Godine 2019, SOEDESCO je izdao Dollhouse, horor igru inspirisanu film noir žanrom, kompletnu sa single-player kampanjom, stablom veština i online multiplejerom. Možda je Dollhouse zagrizao više nego što je mogao da sažvaće jer igra nije bila dobro prihvaćena. Sa first-person naslednikom Dollhouse: Behind the Broken Mirror, SOEDESCO je značajno smanjio obim. Ovog puta nema stabla veština niti multiplejera, sa fokusom isključivo na pružanje survival horror iskustva u klasičnom stilu. Nažalost, uži fokus nije pomogao, jer je Dollhouse: Behind the Broken Mirror jedna od najgorih horor igara ikada napravljenih.
U Dollhouse: Behind the Broken Mirror, igrači preuzimaju ulogu amnezične Elize, kojoj je dat eksperimentalni lek i koja je bačena u jezivu provinciju da bi pokušala da sklopi svoju prošlost. Priča se izliva u bolnim izlaganjima nezainteresovanih glasovnih glumaca, a svi preokreti u zapletu su očigledni od samog početka. Igra pokušava nešto poput Otherworlda iz Silent Hilla do kojeg igrači mogu doći interakcijom sa ogledalima, ali ova ideja se ne koristi ni u velikoj meri u priči niti u igri.
Priča igre Dollhouse: Behind the Broken Mirror je haos, a takva je i njena grafika. Modeli likova izgledaju kao da su nekoliko generacija unazad, sa ukočenim animacijama, blagim dizajnom i povremenim čudnostima, poput lika čije se trepavice čini da se ne pomeraju sa treptanjem kapaka. Teksture su mutne, a osvetljenje je svuda. Igra pravi grešku misleći da opresivna tama čini igre strašnijim, kada u stvarnosti samo otežava navigaciju. Svetlo iz lampiona se pali i gasi, teksture se ne učitavaju, igrači mogu da provuku glave kroz zidove da bi videli unutar zgrada, drveće i strukture ne dodiruju uvek tlo, neke stene su providne jer su programeri očigledno zaboravili da ih završe, i još mnogo toga. Jednostavno rečeno, grafika igre Dollhouse: Behind the Broken Mirror je katastrofa.
Šokantno loša grafika igre Dollhouse: Behind the Broken Mirror je prvi znak da igra nije u završenom stanju, ali bagovani zagonetke zaista potvrđuju tu poentu. Behind the Broken Mirror pokušava da emulira klasične survival horror igre u kojima igrači šetaju po sablasnim okruženjima, skupljaju ključeve, upravljaju svojim resursima i rešavaju zagonetke. Problem je što zagonetke ne funkcionišu uvek kako je predviđeno. Druga glavna oblast u igri zahteva od vas da sakupite četiri glave lutaka koje moraju biti postavljene određenim redosledom na niz kolaca. Ali uprkos tome što sam imao glave lutaka u ispravnom redosledu, scena se nije aktivirala da bih mogao da nastavim igru. Nakon što sam više puta pokupio glave lutaka i vratio ih na isto mesto, na kraju je odlučilo da proradi.
Postoje i druge zagonetke fokusirane na redosled u igri Dollhouse: Behind the Broken Mirror, tako da ne samo da su zagonetke bagovane, već su i repetitivne. Moj favorit je bio onaj u poslednjoj glavnoj oblasti koji je uključivao postavljanje četiri maske na lutke određenim redosledom. Skoro kao da su programeri odlučili da izbace stvarni element „zagonetke“ iz ovog dela igre jer Behind the Broken Mirror ne dozvoljava da se maske postave na pogrešno mesto. Dakle, to je jednostavno pitanje isprobavanja maski na svakoj dok ne proradi.
Odabir pogrešnog predmeta u zagonetki je potresno iskustvo u igri Dollhouse: Behind the Broken Mirror. Većina survival horror igara upozorava igrača da predmet ne radi, ali Behind the Broken Mirror uklanja meni inventara sa ekrana i ostavlja igrače da zure u predmet zagonetke. Sada, ono što treba da se koristi u bilo kojoj datoj zagonetki uvek je očigledno i tako će se ovo desiti samo u slučaju pogrešnih klikova, ali je to i dalje čudan propust koji služi kao dalji dokaz da Dollhouse: Behind the Broken Mirror ili nije završena video igra ili je vrlo loše napravljena.
Dollhouse: Behind the Broken Mirror je pun zbunjujućih propusta poput ovog, a jedan od najneverovatnijih je način na koji igračima govori svaki cilj na početku svakog nivoa. Umesto da dozvoli igračima da istraže okruženja igre Behind the Broken Mirror i organski otkriju šta treba da urade da bi napredovali, igra sve izlaže. Ovo lišava Dollhouse: Behind the Broken Mirror bilo kakvog osećaja otkrića koji je možda imao, kvareći kakve će zagonetke igrači morati da reše i kakvo će novo oružje pronaći.
Kada igrači ne šetaju po mraku i rešavaju besmislene zagonetke, upuštaju se u jednako besmislenu borbu u igri. Borba u Behind the Broken Mirror je naporna, spora i nezgodna. Skoro svaki borbeni susret u igri se odvija na isti način. Žive lutke različitih oblika, veličina i oružja hodaju pravo ka igraču, ponekad reagujući na pucnje, a ponekad ne, i onda umiru bez ikakve potrebne strategije. Svako oružje u igri je pištolj neke vrste, a nekoliko njih izgleda skoro identično. Svaki pištolj koristi različitu municiju, ali se programeri nisu ni potrudili da koriste različite boje za kutije. Postoje plava, žuta i, bizarno, dve nijanse crvene. Neki od pištolja takođe imaju smešno loš domet, mada to više nije bio problem kada sam shvatio da većina neprijatelja neće pratiti kroz vrata. Neprijatelji veličine deteta bi me progonili, ali ostali bi se zamrzli ispred, čekajući svoj red da budu upucani na smrt.
Mnoge survival horror igre grade napetost dajući igračima ograničene resurse, ali Dollhouse: Behind the Broken Mirror to baca kroz prozor prisiljavajući igrače da se upuste u borbu sa većinom neprijatelja i dajući im toliko municije da neće znati šta da rade sa njom. Postoji osnovni sistem izrade za igrače da dopune svoju municiju, i komično je koliko materijala igrači dobijaju. To zapravo postaje smetnja jer municija i materijali za izradu počinju da zauzimaju previše prostora u inventaru.
Borba u igri Dollhouse: Behind the Broken Mirror je užasna, njena grafika je ružna, a zagonetke su previše lake i bagovane, ali da je strašna, mnogo toga bi se barem moglo tolerisati zarad dobrih strahova. Predvidljivo, Dollhouse: The Broken Mirror takođe pada i na tom frontu. Igra je puna nasumičnih „jezivih“ zvukova poput škripanja vrata i nasumičnih koraka, tako da svi postaju besmisleni. Postoji neka odvratno glasna muzika kada se pojave neprijatelji koja bi mogla da natera igrače da skoče jednom ili dvaput, ali to vrlo brzo gubi svoj sjaj.
Na pola igre Dollhouse: Behind the Broken Mirror, igrači stižu do nivoa karnevala za koji sam mislio da bi mogao da pruži kratak tračak zabave u moru užasa koji čini ostatak igre. Nivo karnevala zahteva od igrača da učestvuju u mini-igrama kako bi zaradili karte koje se mogu koristiti za izlazak u sledeću oblast ili zameniti za još jedan pištolj. Igrači mogu da bacaju prstenove na čunjeve za kuglanje, bacaju lobanje na drvene mete i ubacuju lopte u džinovske glave klovnova da bi zaradili poene. U početku, nijedna od ovih igara nije radila. Nisam mogao da pokupim nijedan od predmeta i morao sam da restartujem checkpoint. Stvari su proradile nakon ponovnog učitavanja, ali su karnevalske igre i dalje bile užasne za igranje sa kontrolerom. Igrači moraju da gledaju dole, poravnaju kursor sa bilo kojim predmetom koji pokušavaju da zgrabe, povuku palicu nagore, podese ugao šuta i onda bace. Svaka mini-igra ima strogo vremensko ograničenje koje ostavlja malo prostora za greške, mada jedna od igara ima trik da se to zaobiđe. Mislim da bi ove mini-igre bile bolje sa mišem, ali sa kontrolerom su u najboljem slučaju nestabilne.
U igri Dollhouse: Behind the Broken Mirror ne postoje nikakve iskupljujuće osobine. Igra je potpuna katastrofa u svim kategorijama. Pokvarena je, ružna, nije strašna i, što je najgore, nije zabavna za igranje. Priča je smešno loša, a gejmplej je loša imitacija Resident Evil igara. Ljubitelji horora bi trebalo da izbegavaju Dollhouse: Behind the Broken Mirror po svaku cenu.
