Kada sam prvi put čuo da Asobo Studio, uz podršku poznatog izdavača Focus Entertainment, priprema potpuno novi naslov u svom čuvenom univerzumu, bio sam neverovatno intrigiran. Svi mi koji volimo video igre dobro pamtimo stravične cunamije zaraženih pacova iz remek-dela kao što su Innocence i Requiem. Te video igrice su ostavile neizbrisiv trag u mom gejmerskom srcu svojim narativom i jezivom atmosferom. Međutim, Resonance: A Plague Tale Legacy pravi jedan izuzetno hrabar, gotovo neočekivan korak. Umesto da se grčevito drži proverene formule šunjanja i bežanja od nemilosrdne pretnje, ova video igra menja žanr iz korena. Pred nama je sada punokrvna akciona avantura sa elementima istraživanja koja neodoljivo podseća na kultne hitove kao što su Uncharted ili Tomb Raider.
Iako sam u početku bio pomalo skeptičan, pitajući se da li je ovakva tranzicija moguća bez gubljenja duše serijala, nakon što sam proveo desetine sati uz svoju PlayStation 5 konzolu (igra je takođe dostupna za Xbox Series X/S i PC platformu putem servisa Steam), moram priznati da je ovaj rizik bio potpuno opravdan. Od samog početka, Resonance me je jednostavno uhvatio pod svoje i nije me puštao do same odjave. Ovo nije samo puki, usputni nastavak, već jedno hrabro poglavlje koje istražuje nove mehanike, istovremeno zadržavajući onaj prepoznatljivi, turobni osećaj straha. Ako tražite naslov koji će vas naterati da preispitate šta sve moderne video igre mogu da ponude na polju narativne akcije, definitivno ste na pravom mestu.
Nova priča u senci mračne prošlosti
U ovoj iteraciji, opraštamo se od dobro poznatog, voljenog dvojca – Amicie i Huga. Umesto njih, u centar pažnje dolazi Sophia, lik koji će verni fanovi odmah prepoznati kao harizmatičnu kapetanicu pirata iz igre Requiem. Ovog puta, radnja nas vraća duboko u njenu prošlost, u vreme njene rane mladosti i adolescencije. Odrastajući bez roditelja, okružena grubim piratima negde u blizini obala Venecije, Sophia se svakodnevno obučavala da postane brza, neuhvatljiva i nadasve smrtonosna sa sečivom. Njena prošlost je obeležena dubokim traumama, pre svega zato što su je kidnapovale misteriozne časne sestre iz zlokobnog Reda (Order). Tokom tog mračnog perioda, one su vršile surove eksperimente na njoj, primoravajući je da do detalja crta halucinacije i vizije koje su joj veštački usađivali u um, najverovatnije koristeći moći zloglasne Macule.
Nakon što se konačno oslobodila njihovih kandži, njena stara sveska prepuna skiciranih vizija postaje ključni predmet u igri. Ti crteži služe kao mapa koja vodi nju i njenu piratsku družinu do misterioznog, ukletog ostrva negde na Mediteranu – mesta koje je odnelo mnoge živote, uključujući i život njenog oca. Iako prvo poglavlje igre obiluje dugačkom ekspozicijom, sama priča zapravo počinje prilično misteriozno i zbunjujuće. Ko su zapravo ovi pirati sa kojima putujete? Zašto su toliko fatalno opsednuti ovim specifičnim ostrvom? Odgovori ne dolaze odmah na tacni. Igra od vas traži strpljenje, ali kako vreme odmiče, narativ se polako raspliće na jedan zaista fantastičan i duboko zadovoljavajući način.
Nakon kraćeg vremenskog skoka u Sophijine kasne tinejdžerske dane, velika piratska ekspedicija doživljava krah, te ona ostaje potpuno sama sa svojom najboljom prijateljicom Leni. Njih dve su primorane da udruženim snagama istraže mračne tajne ostrva. To ostrvo je prepuno starogrčkih ruševina i predstavlja pravi mali raj za ljubitelje istraživanja i pljačkanja grobnica. Kroz Sophijine vizije, mi svedočimo događajima iz drevne Grčke, pa u određenim segmentima čak preuzimamo i direktnu kontrolu nad mitskim herojem Tezejem (Theseus) u nizu brutalnih borbenih suđenja, a sve to sa ciljem da se stigne do samog centra zloglasnog Minotaurovog lavirinta.
Ples sa oštricama i evolucija mehanike borbe
Kao što sam ranije spomenuo, Resonance drastično menja fokus kada je u pitanju sam gejmplej. Šunjanje je ovde svedeno na apsolutni minimum. Sophia jednostavno nije uplašeno dete koje mora grčevito da se krije u visokoj travi. Ona je neustrašiva ratnica, spretna i izuzetno opasna u direktnom sukobu. Zbog toga se celokupna borbena mehanika okreće ka adrenalinskoj akciji. Borba izgleda kao dobro uvežban, smrtonosni ples. Najveći fokus stavljen je na pravovremeno pariranje neprijateljskih udaraca, razbijanje njihovog čvrstog garda i izvođenje brutalnih, krvavih egzekucija.
Sistem je pažljivo dizajniran tako da vas podstiče na veoma agresivnu i brzu igru. Svaki vaš neprijatelj ima skalu za ošamućivanje iznad glave (stun meter). Savršeno tempirano pariranje će ekspresno napuniti ovu skalu, što vam istog trenutka omogućava da izvedete nemilosrdni završni udarac. Animacije ovih egzekucija su neverovatno detaljne, impresivne i često variraju u zavisnosti od vašeg trenutnog okruženja. Ako se, na primer, nalazite neposredno uz kameni zid, Sophia će iskoristiti taj vertikalni prostor za još atraktivniju eliminaciju protivnika. Potez zabadanja bodeža direktno kroz šlem neprijatelja je nešto što mi nikada nije dosadilo tokom igranja i donosi ogromnu dozu satisfakcije.
Iako povremeno u igri možete biti okruženi velikim brojem naoružanih stražara, sam sistem pariranja je prilično popustljiv i dozvoljava vam da se tečno odbranite od višestrukih uzastopnih napada. Zbog izuzetne Sophijine sposobnosti na bojnom polju, igra mi retko kada bila previše teška, bar ne u poređenju sa onim mučnim i očajničkim borbama iz prethodnih igara gde ste stalno bili u podređenom položaju. Naravno, svaka moderna video igra mora imati sistem napredovanja, pa je to slučaj i ovde. Kroz detaljno sakupljanje drevnih narukvica, prstenja i različitih tipova oružja razbacanih po ostrvu, dobijate sitna pasivna poboljšanja. Tu je takođe i šest glavnih borbenih veština koje možete polako otključati kako biste mehaniku prilagodili svom ličnom stilu igranja. Moj lični favorit ubedljivo je bila veština koja mi je omogućavala uspešno pariranje onih specifičnih napada koji su standardno označeni kao neizbežni (takozvani crveni udarci).
Ono što je sjajno jeste činjenica da se ove vaše napredne sposobnosti ne prenose automatski na vizije u kojima kontrolišete Tezeja. Njegov stil borbe je mnogo teži, arhaičniji i zahteva neprestano izbegavanje (roll) umesto elegantnog pariranja, što unosi neophodnu raznolikost u celokupno iskustvo, naročito tokom izuzetno napetih bitaka u samoj završnici njegovih mitoloških segmenata.
Istraživanje ostrva i svetlost kao glavno oružje
I pored sjajne akcije, Resonance svakako nije samo video igra koja se oslanja na puku borbu. Veoma značajan deo vašeg petnaestočasovnog putovanja biće posvećen pažljivom rešavanju zagonetki. Ultimativni ključ celog ostrva i mistični predmet za kojim vaši pirati tragaju godinama unazad jeste sferični drevni uređaj koji konstantno emituje svetlost. Upravo je ova specifična svetlosna mehanika srž svake velike slagalice na koju ćete naići u starim hramovima.
Igra vas postepeno stavlja pred sve složenije izazove – od preusmeravanja moćnih svetlosnih zraka pomoću divovskih kamenih ogledala, iscrtavanja drevnih simbola na zidovima pomoću usmerene svetlosti, pa sve do pronalaženja savršenih uglova i pozicioniranja likova kako bi se aktivirali džinovski mehanizmi različitih boja. Sve zagonetke su fantastično osmišljene, služe da savršeno razbiju brzi tempo borbe i taman toliko naprežu vaše moždane vijuge da se na kraju ne osetite prevareno ili isfrustrirano. Samo jednom tokom prelaženja mi se desilo da sam se ozbiljno zaglavio, ali video igra nudi veoma pametan i suptilan sistem pomoći kroz prirodne dijaloge likova. Sistem je sličan onome što viđamo u najnovijim God of War naslovima, pri čemu je ključna razlika to što vi u podešavanjima imate potpunu kontrolu da li zapravo želite tu vrstu pomoći ili želite sami da dođete do rešenja.
Kada govorimo o arhitekturi i dizajnu okruženja, on je naprosto maestralan. Koncept vertikalnosti je naglašen bukvalno na svakom vašem koraku. Dok se pomoću konopaca spuštate u mračne, ogromne drevne provalije, vi fizički osećate svu težinu, vlagu i grandioznost tog napuštenog prostora. Takođe, izuzetno je interesantno da dizajn nivoa ni u jednom trenutku ne ohrabruje vraćanje na stare lokacije (backtracking), što je česta praksa u sličnim naslovima. Vi ste u stalnom, nezadrživom padu. Spuštate se niz klizave litice i lomljive kamenjare na koje se jednostavno više ne možete popeti. Put napred je uvek samo jedan – dole, u nepoznato, sve dublje u crnu utrobu ostrva.
Savršeni spoj avanture, horora i zvučnog savršenstva
U današnje vreme, kada gejming industrijom apsolutno dominiraju beskrajne multiplejer platforme, video igre kao servis (games as a service) i agresivne mikrotransakcije, zaista je pravo osveženje videti ovako detaljan i usmeren naslov. Ako ste kojim slučajem pomislili da je studio zaboravio na svoje horor korene zbog svih ovih avanturističkih elemenata, prevarili ste se. Prvih nekoliko sati jesu prava sunčana akcija, ali onog presudnog trenutka kada stignete do srca ostrva, video igra u sekundi menja svoj ton. Tu, u mraku, čeka vas nešto toliko zastrašujuće da će vam kontroler kliziti iz oznojenih duku. Gejmplej se u tim najnapetijim trenucima vraća originalnim korenima serijala, ostavljajući vas bespomoćne i primoravajući vas da panično bežite za goli život. Horor elementi u drugoj polovini priče su režirani besprekorno i podjednako su uznemirujući, ako ne i strašniji, od čuvenih nasrtaja pacova.
Audio-vizuelna prezentacija u celini je priča za sebe. Art direkcija je takva da komotno zaslužuje najviše ocene. Mediteranski vidikovci pomešani sa napuklom mermernom arhitekturom drevne Grčke, najsitniji detalji u zaraslim ruševinama, mimika straha na licima likova – sve pršti od kvaliteta.
Zvučni dizajn savršeno i neprimetno prati promenu atmosfere. Kako se sve više spuštate u dubine lavirinta, ambijentalni zvuci postaju sve teži, dublji i zlokobniji. Jezivo disanje koje odjekuje iz daljine, mukli udarci, huk promaje iz katakombi – sve to zajedno stvara stravičan osećaj neizbežne propasti. Muzička podloga kompozitora je takođe fantastična, prepuna originalnih starogrčkih horskih napeva koji se prepliću sa vrhunskom, holivudskom filmskom orkestracijom. Lako se može meriti sa najskupljim i najvećim gejming blokbasterima. Tehnički gledano, moje iskustvo na PS5 konzoli bilo je skoro pa besprekorno, uz svega par zanemarljivih grafičkih grešaka (bagova) koji će sigurno biti očišćeni u prvim zakrpama, dok je pametni sistem čuvanja napretka obezbedio da nikada ne izgubim više od minuta igre nakon smrti.
Konačna presuda
Da zaključim celokupnu priču, Resonance: A Plague Tale Legacy je izuzetno impresivan skok u potpuno novom pravcu za ovaj fenomenalni razvojni tim. Odluka da se promeni glavni protagonista, fokusiranje gejmpleja ka punokrvnoj akcionoj avanturi sa logičkim izazovima, i na kraju ubrizgavanje čiste, koncentrisane strave u kasnijim, tamnim fazama igre čine ovaj naslov pravim modernim remek-delom.
Ova fantastična video igra nesumnjivo dokazuje da je i te kako moguće uspešno i smisleno osvežiti staru franšizu bez gubljenja njene prepoznatljive srži. Borbeni sistem je odlično balansiran, priča emotivna, a ostrvo neverovatno vizuelno privlačno. Ako spadate u onu grupu ljudi koji iznad svega cene video igre koje nude snažnu narativnu podlogu, maestralnu produkciju i atmosferu koja vas proganja danima, Resonance je naslov koji jednostavno morate imati u svojoj kolekciji. Iskreno se nadam i jedva čekam da vidim u koje će nas sledeće mračne dubine Asobo Studio odvesti.
