Kada god se u svetu video-igara spomene žanr horora, većina igrača odmah pomisli na iznenadne prepade iza ugla, reske zvuke, napete potere i besomučno bežanje od čudovišta sa ograničenim resursima. Međutim, postoje naslovi koji odbijaju da se oslanjaju na tako jeftine trikove. Oni biraju znatno teži put: gradeći atmosferu spora, teške, egzistencijalne tegobe i vizuelnog užasa koji vam se uvlači pod kožu i tamo ostaje satima nakon što ugasite ekran.
Od samog trenutka kada sam zakoračio u ovaj turobni, umirući univerzum, bilo mi je jasno da pred sobom nemam klasičan naslov. Ovo je mračna, filozofska i izuzetno specifična vizuelna poema o smrti, truljenju i promeni svesti. Nakon desetina sati provedenih u rešavanju njenih uvrnutih zagonetki i lutanju kroz biomehaničke ruševine, donosim vam svoje detaljne utiske o tome da li je Necrophosis remek-delo nadrealnog horora ili samo vizuelno impresivan, ali sadržajno prazan eksperiment.
Vizuelni košmar inspirisan velikanima mračne umetnosti
Prva stvar koja vas doslovno zapljusne kada pokrenete Necrophosis jeste njen jedinstveni vizuelni identitet. Dok sam se kretao kroz prve lokacije, nisam mogao da se otmem utisku da hodam kroz žive slike poljskog slikara Zdzisława Beksińskog, prožete prepoznatljivom biomehaničkom estetikom H.R. Gigera.
Svet igre je nastanjen u univerzumu koji se nalazi u stanju konačnog raspada. Nema zelenila, nema toplih boja niti bilo kakvog traga konvencionalnog života. Sve oko vas građeno je od organske mase, kostiju, okamenjenog mesa i hladnih, neprirodnih struktura koje deluju kao da su rasle same od sebe. Fascinantno je sa koliko je pažnje razvojni tim iz studija Dragonfly Group pristupio građenju ovog sveta. Svaka prostorija, svaki mračni prolaz i svaki gigantski monolit deluju kao pažljivo komponovano umetničko delo.
Grafički prikaz, pokretan Unreal Engine tehnologijom, koristi napredne svetlosne efekte i senke kako bi stvorio osećaj duboke izolacije i teskobe. Dok sam posmatrao monumentalne spomenike i trulež koja se proteže dokle god pogled doseže, osećao sam se sićušno i potpuno beznačajno. Igra fantastično uspeva da prenese taj osećaj kosmičkog užasa u kom je čovek ili bilo koje razumno biće samo prolazna epizoda u beskrajnom ciklusu raspadanja.
Kako funkcioniše mehanika prenošenja svesti
Igrački gledano, Necrophosis nije pucačina niti akciona igra. U njoj nema borbe u klasičnom smislu, niti oružja kojima ćete se obračunavati sa pretnjama. Umesto toga, glavna igračka mehanika vrti se oko koncepta zaposedanja i prenošenja svesti na druga bića i objekte u okruženju.
Vi ne igrate kao definisani lik sa imenom i prezimenom. Vi ste bespletna, lutajuća svest – energija koja mora da pronađe domaćina kako bi mogla da utiče na fizički svet. Tokom istraživanja sveta, nailazićete na raznorazne leševe, skamenjene entitete i biomehaničke konstrukcije koje možete nakratko oživeti prenošenjem sopstvene svesti u njihova raspadnuta tela.
Svaki „domaćin“ kog zaposednete donosi specifične sposobnosti i ograničenja:
-
Neki leševi su izuzetno masivni i služe za pomeranje teških poluga ili aktiviranje prastarih mehanizama koji zahtevaju sirovu snagu.
-
Manji i fleksibilniji entiteti omogućavaju vam da se provučete kroz uske usjeke u organskim zidovima i dosegnete do ranije nedostupnih delova mape.
-
Pojedina tela poseduju specifična čula, koja vam omogućavaju da vidite skrivene simbole ili energetske tokove u okruženju koji su nevidljivi golim okom.
Tranzicija iz jednog tela u drugo izvedena je vizuelno impresivno i vrlo često prilično uznemirujuće. Dok posmatrate kako se unutrašnjost novog domaćina budi pod uticajem vaše svesti, iznova se suočavate sa temom tjelesnog horora (body horror) koja prožima celo iskustvo.
Zagonetke koje testiraju vaša čula i strpljenje
Zagonetke u igri Necrophosis predstavljaju srž celokupnog iskustva. S obzirom na to da nema klasičnog inventara niti dijaloga koji bi vam direktno objasnili šta treba da uradite, igra od vas zahteva vrhunski nivo pažnje i analitičkog razmišljanja.
Većina izazova zasnovana je na razumevanju arhitekture i logike ovog umirućeg sveta. Da biste otvorili prolaz u sledeći sektor, često ćete morati da sinhronizujete rad nekoliko različitih entiteta. Na primer, moraćete da zaposednete jedno telo kako biste držali pritisnut organski ventil, zatim prebaciti svest u drugi leš koji se nalazi na drugom kraju prostorije kako biste povukli odgovarajući kabl, i na kraju iskoristiti trećeg domaćina da prođete kroz novootvorena vrata.
Iskreno moram priznati da su me pojedine zagonetke pošteno namučile. Igra odbija da vas drži za ruku. Nema svetlećih tragova na podu, nema mapa sa markerima niti unutrašnjih monologa koji bi vam dali nagoveštaj. Sve zavisi od vaše sposobnosti da posmatrate okruženje, uočite suptilne promene u teksturama i razumete uzročno-posledične veze mehanizama. Kada konačno shvatite rešenje neke kompleksne prostorije, osećaj zadovoljstva je izuzetan, ali put do tog rešenja zna biti prožet lutanjem i nagađanjem.
Zvučna podloga koja ledi krv u žilama
Pored impresivne vizuelne prezentacije, zvučni dizajn je segment u kom Necrophosis doslovno briljira. Zvučna podloga ne pokušava da vas uplaši glasnim, naglim udarcima činela ili vriscima. Umesto toga, ona koristi duboke, dronirajuće ambijentalne tonove, usamljene industrijske odjeke i neprijatne biološke zvuke.
Dok sam igrao sa kvalitetnim slušalicama, okruženje je delovalo zastrašujuće živo. Čujete krckanje kostiju pod vašim koracima, teške uzdahe tela koje ste upravo zaposeli, šum nepoznatih tečnosti koje proteku kroz biološke cevi u zidovima i daleko, prigušeno jaukanje koje dopire iz dubine kompleksa. Sound design uspeva da stvori stalan osećaj nelagode i prisustva nečeg drevnog i zlog, čak i kada se na ekranu ne dešava ništa konkretno.
Gde igra posustaje i kome je zaista namenjena
Ipak, koliko god da me je Necrophosis fascinirao svojom umetničkom vizijom i atmosferom, moram biti potpuno iskren i ukazati na mane koje će mnoge igrače prilično iziritirati.
Pre svega, tu je problem tempa (pacing). Igra je izuzetno spora. Kretanje likova je tromo i teško, što ima smisla sa aspekta atmosfere i priče, ali kada ste primorani da se vraćate kroz iste dugačke i mračne hodnike po treći put jer ste propustili jedan mali prekidač, frustracija postaje neizbežna.
Takođe, potpuni nedostatak smernica u kombinaciji sa apstraktnom estetikom u kojoj sve izglede slično – mračno, koščato i trulo – može dovesti do toga da satima ne znate šta je zapravo vaš cilj u nekoj oblasti. Takav dizajn zahteva specifičnu vrstu igrača koji ima ogromno strpljenje i uživa u samom procesu dešifrovanja sveta.
Ukoliko tražite dinamičnu igru, napetu akciju, jasnu priču sa definisanim likovima i brzi adrenalin, Necrophosis će vam verovatno biti dosadan i naporan. Ovo je naslov napravljen za veoma usku, nišnu publiku koja je volela igre poput Scorn ili Myst, ali obojenu u znatno mračnije i filozofskije tonove.
Završni sud: umetnički eksperiment ili naporna avantura
Nakon što su se utisci slegli i nakon što sam izronio iz ovog biomehaničkog košmara, mogu da kažem da je Necrophosis više od puke video-igre – to je imerzivna digitalna izložba mračne umetnosti i filozofsko preispitivanje motiva života, smrti i svesti.
Ona poseduje neverovatnu atmosferu, fascinantan vizuelni stil inspirisan Beksińskim i Gigerom, kao i unikatnu mehaniku prenošenja svesti koja zagonetkama daje novu dimenziju. Sa druge strane, spor tempo, povremena nejasnoća u dizajnu nivoa i visok prag strpljenja koji zahteva od igrača učiniće da ovaj naslov ne bude po svačijem ukusu.
Za ljubitelje atmosferskog horora, teške naučne fantastike i nadrealne umetnosti koji igraju na PC, PlayStation 5 ili Xbox Series X/S platformama, Necrophosis predstavlja jedinstveno putovanje koje vredi iskusiti. Samo se pripremite na to da ulazite u svet u kom nema svetlosti na kraju tunela – već samo beskrajni, opčinjavajući ples raspadanja.
