Trči od tačke snimanja, preskoči animaciju, skoči da uhvatiš prsten, druga animacija prikazuje miazmu koja te progoni, platformski deo, pogrešno izveden skok, pojeden si od strane miazme. Zatim ponavljaj poslednja tri dela iznova i iznova sve dok ne umreš i ponovo počneš od tačke snimanja. Ovo je trenutak kada je svako dobro raspoloženje koje smo imali prema inače divnoj igri Itorah nestalo kao što se isparava ustajali pivo na dnu čaše. Nadali biste se da bi testiranje igre ovo istaklo i da bi razvojni tim Grimbart Tales dodao opciju za preskakanje ovakvih teških delova ukoliko umrete više od, recimo, pedeset puta na istom mestu. Ali ne. Nema opcije i nema mogućnosti povratka unazad, jer ste usmereni kroz ovaj mrzovoljni lavirint smrti iznova i iznova.
Situacija je mnogo gora zbog činjenice da čak i ako steknete zdravu prednost nad mreškajućom masom pipaka, ona se elastično vraća nazad ka vama, tako da je gotovo nemoguće napraviti bilo kakvu grešku. Radije bismo imali direktnu borbu umesto ovakve arbitrarnog noćnog mukotrpnog ciklusa. Bar je film „Dan mrmota“ imao vrhunsku Andi Makdaul u njenom najšarmantnijem izdanju, ali ovo je više kao susret sa Nedom Rajersonom iznova i iznova.
Do ovog trenutka u Zabranjenim ruševinama, sve je bilo u redu. Nešto lagane platforme u stilu Metroidvanie sa nekoliko očiglednih prepreka koje ometaju vaš napredak. U redu, idete na sledeće područje i vraćate se nazad. Samo što vam dođe da poludite koliko vremena treba da stignete bilo gde, a kamoli da završite igru i osvojite trofej za završetak igre za pet sati.
Priznajemo da smo možda situaciju dodatno pogoršali zato što smo zanemarili da koristimo brzi pokret kada smo se vratili sledećeg dana, ali ova sekvencija je istakla jedan veliki nedostatak koji postoji u igri Itorah. Tačke snimanja i time kontrolne tačke su ili jako udaljene jedna od druge ili su previše blizu jedna drugoj. Nema srednjeg puta. Tako se može dogoditi da se suočite sa teškim izazovom, samo da biste umrli zbog zahtevnog skoka i našli se miljama daleko od prethodne kontrolne tačke.
U redu, ali često ćete se suočiti sa prethodnom grupom neprijatelja koje morate poraziti pre nego što stignete do kritične tačke. Tu je takođe i osovina puna bodlji koju morate preći skakanjem uz zid. Ponavljali smo isti deo iznova i iznova dok smo ponovo igrali Itorah usred pisanja ovog osvrta da bismo videli da li smo možda preterano kritični. Ali ne, to se stalno dešavalo čak i ako smo napravili malo napretka na drugim delovima igre.
Grafika je vrlo prijatna, a vaš lik, stranac iz drugog vremena, je dobro prikazan. Nađete se uvučeni u katakombe sa početno neviđenim saputnikom. Ispostavi se da je to čarobni govoreći ratni čekić koji uvek ima duhovite odgovore. Buđenje iz sna dolazi kada sestra lokalnog vođe sela istražuje ruševine uprkos upozorenjima.
Mesoamerički ambijent je veoma raskošan i zelen, ali nažalost postaje jasno da je to samo spoljašnja dekoracija. Borba je uglavnom neinspirativna, platforme su prosečne, a otključavanje moći putem periodično postavljenog eterealnog gela koji srećete je predvidljivo prema prostorima koje još ne možete doći. Činjenica da nema brzog putovanja između kontrolnih tačaka takođe je očigledan propust, ali verovatno svesna dizajnerska odluka. Dodatno, otključavanje poboljšanja zdravlja i izdržljivosti se vrši samo kod kovača u glavnom selu, a to postaje nedostupno nakon određene tačke u priči, što takođe ne pomaže.
Pomalo neobično, iako je Itorah najnovija verzija i može se kupiti na PSN prodavnici za manje od šesnaest funti, prijavljeni broj verzije je 0.0.37. Osim toga, razvojni tim Grimbart Tales je praktično objavio da završava sa radom u tvitu iz februara. Nadamo se da smo u krivu, ali sumnjamo da će se ikakvi problemi sa Itorahom rešiti u budućnosti.
Isti neprijatelji se stalno pojavljuju tokom igre, a suštinski su identični tokom celog iskustva. Čak ni promena izgleda sa dodatnim zdravljem. Iste neprijatelje s kojima se borite na početku i dalje srećete tokom igre. Međutim, kada dobijete napad udara o zemlju, jedan dosadni čuvar drveća se relativno lako rešava. To je retka svetla tačka u inače prosečnom iskustvu koje smo imali tokom igranja.
Itorah je ekvivalent igre dobijanja divnog novog automobila, osim što mu je motor slabašan, ima automatski menjač i upravlja kao jahta. Ili kao lik kojeg sretnete u kafani, koji voli isti fudbalski tim kao i vi i nekako se zalepi za vas. Na početku je zabavno, ali na kraju postaje dosadno do te mere da je to dosadan superderbi. Nažalost, tako smo se osećali sa Itorahom. Možda ćemo mu se ponovo posvetiti ako nas mrzi, ali verovatnije je da ćemo se posvetiti pranju veša, jer je to bar ispunjavajuće.
Na kraju, preporučujemo da potpuno zaobiđete Itorah, nije da je posebno loš, ali nije ni dovoljno inspirativan da vas zadrži zainteresovanim. Nedostatak brzog putovanja i generičke neinspirativne mehanike igre ne pomažu ni najmanje, kao ni neujednačeno postavljanje kontrolnih tačaka. Muzika je u redu, barem čak i na glavnom meniju, do te mere da nismo osetili potrebu da je isključimo. Šteta što nismo osetili želju da igramo Itorah više nego što smo morali. Barem nije bagovit kao prezreni Guardian of Lore.
Itorah je pristojna platforma sa prosečnom, najbolje rečeno, mehanikom igre. Loše postavljanje kontrolnih tačaka i zahtevne platforme ne pomažu celokupnom utisku. Takođe dobro radi na našem osnovnom modelu PS4, iako su vremena učitavanja nešto duža u poređenju sa PS5. Činjenica da su developeri prekinuli podršku pre tri meseca sugeriše da nismo jedini koji su osećali ravnodušnost tokom igranja Itoraha.
