Model of Honor: Warfighter je igra koja nije ispunila očekivanja igrača kada su novine u pitanju, jer sve ono što nudi već se moglo videti u igrama još od pre desetak godina, tako da ovo sada deluje samo kao prosečna pucačina nalik na ostale prosečne igre ovog žanra.
Igra je linearna. Ova reč se obično koristi za brojne pucačine koje vas vode kroz uske staze, prekidaju vaše kretanje sa malo snajperisanja, pucanja na kule ili cutscenama koje prikazuju masivne eksplozije. Problem ove igre nije to što koristi ovaj šablon, već je problem to što ga nije iskoristila u svoju korist na dobar način. Osnovno pucanje i kretanje nisu loši, ali ne zato što je oružje sjajno, već zato što postoji neki osećaj težine u vašem trčanju i skakanju. Imate mogućnost da se zaklonite, naslonite ili provirite pre nego što naciljate metu, i u nekim slučajevima, u ovakvim situacijama morate da razmislite prvo o okruženju oko sebe i o svom trenutnom stanju, pa je bolje da malo usporite umesto da jurnete napred sejući kišu metaka oko sebe.
Grafika igre je veoma dobra i pruža puno detalja, animacije su takođe veoma dobre, kao i fantastični specijalni efekti. Nivoi su stvarno impresivni, kao na primer, bučne završnice tokom kojih besni oluja, palme se njišu i savijaju pod udarima vetra. Zatim su tu okršaji sa čamcima tokom velikog požara koji bukti, a gomile otpada pluta ka vama da vas razbije. U nekim drugim situacijama koristite odsjaj neprijateljsih baterijskih lampi kao svetionika prema kome ćete usmeriti sve svoje nasilje. Grafika je mnogo bolja i efektivnija na PC-ju nego na konzolama. Bilo bi sjajno kada bi gameplay moga biti postojan i održati dobru atmosferu na svim nivoima, ali to nije slučaj.
Nakon što završite kampanju igre, vidite srceparajuću posvetu koja veliča herojstvo ljudi u uniformama koje igra opisuje. Pokušaj da se prikažu prave i iskrene emocije je za svaku pohvalu, ali deluje nekako prazno i neopravdano, naročito zato što dolazi na kraju standardne vojne pucačine u kojoj se veliča ubijanje stotina i stotina ljudi. Samo bojno polje nudi par iznenađenja, ali brzo ćete ih zaboraviti, jer igra nameće sate i sate čistog pucanja i vojnih razgovora koji brišu iz pamćenja i to što je interesantno u igri.
Igra tvrdi da autentično prikazuje ratne sukobe i dešavanja na bojnom polju. Čak su konsultovani i pravi američki specijalci kako bi sve delovalo realistično. Međutim, ono što se dešava u igri ni malo ne nalikuje realnom ratnom sukobu. Neprijatelji se pojavljuju na predvidivim mestima i kao da vas pozivaju da ih eliminišete. Vaši AI saborci imaju neograničenu količinu municije u svojim džepovima, što svakako nije moguće u realnosti. U trenucima kada očekujete od igre da najviše zablista, ona upravo tu razočarava. Na primer, u jurnjavi čamcem ne morate da imate apsolutno nikakve veštine, ni za upravljanje čamcem, ni za pucanje. Tu je segment sa helikopterom u kome bez problema kosite protivnike sa visine. Na samom početku igre, prilikom prvog ubistva protivnika ne morate ni malo da se pomučite, jer treba samo da mu se prikradete sa leđa, a kompjuter automatski nanišani u potiljak i vi samo treba da pritisnete taster za okidač. U mnogim situacijama igra vam ne nameće nikakv izazov, ne morate da taktizirate ili da manevrišete, jer je put kojim se krećete linearan i možete da idete samo tamo gde vas igra povede.
Načini na koje možete eliminisate protivnike su različiti. U nekim deonicama se prikradate neprijatelju s leđa i probodete ga nožem, dok u nekim delovima skidate snajperom protivnike sa distance. Bićete u situaciji da organizujete vazdušne napade kako bi ste sravnili sa zemljom cele zgrade, a onda su tu scene u kojima raketnim bacačem obarate helikopter. U nebrojeno mnogo slučajeva naći ćete se u situaciji da razvaljujete vrata i tada možete videti slow motion akciju tokom koje vi i vaši AI saborci ulićete u prostoriju i prekrvate pod leševima. U nekoliko deonica igre bićete u situaciji da upravljate nekim vozilom, i te deonice se ističu u odnosu na ostale aspekte igre, i u celoj kampanji. Neke od njih su veoma smešne i zabavne, i u njima vas igra podstiče da izazivate sudare, a onda vam prikazuje usporeni snimak uništavanja.
Igra pokušava da prikaže i efekte rata koji su očigledni ne samo na direktnim učesnicima u njemu, već i na njihovim porodicama i voljenim osobama. Vi se nalazite u ulozi različitih operativaca, među kojima je i Preacher iz Medal of Honor igre iz 2010.godine, koji je i glavni protagonista. Sa pričom se upoznajete preko razgovora vojnika koji su prepuni žargona, pa tako saznajete ko su negativci, ali samo zato što ostali vojnici kažu da su oni negativci, a ne zato što vidite da oni rade nešto loše. Van bojišta, igra vas upoznaje sa Preacherovom ženom i ćerkom koje takođe pate od posledica ratovanja. Ali je nežnija strana priče u stvari promašaj, jer likovi deluju prazno, kao nedefinisani pojedinci, iako je glasovna gluma ubedljiva, a muzika koja prati događaje je dovoljno jaka da vam smekša srce na par minuta, ali odmah nakon par momenata novi talas pucnjave i akcije očvrsne vaše srce ponovo.
U jednom trenutku pred kraj kampanje suočićete se sa posledicama rata i bićete svedoci strašnih, tragičnih smrti koje do sada niste primećivali u jeku pucnjave i borbe. Tada se može steći utisak da Warfighter može da postigne i nešto veoma posebno. Svedoci ste veće ranjivosti i počnete da cenite žrtve koje operativci podnose u ovim borbama. Vojna fantazija postaje mračna realnost na kratko vreme, i vi ne osećate zadovoljstvo u svojim ratnim dostignućima.
Pored kampanje, igra ima i online multiplayer koji mnogo više zadovoljava igrače nego što to čini kampanja. Klasični modovi su tu, kao Capture the Flag, King of the Hill i Deathmatch, a ono što je novo i najbolje u ovoj igri je mod FireTeam. U ovom modu igraju dva igrača i oni se pomažu međusobno, vaš saigrač vam je zaštitnik i ukoliko izgubite život, pojavljujete se ponovo odmah pored svog saigrača. Osim toga pozajmljujete municiju jedan od drugog, možete osvojiti poene za ubistva koja izvodi vaš partner ukoliko ste u njegovoj bližoj okolini. Osim ovih poena, dobijate još razne druge bonuse samo ukoliko se držite blizu svog saigrača, pa tako razvijete osećaj prijateljstva, neophodnosti i zavisnosti jedan od drugog.
Svi igrači započinju igru u klasi Assult, ali veoma brzo otključavate sve klase koje su dostupne i krećete u osvajanje medalja. Pored toga otključavate mnoge opcije za nadogradnju i modifikaciju oružja, kao i varijacije klasa, od kojih je svaka povezana sa nekom određenom nacijom. Mape su pomalo ograničene i neke od njih više nalikuju kolekciji krivudavih hodnika i prolaza, nego nekom određenom mestu. Mape ne mogu da se respawnuju, pa morate da čekate narednu rundu ukoliko izgubite život. Uvek ćete imati dostupne igrače za ubijanje u okviru 5 modova.Matchmaking funkcioniše relativno dobro, i ima opciju da upari dva različita moda.
Igra ima i bugove, naročito prilikom respawnovanja, kada se možete pojaviti van mape, u slobodnom padu, zalepljeni negde u okruženju ili možete udariti u neku nevidljivu prepreku, a u single player kampanji dešava se da neprijatelji prolaze kroz zidove.
Bugovi nisu najveći problem igre, već to što nije iskoristila potencijal koji poseduje. Sve što ona nudi, moglo se već videti u ranijim igrama i to mnogo boljeg kvaliteta. Ipak, ne treba odustati olako od igranja ove igre, jer tu je ipak priličnom zabavan multiplayer, a i singleplayer kampanja u nekim trenucima pokazuje znakove života.
