Školski dani su za svakoga predstavljali niz različitih izazova. Od ispita, preko društvene drame, do povremenih sukoba sa nasilnicima, svi smo imali svoje teške trenutke. Ali, imajte na umu i jadne direktore koji su morali da drže pod kontrolom zgradu punu hormonskih tinejdžera kako bi sprečili da sve preraste u potpuni haos. Let’s School, igra iz studija Pathea Games (poznatog po My Time at Sandrock), odaje priznanje ovim hrabrim pojedincima i pokazuje koliko su direktori zapravo zaglibili u birokratiji. Nije ni čudo što su uvek bili tako kratkog fitilja sa nama.
Let’s School se po igranju ne razlikuje mnogo od drugih menadžment simova poput Two Point Campus-a. Nasleđujete oronulu školu od svog starog direktora i vaš zadatak je da joj pomognete da ponovo postane sjajna. Međutim, dok Two Point Campus teži ka šarmantnoj strani vođenja obrazovne ustanove, Let’s School se fokusira na svakodnevne zadatke neophodne da bi i učenici i osoblje bili zadovoljni.
Svaki učenik dolazi sa određenim osobinama koje zavise od oblasti iz koje dolazi. Deca iz bogatijih krajeva su loša u svemu, što ih čini sporim učenicima, ali donose višu školarinu od roditelja. Deca koja se bave pozorištem sklonija su sukobima sa vršnjacima, ali briljiraju u umetnostima, čime vaša škola stiče više prestiža. Možete birati koje učenike ćete primiti, pa ćete provoditi više vremena nego što mislite pokušavajući da pronađete pravu ravnotežu učenika kako bi vaša škola cvetala.
Kada ne vrednujete mlade ljude na osnovu nekoliko statističkih podataka iz njihove prijave (baš kao pravi direktori!), zaglibićete u planiranju rasporeda časova kako biste izvukli maksimalne rezultate od svojih prezauzetih nastavnika (opet, baš kao pravi direktori). Morate se pobrinuti da svaki učenik provede dovoljno vremena učeći svaki predmet koji će biti na sledećem ispitu, ne samo da bi prošao, već da bi se istakao.
Ovaj sistem je najbolji deo Let’s School-a, upravo zato što predstavlja delikatnu igru balansa. Posebno kada počnete da predajete više od dva početna predmeta, morate osigurati da regrutujete prave nastavnike sa pravim veštinama kako bi učenici prolazili, a vi održali stalni priliv školarina. To je mnogo kompleksnije nego u igrama poput Two Point Campus-a, koje uglavnom zanemaruju ovakve detalje, ali smo u tome uživali više nego što smo očekivali. Let’s School naglašava da su škole, uprkos tome što su tu da pomognu učenicima da postignu akademske i vannastavne ciljeve, ipak poslovne ustanove.
Ovakav stil igranja ima svoju cenu, jer smo brzo pretvorili našu školu u prenatrpan „stočni ranč“ učenika, sa gotovo industrijskom strukturom nastave koja je osiguravala maksimalni izlaz iz učenika i najbolji protok novca za školu. Bilo je veoma efikasno, ali i malo više bezdušno nego što smo želeli. To je sigurno bilo u suprotnosti sa poligonalnim umetničkim stilom koji nam je igra predstavila. Postoji pokušaj humora na trenutke, posebno na početku tutorijala, ali se prebrzo odbacuje, što igru čini siromašnijom.
Između dizajniranja rasporeda časova i osiguravanja da vaši učenici i osoblje imaju osnovne stvari poput mesta za jelo, piće i obavljanje fizioloških potreba, postoji i veliki istraživački drvo u koje se možete upustiti, što vam omogućava da otključate nove kurseve i funkcije u vašoj školi. Ovo je još jedna igra balansa jer morate dodeliti svoje dragocene nastavnike istraživačkom centru, što znači da imate jednog manje edukatora da prenese znanje vašim učenicima. Takođe ćete imati priliku da obučavate nastavnike kako bi bili dovoljno vešti da se nose sa naprednijim predmetima kako vaši učenici napreduju kroz godine, iako proces može biti spor dok ne otključate više nivoe istraživačkog drveta.
Let’s School izgleda izuzetno osnovno, ali to nije pravi problem sa vizualima. Najveći problem koji smo iskusili tokom igranja bio je nestanak tekstura sa podova, što je otežavalo razlikovanje gde se završava tlo, a gde počinju učionice. Morali smo da sačuvamo i ponovo učitamo igru kako bismo osigurali da naša škola ne lebdi iznad čudne provalije čitavu akademsku godinu. Takođe su postojali manji problemi sa frejmrejtom u dockovanom modu, što je izazivalo seckanje igre dok smo prelazili preko našeg instituta.
Druga frustracija koju smo imali bila je u načinu na koji je igra prenesena na Switch. Neke kontrole su bile neintuitivne, poput prebacivanja između menija na ekranu. Nije bilo ništa što bi prekinulo igru, ali je bilo nepotrebno odvraćanje pažnje od ozbiljnog posla vođenja škole.
Na kraju, to je ono što Let’s School zaista jeste – poslovni simulator koji se bavi školom, a ne igra o vođenju škole. Fokus na poslovnu stranu obrazovanja je zabavan, ali usput gubi nešto važno. Takođe čini neke funkcije potpuno beskorisnim – koja je svrha trčanja po školi u režimu direktora, na primer, kada nemam stvarni podsticaj da brinem o učenicima ili osoblju sa kojima komuniciram? Da je igra posvetila malo više vremena da nas natera da osetimo da su ti učenici više od samo poligonalnih figura na ekranu, možda bi nam pomogla da se više uložimo u njih, osim u novac i prestiž koji donose našem obrazovnom centru.
Ako možete da pređete preko povremenih bagova, nezgrapnih menija i zastarelih vizuala, Let’s School nudi solidan i angažovan poslovni simulator. Bezdušna i distancirana slika obrazovnog sistema nije nam odgovarala, ali to ne znači da ljudi neće biti u stanju da provedu desetine sati gradeći najefikasniji, utilitarni obrazovni centar koji možete zamisliti.
Let’s School je poslovni simulator obučen kao školski simulator, sa velikim fokusom na poslovnu stranu održavanja škole i ne previše na toplom, pozitivnom osećaju koji možete dobiti od obrazovanja i pomaganja deci da ostvare svoje ciljeve. Postoje neki vizuelni bagovi i frustrirajući meniji u Switch verziji igre, ali ispod toga se krije dubok, angažovan – iako pomalo bezdušan – simulator.
