U današnjoj industriji video igara, gde se svakog meseca susrećemo sa eksplozivnim akcionim naslovima, masivnim otvorenim svetovima prepunim zadataka i hiperrealističnom grafikom koja topi naše grafičke karte, pravo je osveženje naići na nešto potpuno drugačije. Ponekad, sve što vam treba nakon napornog dana jeste jedno tiho, svedeno iskustvo koje ne napada vaša čula, već vas poziva da sednete, duboko udahnete i malo promućkate moždane vijuge. Upravo takvo iskustvo pruža Aniimo, neobična indie puzzle avantura koja se pojavila na PC i Nintendo Switch platformama.
Kada sam prvi put pokrenuo ovu igru, nisam bio siguran šta tačno da očekujem. Na prvi pogled, video igrice ovog tipa obično se svode na puko guranje blokova ili spajanje boja u nizu. Međutim, već nakon prvih desetak nivoa, shvatio sam da se ispod skromne, minimalističke haube krije izuzetno inteligentan sistem koji od igrača traži da potpuno promeni ugao iz kojeg posmatra prostor oko sebe. Ovo nije samo još jedna ležerna zanimacija; ovo je test strpljenja i prostornog razmišljanja.
Svet u kojem su senke i oblici vaši jedini putokazi
Najzanimljivija stvar u vezi sa igrom Aniimo leži u njenom vizuelnom identitetu i načinu na koji taj identitet diktira gejmplej. Pred vama se ne nalazi klasičan šareni svet pun likova. Umesto toga, svaka zagonetka je smeštena u sterilno, čisto okruženje gde caruju geometrijski oblici, svetlost i senke. Vaš glavni zadatak, barem na papiru, zvuči veoma prosto: morate manipulisati različitim objektima kako biste stvorili određeni oblik senke na zidu ili spojili razdvojene delove mehanizma.
Međutim, praksa je znatno surovija od teorije. Dok većina puzzle igara zahteva da rešavate probleme u dve dimenzije, ova video igra vas tera da razmišljate strogo trodimenzionalno. Rotiranje predmeta menja ne samo njihov položaj, već i način na koji svetlost pada na njih. Ono što iz jednog ugla izgleda kao potpuno beskorisna gomila kockica, iz drugog se pretvara u savršen ključ za otključavanje sledećih vrata.
Više puta sam se uhvatio kako besciljno rotiram objekte, vrteći kameru u krug i pokušavajući da shvatim šta su programeri zapravo želeli od mene. A onda, u jednom magičnom trenutku, kao da vam nešto klikne u glavi – ugledate onu pravu, jedinu liniju senke koja sve povezuje i nivo je rešen. Taj osećaj iznenadnog prosvetljenja je upravo onaj razlog zbog kojeg su ovakve video igrice toliko zarazne. Nagrada nije ni mač, ni oklop, ni iskustveni poeni, već čista intelektualna satisfakcija.
Logika ispred brzine i spretnosti
Ono što me je posebno obradovalo jeste činjenica da Aniimo ni u jednom trenutku ne kažnjava igrača zbog sporosti. Ovde nema tajmera koji otkucava, nema neprijatelja koji vam dišu za vratom, i nema brojača života. Sistem je dizajniran tako da u potpunosti poštuje vaše vreme. Ako se zaglavite na nekoj zagonetki (a verujte mi, to će se dešavati često), možete slobodno ostaviti kontroler na stolu, otići po čašu vode i vratiti se kad god želite.
Igra se oslanja isključivo na vašu sposobnost percepcije. Mehanike se uvode postepeno, bez dugačkih tekstualnih uputstava koja umeju da uguše igru. Prvih nekoliko nivoa suptilno vas uče osnovnim pravilima fizike unutar ovog sveta, nakon čega se kompleksnost naglo povećava. Pored osnovnog rotiranja, ubrzo ćete se susresti sa objektima koji reflektuju svetlost, polugama koje pomeraju samo određene slojeve prostora i ogledalima koja obrću logiku naopačke.
Nažalost, moram priznati da ovakav pristup, iako na početku deluje genijalno, povremeno ume da sklizne u frustraciju. Postoje određeni nivoi gde rešenje nije zasnovano na logici koju ste do tada učili, već na pukom isprobavanju svih mogućih kombinacija (takozvani metod pokušaja i grešaka). U tim trenucima, igra gubi onaj zen osećaj i postaje zamorno ponavljanje istih radnji dok slučajno ne nabodete pravilan ugao. Bilo bi lepo da su dizajneri ubacili neki suptilan sistem nagoveštaja (hint system) koji bi vam malo pogurao misli u pravom smeru kada zapnete na duže od dvadeset minuta, a da pritom ne kvari zabavu rešavanja.
Estetika koja umiruje i muzika koja vas vodi
Sa tehničke strane, Aniimo neće oboriti nikakve rekorde. Igra ne koristi najnovije Unreal engine mogućnosti niti pokušava da vas zaseni specijalnim efektima. Međutim, vizuelni stil je neverovatno koherentan. Oštre ivice, svedena paleta boja u kojoj dominiraju pastelni tonovi i besprekorno odrađena igra svetlosti i tame stvaraju atmosferu koja podseća na moderne galerijske instalacije. Ovo je jedna od retkih igara za koju mogu reći da izgleda lepo upravo zato što je jednostavna.
Ali ono što zaista drži celo iskustvo na okupu jeste fantastičan dizajn zvuka. S obzirom na to da na ekranu uglavnom vladaju tišina i stacionarni objekti, audio-podloga preuzima ulogu glavnog naratora. Muzika je ambijentalna, spora i relaksirajuća, sačinjena od mekanih sintisajzerskih tonova koji se lagano pretapaju jedan u drugi. Svaki put kada pravilno spojite deo slagalice, čućete blag, ohrabrujući ton zvončića, dok će greške biti ispraćene dubljim, prigušenim zvukom. Posle nekoliko sati provedenih uz igru, shvatio sam da muzika nije tu samo kao puka dekoracija, već da mi pomaže da uđem u takozvano stanje protoka (flow state), gde se zagonetke rešavaju na nesvesnom nivou.
Mane koje narušavaju savršeni zen
Iako sam uživao u većem delu svoje avanture, Aniimo nije bez mana, i neke od njih je teško ignorisati, pogotovo kada vam igra traži maksimalnu koncentraciju. Prvi i verovatno najveći problem leži u kontrolama, naročito ako igrate na PC platformi pomoću miša i tastature. Manipulacija objektima u 3D prostoru povremeno ume da bude izuzetno nespretna. Dešavalo mi se da želim da rotiram predmet za samo par stepeni ulevo, ali bi kamera otišla u potpuno pogrešnom pravcu, što je automatski kvarilo senku koju sam minutima pre toga pažljivo nameštao. Iako je situacija znatno bolja ako koristite džojstik (gamepad), smatram da je u igri koja se oslanja na hiruršku preciznost mehanika kretanja morala biti znatno tečnija.
Drugi problem je dužina trajanja. Čak i ako ste malo sporiji u rešavanju zagonetki, celu kampanju možete završiti za jedno popodne, otprilike tri do četiri sata igranja. Znam da video igrice ne moraju nužno da traju stotinu sati kako bi opravdale svoju vrednost, ali sam ovde imao utisak da se neke stvarno zanimljive mehanike završavaju upravo u trenutku kada su počele da daju svoj puni potencijal. Nivoi koji su uvedeni pred sam kraj igre nude fantastične ideje sa prelamanjem svetlosti kroz prizme, ali se ti koncepti nedovoljno iskorišćavaju i brzo ostaju zaboravljeni.
Nedostatak ponovne igrivosti (replay value) je takođe primetan. Jednom kada provalite rešenje određene sobe, nećete imati previše razloga da se u nju vraćate, jer ne postoje skriveni sakupljački predmeti, različiti završeci ili dodatni izazovi.
Da li Aniimo vredi vašeg vremena i živaca
Kada podvučemo crtu, Aniimo je naslov koji tačno zna šta želi da bude i ne pokušava da se proda publici kojoj nije namenjen. Ako tražite brzu akciju, kompleksnu priču sa filmskim dijalozima ili igru koju ćete igrati mesecima, ovu slobodno možete preskočiti.
Sa druge strane, ako spadate u grupu igrača koji uživaju u video igrama poput Monument Valley, The Witness ili Superliminal, ova minimalistička puzzle igra predstavlja veoma prijatno osveženje. Pruža fantastičnu, meditativnu atmosferu, odličan osećaj ličnog postignuća kada rešite kompleksan problem i vizuelno je prijatna za oko.
Iako povremeno pati od frustrirajućih kontrola i naglih skokova u težini, trenuci u kojima se sve kockice (i senke) slože na svoje mesto vrede truda. Aniimo vas podseća da mozak nekada treba samo dobro prodrmati iz drugačijeg ugla da bi video ono što je sve vreme stajalo pred njim.
