Fallen Leaf pruža fascinantan uvid u to šta je moglo biti. Postoje retro igre koje crpe inspiraciju iz prošlosti i prilagođavaju ih modernim očekivanjima publike. A postoje i one koje izgledaju kao da su iz alternativnog univerzuma, gde se određena dizajnerska filozofija neprekidno razvijala. Fallen Leaf spada u ovu drugu kategoriju, i predstavlja 2D naslov koji bi (uz nekoliko iteracija na hardveru) ne samo da se savršeno uklopio u biblioteku igara na Nintendo Entertainment Systemu (NES), već bi se našao na vrhu mnogih lista omiljenih igara.
Na prvi pogled, očigledno poređenje bi bilo sa igrom Mega Man. Glavni lik ima sličan izraz lica, set pokreta i animacije, ali brzo postaje jasno da se igra više oslanja na druge NES platformere. Fallen Leaf preuzima najbolje iz klasika: način na koji skriva tajne, mapa sveta, centri ispunjeni NPC-jevima i prodavnicama, tempo igre, i potpuno nove opcije kretanja otključivih likova. Ova igra nudi nešto za obožavaoce Little Samson-a, Duck Tales-a, pa čak i Rygar-a.
Na početku, cela igra deluje pomalo nepotpuno. Leaf (glavni junak i prvi lik kojim možete igrati) nudi najuravnoteženiji, ali možda najmanje uzbudljiv način igranja. Kreće se sporo i puca još sporije. Igra postaje zanimljivija nekoliko nivoa kasnije, kada igrač otključa njegovu sestru, Petal. Ona ima viši skok i pčelu kao pomoćnika koja se zaključava na najbližeg neprijatelja i puca zajedno s njom. Kao balans, ona se malo kliza dok se kreće.
Ovo je samo prva od mnogih opcija koje Fallen Leaf nudi. Likovi se mogu menjati u bilo kom trenutku. Neki mogu skočiti više, drugi mogu brže trčati, ali najzanimljiviji su oni sa potpuno novim opcijama kretanja. Kratki nivoi postaju kontrolisano igralište, gde se rešavanje prepreka na načine koji deluju nepredviđeno oseća kao da je podstaknuto, jednako kao i prolazak kroz napade i metke sa Leaf-ovim osnovnim setom pokreta.
Lik poput Petal može delovati kao „easy mode“, s obzirom na to da ne mora zapravo da nišani neprijatelja ili čak da se postavi u opasnost da bi pogodila nešto, a njen visoki skok olakšava izbegavanje. Međutim, zahvaljujući većem broju opcija, njen način igranja postaje zanimljiviji. U ravnoteži sa ostalim igrivim likovima, svaki od njih ima jedinstven sistem kretanja sa rizicima i nagradama, kao i različite napade.
Kroz svaki nivo, možete pronaći ne samo tajne, već i jasno postavljene sanduke koji sadrže valutu, obnovljive zdravlje ili nadogradnje napada. Poslednje, podeljene u dva nivoa – moćniji se pojavljuje samo ako ste prikupili prvi – u početku deluju teško za održavanje, ali dodaju potrebnu napetost. Smrt nema velike posledice, vraćajući vas nekoliko koraka unazad, ali na višim nivoima igre, želite da očuvate te nadogradnje, jer vam omogućavaju da mnogo brže uklonite obične neprijatelje i bosove.
Ubrzo sam se našao kako prolazim kroz kratke nivoe, gotovo uzimajući zdravo za gotovo njihov kvalitet. Fallen Leaf mi je oduzeo iznenađujuće velikih 17 sati, i dok sam mislio da će me sledeći nivo sigurno zamoriti, srećom nije. Postoji impresivna raznolikost prepreka koje se pojavljuju u svakom od tri do šest minuta dugih nivoa, preokreti u prethodnim tipovima neprijatelja ili različitim vrstama platformi, koji se pojavljuju samo u nekoliko nivoa pre nego što budu zamenjeni nečim potpuno novim.
Iako je igra jednako ispunjena i tempirana kao NES igra, uspeva da zadrži uzbuđenje tri puta duže od svojih inspiracija. Delom je to zahvaljujući centrima ispunjenim NPC-jevima koji traže predmete pronađene na kraju svakog nivoa, pružajući valutu ili nadogradnje zauzvrat, kao i kratke sporedne aktivnosti, kao što je dobrotvorni speedrunning događaj gde vam jedan od učesnika može dati savete za uštedu vremena.
Međutim, ovde se nalazi i najslabiji deo igre – pisanje. Povremeno iskreno, preovlađuje osećaj ponavljanja i nepristojnosti. Humor najbolje funkcioniše u kratkim porukama, poput onih koje se nalaze kada dobijete beskoristan predmet iz sanduka. Pronaći napola pojedenu pogačicu u jednom od njih je smešno. Videti „Chad“ arhetip po treći put, ne toliko.
Iako proporcije portreta likova mogu sugerisati drugačije, apstrakcija nije njena najjača strana. Referencijalni i zluradi humor deluje sve neprimerenije kako priča odmiče, ali nažalost, igra to sve više potencira sa svakim preokretom. Iako postoji nekoliko pametnih šala, kraj priče me je zaista razočarao. Nije potpuni promašaj, ali ostavlja utisak neubedljivosti tokom ključnih trenutaka.
Doslednost i raznolikost su osobine koje inače definišu većinu Fallen Leaf-a. Čak i među savremenim retro inspirisanim igrama, deluje kao kompletnije i koherentnije iskustvo. Rasuti između manje impresivnih referenci su delovi izvanrednog izgradnje sveta, sa NPC-jevima koji nagoveštavaju ili se pozivaju na druge lokacije. Neki čak imaju jedinstvene interakcije u zavisnosti od lika kojeg odaberete da razgovara s njima.
Čak i nešto poput upravljanja valutom dobija isti, pažljivo osmišljen tretman. Dragulji se zarađuju kroz nivoe, postoje bonusi za brze i besmrtne prolaze, ali možete pronaći nekoliko sporednih aktivnosti koje će vas nagraditi nakon brzih aktivnosti. Kasniji delovi igre pružaju mnogo različitih ulaganja, bilo da su to različiti magični napadi (svaki sa tri jedinstvene varijante u zavisnosti od nivoa nadogradnje napada), kristali koji omogućavaju upotrebu više ovih napada, kao i pasivne nadogradnje za svaki lik.
Uprkos ponovnom igranju određenih nivoa u potrazi za tajnama, nisam uspeo da dobijem sve nadogradnje u jednom prolazu, što je omogućilo da donošenje odluka bude još uključujuće. Da li da osnažim lika kojeg najviše volim da igram, ili da uložim u onog koji me više intrigira, ali trenutno nema dovoljan udarac? Uštedeti za novi napad ili nabaviti nadogradnju magičnog metra da mi pomogne sa sledećim bosom? Takođe, držanje na umu različitih prodavaca bilo je još jedan način da svet postane nezaboravniji.
Još jedna reč koja mi pada na pamet kada se prisećam vremena provedenog uz Fallen Leaf je „bogatstvo“. Postoje elementi igre koje sam zaista počeo da shvatam tek duboko u poslednjem nivou, zaigranost u prezentaciji, promišljenost u dizajnu sveta i neverovatni slojevi u muzici. Retko osećam da ponavljanje iste pesme u igri sa nivoima funkcioniše, potrebne su zaista posebne melodije da bi vredelo monotonije, ali ovde, sa svakim slušanjem, otkrivao sam novi ugao kroz koji mogu da uživam u uzdizanju, bit-krošenim visinama koje probijaju zvuke akcije.
Moje uvažavanje za celo pakovanje može samo rasti s vremenom. Teško mi je da zamislim da će mnogi 2D, nivoima zasnovani izdanci moći da se uporede s njim u njegovim najboljim trenucima, iako još ima dosta prostora za napredak kada je u pitanju razvoj njegovog karaktera kroz narativ. Neverovatan debitantski naslov Delta Shore Games-a, koji me gotovo navodi da poželim da je taj alternativni NES univerzum moj.
