Postoji jedna vrlo specifična stvar kod neverovatno zamršenih zagonetki u igri We Were Here Tomorrow – ovde jednostavno ne postoji opcija rešavanja problema sirovom silom. Na moju veliku žalost, kada god bih se zaglavio u sličnim naslovima, uvek sam primenjivao one standardne, pomalo očajničke manevre. Znate već na šta mislim: besomučno pritiskanje svih mogućih dugmića, povlačenje poluga u potpuno nasumičnim intervalima i guranje nosa u svaki mračni ćošak prostorije u nadi da će se rešenje magično materijalizovati pred mojim očima. Međutim, takvi napori apsolutno ne piju vodu kada su u pitanju ovakve kooperativne video igre. Jedini način da napredujete kroz ove glavolomke jeste da ih neprestano posmatrate i rešavate iz potpuno novih uglova, sve dok nešto, na neki neobjašnjiv način, jednostavno ne klikne na svoje mesto.
Ovaj proces može biti bolno frustrirajući, ali to je sve deo standardnog paketa na koji pristajete kada pokrenete We Were Here Tomorrow. U pitanju je najnoviji nastavak u poznatom serijalu kooperativnih slagalica, koji je uvek bio na lošem glasu zbog svojih brutalno izazovnih problema. Holandski developer Total Mayhem Games se ponovo potrudio da nam zagorča, ali i ulepša život. Kao i prethodni naslovi, i ova video igra je dizajnirana isključivo za dva igrača. Rešavanje svake prepreke u potpunosti zavisi od jasne, precizne i smirene komunikacije, kao i od savršene koordinacije sa vašim partnerom. I sve to dok ste uglavnom povezani samo putem voki-tokija, pokušavajući da pobegnete iz okruženja u kojem ste se našli. Ovog puta, cilj je pronaći izlaz iz futurističkog, naprednog postrojenja u koje ste vi i vaš prijatelj slučajno zalutali, mesta gde se odvijaju neki veoma složeni naučni eksperimenti koji uključuju antigravitacionu tehnologiju i manipulaciju samim tkivom vremena. Igru sam testirao na PC platformi, i od samog starta je jasno da su ambicije studija znatno porasle.
Zagonetke, logika i nemilosrdni tutorijal
Iako su prepreke pred vama izuzetno teške, one su ujedno i pažljivo i precizno kalibrisane. Rešenja su uvek stvar čiste logičke dedukcije i oštrih veština zapažanja. Nikada od vas neće biti traženo da pravite neke potpuno nebulozne konekcije, poput sakupljanja nepovezanih predmeta kako biste otključali najobičnija vrata – ovde nema onih čudnih dizajnerskih propusta koji često umeju da pokvare loše dizajnirane puzzle video igrice u drugim franšizama.
Međutim, igra vas ne drži za ruku. Čak će vas i sam tutorijal jednostavno baciti u duboku vodu. We Were Here Tomorrow vas uvodi u svoje osnove tako što vas i vašeg partnera doslovno zaključa u odvojene sobe ispunjene potpuno neshvatljivim simbolima i gomilom poluga. Uputstva su direktna, ali neverovatno oskudna: naučićete da možete da stanete na ogromno dugme na podu kako biste ga aktivirali, ili da možete da skočite kako biste povukli polugu iznad glave, pa čak i da se popnete na određenu ivicu. Ali, šta tačno rade svi ovi silni ekrani? Šta se dešava kada pritisnete onaj primamljivi, svetleći taster? I zašto pobogu iz one čudne skalamerije pored vrata viri toliko raznobojnih kablova? Otkrivanje svega toga prepušteno je isključivo vama i vašem partneru.
Iako ovi trenuci mogu biti dovesti do ludila kada ne možete da ih dešifrujete, onog trenutka kada shvatite kako mehanizmi zapravo funkcionišu, osetićete neizmerno zadovoljstvo. Uzeću za primer jednu od najranijih zagonetki u fazi tutorijala. Moj partner i ja smo bili sprovedeni u dve potpuno izolovane prostorije. Njen zadatak je bio da pritisne nekoliko dugmića na kojima su bili naslikani određeni simboli, i to u tačno određenom redosledu. Problem je što su se ti isti simboli prikazivali na ekranima u mojoj sobi, kojoj ona nije imala nikakav pristup. Moj zadatak je bio da joj opišem šta tačno vidim. Međutim, ove slike nije nimalo lako opisati, jer to nisu obični krugovi, kvadrati ili trouglovi. Umesto toga, radi se o složenoj fuziji oblika i elemenata, nečemu što najviše podseća na one mrlje od mastila koje vidite na Roršahovim testovima, gde je upotreba apsolutno preciznog jezika od suštinske važnosti. Jedan simbol je, na primer, ličio na nekakvog Ktulu monstruma bez očiju, dok je drugi izgledao kao meduza iz čijeg centra izbija nekoliko mrlja. Zbog ovakvih stvari, česta i detaljna komunikacija je esencijalna, pa ćete na kraju provesti sate samo pričajući i sarađujući jedno sa drugim kako biste rešili ove vizuelne košmare.
Problem voki-tokija i neplanirane komične situacije
Ono što dodatno komplikuje celu situaciju je alat koji imate – voki-toki. Njegova mehanika je takva da dozvoljava samo jednom igraču da priča u datom trenutku, što vas fizički sprečava da govorite u glas ili upadate jedno drugom u reč. Iako ovo ne predstavlja neki veliki problem kada se nađete u istoj prostoriji i kada možete slobodno da vičete jedno na drugo bez upotrebe uređaja, korišćenje voki-tokija na daljinu znatno usporava konverzaciju. To dovodi do neverovatno frustrirajućih momenata kada ste fizički razdvojeni, a sekunde vam cure.
Ova mehanika je posebno došla do izražaja u jednoj drugoj zagonetki na koju smo naišli. Čudna mašina je smanjila moju partnerku na mikroskopsku veličinu, kako bi mogla da pređe neku vrstu minijaturnog poligona sa preprekama. Posledica tog smanjivanja bila je ta da se njen glas izobličio u visokotonsko piskutanje. Zbog toga nisam mogao da razumem apsolutno ni jednu jedinu reč koju je pokušavala da mi prenese preko radija. Da budem potpuno iskren, u tom trenutku sam se i smejao toliko jako da nisam ni bio sposoban da obratim pažnju na njena uputstva. Na kraju smo morali da prekršimo pravila i pređemo na glasovni razgovor van same igre kako bismo uspeli da završimo taj deo. Moj savet? Koristite ugrađeni sistem komunikacije ako zaista želite da pojačate izazov i doživite igru onako kako su kreatori zamislili. Ali s obzirom na to koliko su zagonetke teške, očekujem da će većina igrača na kraju pobeći na Discord u potrazi za spasom.
Specijalni alati i nova dimenzija razmišljanja
Dodatnu težinu celokupnom iskustvu donose i specijalizovane puške koje možete pokupiti u laboratoriji – po jedna za svakog igrača. Ovi alati imaju svoje jedinstvene namene i svojstva. Moja puška je ispaljivala nekakvu želatinastu masu koja se po udaru pretvara u čvrstu kocku. Te kocke sam mogao da koristim kao stepenice za penjanje do visokih, teško dostupnih platformi, ili kao tegove za pritiskanje podnih panela. Sa druge strane, alat moje partnerke je proizvodio dugačku, rastegljivu gumenu ruku koja je mogla da povlači poluge ili pritiska dugmad sa velike udaljenosti.
U kasnijim poglavljima igre, ova oprema dobija i dodatne nadogradnje sa novim mogućnostima. Neću vam kvariti iznenađenje i otkrivati o čemu se tačno radi, jer je proces otkrivanja njihovih specifičnosti veoma ispunjavajući. Mogu samo da kažem da dodaju potpuno novu dimenziju rešavanju problema i prisiljavaju oba igrača da maksimalno iskoriste maštu kako bi napredovali. Moj predlog je da slobodno i bez ustezanja pucate unaokolo, eksperimentišete i pratite šta se dešava; velika je šansa da ćete tako slučajno otključati put ka rešenju neke izuzetno zamršene situacije.
Futurističko okruženje i dizajn nivoa
Ono što savršeno dopunjuje sve ove mozgalice je samo okruženje. We Were Here Tomorrow se može pohvaliti nekim od najlepših i najblistavijih setova koje ćete videti u ovom žanru. Između nivoa možete putovati futurističkim tramvajima od jedne do druge stanice, a pogled kroz prozor na snežne, arktičke pejzaže izvan postrojenja deluje uzbudljivo kao vožnja rolerkosterom u zabavnom parku. Zbog antigravitacione tehnologije o kojoj sam ranije pričao, moguće je hodati po određenim zidovima, i uvek je pomalo nadrealno videti svog partnera kako trčkara po plafonu na drugom kraju ogromne dvorane.
Zatim tu su i kancelarije koje su dizajnirane na potpuno haotičan način, sa tragovima i dodatnim delićima priče koji su razbacani po različitim zonama. Lepljive beleške i kompjuterski terminali daju vam nagoveštaje o tome šta se zapravo dogodilo nestaloj posadi ovog kompleksa. Iako je, ruku na srce, kao i u prethodnim delovima franšize, zaplet prilično tanak i verovatno će biti zanimljiv samo onim najzagriženijim fanovima serijala, detalji su ono što briljira. U kasnijim fazama, sobe se pretvaraju u prave ogromne lavirinte. Istraživanje tih prostora je čista radost, pre svega zbog skrivenih detalja – od plišanog pingvina skrivenog u ormariću, preko smešnih crteža na papirićima, pa sve do pasivno-agresivnih mejlova o kancelarijskoj politici.
Zaključak i savet pre kupovine
Na kraju dana, srž ovog naslova uvek ostaju same zagonetke. Trenutak kada konačno napravite proboj u naizgled nerešivoj situaciji izaziva takav nalet čistog dopamina kakav retko koja video igra može da ponudi. Nakon što smo rešili jedan posebno brutalan i dugotrajan problem, morali smo da pauziramo igru, otvorimo flašu vina i nazdravimo u ime naše pobede.
Međutim, važno je napomenuti da igra ne nudi apsolutno nikakav sistem pomoći u igri ukoliko se beznadežno zaglavite. Ne možete jednostavno da odustanete i odete u drugu sobu da rešavate nešto lakše; primorani ste da se suočite sa problemom koji stoji direktno ispred vas. Upozoravam vas, može se desiti da vam vene na čelu iskoče od frustracije, pogotovo kada shvatite da ste na samo jednu prepreku potrošili sate, ili čak dane kroz nekoliko sesija igranja.
Ako ste tvrdokorni ljubitelj slagalica koji uživa u hvatanju ukoštac sa nekim od najpametnije dizajniranih izazova koje ovaj žanr može da ponudi, We Were Here Tomorrow će vam dati i više nego dovoljno razloga da ostanete i lupate glavom o zid. Iako igra nudi sistem pronalaženja partnera na mreži ukoliko nemate s kim da igrate, toplo preporučujem da pronađete strpljivog prijatelja koji je spreman da izdvoji sate i sate svog života kako biste zajedno bili potpuno zbunjeni pred ovim ekranima. Jednostavno ne mogu da zamislim da prolazim kroz ovu torturu i genijalnost sa nekim sa kim nisam spreman da delim pobede i poraze kroz zvučnik voki-tokija.
