Kada pomislim na video igre koje se bave tematikom Drugog svetskog rata, obično mi pred oči iskaču slike blatnjavih rovova, teškog naoružanja i vojnika koji herojički jurišaju na neprijateljske linije. Međutim, s vremena na vreme, pojavi se naslov koji potpuno preokrene vaša očekivanja i baci vas u situaciju koju ni u najluđim snovima niste mogli da zamislite. Upravo to je uradio nezavisni developer i izdavač ORIGAME DIGITAL sa svojim najnovijim ostvarenjem za PC platformu. U pitanju je video igra koja spaja nespojivo – preživljavanje na najhladnijem kontinentu, nacističke okultne eksperimente, drevne kosmičke užase i, verovali ili ne, koloniju pingvina.
Kada sam prvi put pokrenuo ovu igru, nisam bio siguran šta da očekujem. Godina je 1939, lokacija je Antarktik, a vi niste tajni agent ili naoružani istraživač. Vi ste jednostavno ptica sa plovnim kožicama. Ali, ovo nije običan simulator hodanja. Ovo je duboko uznemirujuće putovanje u srce tame, i moram priznati da me je atmosfera zgrabila već u prvih nekoliko minuta.
Skriveni užasi na zaleđenom kontinentu
Sve počinje prilično mirno. Vaša jedina briga je beskrajna belina, hladan vetar i povremeno geganje po ledu. Mehanika kretanja je izuzetno specifična. Na početku se samo polako gegate, ali ubrzo shvatate da možete da iskoristite fiziku leda. Klizanje niz ogromne snežne dine, čuvanje zamaha i manevrisanje kroz zaleđene pećine brzo postaje ne samo način transporta, već i način preživljavanja. I dok sam se tako bezbrižno klizao uživajući u zimskoj idili, igra mi je naglo opalila vizuelni i narativni šamar. Nebo je osvetlila signalna raketa.
Prateći taj trag, naišao sam na nacistički logor. Ono što me je tamo dočekalo nije bila tipična pucačina. Igra koristi takozvanu retro grafiku koja neodoljivo podseća na eru prvog PlayStation-a. Oštri uglovi, poligonalni modeli likova i mutne teksture zapravo rade u korist horora. Kada sam video lika kako unakazuje sopstveno lice velikim nožem, nedostatak modernih, fotorealističnih detalja je naterao moj mozak da sam popuni te jezive praznine, što je iskustvo učinilo mnogo strašnijim. Mrtva tela su prekrivala crveni sneg, a šatori su goreli.
U tom trenutku, preko zvučnika se prolomio glas naratora Lenvala Browna. Njegov dubok, pomalo melanholičan glas kroz dnevničke zapise objašnjavao je kakva je sudbina zadesila ove okupatore koji su pokušali da probude drevno, kosmičko zlo. Zvuk njegovog glasa, koji kao da se odbija od ledenih litica, stvara osećaj potpune izolacije. Mir snežnog kontinenta je zauvek uništen, a ja sam kao običan pingvin ostao zarobljen usred tuđe noćne more.
Mehanika kolonije i preuzimanje kontrole
Ono što ovu igru izdvaja od svih ostalih video igrica na tržištu jeste način na koji se krećete i rešavate probleme. Kao što sam napomenuo, vi ne igrate kao jedan jedini pingvin heroj. Vi ste zapravo cela kolonija. Ne možete direktno da se suprotstavite naoružanim vojnicima ili da zaustavite njihov plan, ali možete da pratite njihove tragove kroz napuštene i kompleksne drevne ruševine ispod leda. Da biste to uspeli, morate da preuzimate kontrolu nad različitim pticama u svojoj okolini, podsećajući me pomalo na mehaniku menjanja tela iz starih vozačkih igara, ali u potpuno drugačijem, organskom kontekstu.
Svaka vrsta pingvina koju preuzmete ima svoju specifičnu ulogu. Na primer, kada mi je trebao veliki skok preko zastrašujuće provalije unutar neke drevne vanzemaljske strukture, prebacivao bih svest u Rockhopper pingvina. On je lakši, agilniji i može da odskoči znatno više od ostalih. S druge strane, kada bih naišao na platforme koje zahtevaju veliku težinu kako bi se aktivirale skrivene stepenice, tražio bih pogledom masivnog Emperor pingvina.
Ipak, najviše stresa i emotivnog naboja osetio sam kada sam morao da preuzmem kontrolu nad bebom pingvinom. Iako nisu posebna vrsta, ovi mališani su ključni za provlačenje kroz izuzetno uske tunele i pukotine u ledu gde odrasle ptice ne mogu da prođu. Moram priznati da mi je srce stalo svaki put kada bih se u ulozi tog malog, bespomoćnog bića našao blizu neke pukotine ili, ne daj bože, u blizini onostranih čudovišta koja vrebaju u tami. Ako napravite grešku sa bebom pingvinom, osećaj krivice je neuporedivo veći nego kada izgubite odraslu jedinku. Deca su zaista najranjivija, a igra vas tera da ih koristite za opstanak cele kolonije.
Navigacija bez mape u svetu lavirinta
Ako ste navikli na moderne video igre koje vas vode za ruku i pokazuju vam tačnu putanju do sledećeg cilja, Penguin Colony će vas pošteno preznojiti. Ovde nema tradicionalnog korisničkog interfejsa. Jedino što povremeno vidite na ekranu je krug koji označava vašu izdržljivost, a iskreno, igra bi savršeno funkcionisala i bez njega. Nema mape, nema mini-mape, nema magičnog kompasa. Vi ste pingvin.
Kako onda znate gde da idete? Pratite vetar i tragove. Igra sjajno koristi audio-vizuelne signale vetra koji vas suptilno usmeravaju, podsećajući me na slične sisteme u nekim popularnim samurajskim avanturama. Pored toga, oslanjate se na zastavice koje su ostavili nesrećni istraživači pre vas. Zbog ovoga je navigacija kroz ledene pustare i lavirinte drevnih ruševina često izuzetno haotična. Više puta sam se našao u situaciji da slepo tumaram kroz mećavu, frustriran i na ivici da ugasim igru.
Međutim, dizajn nivoa je napravljen sa neverovatnom pažnjom. Tačno u trenutku kada biste pomislili da ste potpuno izgubljeni i spremni da odustanete, nabasali biste na novu stazu, pronašli ostavljenu fotografiju ili pokrenuli novu sekvencu naracije. Taj prelaz iz potpunog očaja u osećaj otkrića je neverovatno moćan. To nije samo lutanje; to je proces učenja kako da postanete jedno sa surovim okruženjem.
Suptilna priča o ljudskoj oholosti
Narativna struktura je još jedan razlog zašto me je ova video igra toliko oduševila. Dok se vi klizate i pokušavate da preživite, priča se zapravo bavi dubokim filozofskim i socijalnim temama. Igra očigledno vuče ogromnu inspiraciju iz dela H.P. Lovecrafta, posebno podsećajući na njegove priče o drevnim entitetima skrivenim na Antarktiku. Međutim, ORIGAME DIGITAL ovde pravi jedan briljantan potez – oni uzimaju Lovecraftov poznati, ali često problematični i ksenofobični pogled na „strance“ i okreću ga naglavačke.
Kroz preuzimanje kontrole nad različitim vrstama pingvina koji moraju da sarađuju kako bi preživeli, igra stvara predivan kontrast u odnosu na nacističke vojnike koji su opsednuti čistotom i dominacijom. Nacisti u igri propadaju zbog svoje oholosti i podela, dok vaša kolonija ptica napreduje isključivo kroz zajedništvo i prihvatanje različitosti.
Igra čak u nekoliko navrata prekida vašu pingvinsku avanturu kratkim sekvencama u kojima igrate kao grupa Māori domorodaca. Njihov cilj nije da iskoriste moć kosmičkog božanstva kao što to žele nacisti, već da ga zadrže u večnom snu. Ove sekvence su bolno spore. Hodanje kroz sneg za njih predstavlja agoniju, što stvara neverovatan mehanički kontrast u odnosu na brzo i fluidno klizanje pingvina kojima je taj led prirodno stanište. Ove deonice vam ne daju mnogo izbora, ali pružaju potpuno novu perspektivu i dokazuju koliko emocija igra može da prenese samo kroz promenu brzine hoda lika.
Završna presuda – remek-delo atmosfere
Korišćenje boja u igri je majstorski odrađeno. Vaš ekran je konstantno ispunjen hladnim plavim i sterilnim belim nijansama. Crno-beli pingvini se savršeno stapaju sa tim svetom. Kada se na ekranu pojavi drevno, luminescentno zeleno svetlo, ono zaista deluje bolesno, vanzemaljski i duboko pogrešno. Prelazi između scena, koji koriste zaslepljujuću belinu umesto klasičnog zatamnjenja ekrana, dodatno pojačavaju utisak da ste konstantno izloženi neumoljivom odsjaju snega.
Iako igra nije savršena – navigacija ponekad može biti previše nejasna, a kontrole platformisanja znaju da budu neprecizne što može dovesti do zaglavljivanja lika – sveukupno iskustvo je nešto što ću dugo pamtiti. Penguin Colony je uspeo da ispriča kompleksnu priču o imperijalizmu, saradnji i kosmičkom užasu, a da glavni protagonisti pritom nisu izustili ništa više od običnog ptičjeg krika.
Za sve ljubitelje misterije na PC-ju koji traže nešto potpuno drugačije, ovo je naslov koji se ne sme propustiti. To je dokaz da video igre ne moraju uvek da prate iste, proverene formule da bi ostavile dubok i snažan utisak na igrača. Moja konačna ocena se poklapa sa onom koju je igra generalno dobila – ovo je jedna veoma čvrsta i zaslužena osmica, i iskustvo koje ćete teško naći bilo gde drugde.
