Današnje tržište akcionih video igara pretežno je definisano hiperrealističnim vojnim simulacijama u kojima svaki trzaj puške, balistika metka i smer vetra moraju biti savršeno izračunati pre nego što uopšte povučete obarač. Iako to nesumnjivo pruža neverovatno impresivno iskustvo preživljavanja na virtuelnom ratištu, ponekad se uhvatite kako žalite za vremenima kada su pucačine bile znatno jednostavnije. Vremenima kada je jedino pravilo bilo: ako se pomera, pucaj u to. Upravo na tu vrstu nostalgije tipuje Sniper Dan, simpatična i neočekivano haotična indie video igra koja se nedavno pojavila na PC platformi.
Nakon što sam proveo nekoliko večeri u društvu ovog pikselizovanog majstora sa snajperom, moram priznati da sam bio prijatno iznenađen. Iako naslov sugeriše statično čekanje u žbunju, video igrice poput ove brzo vas podsete da reč „snajper“ ovde služi više kao estetski izbor nego kao stvarna mehanika. Ovo je pre svega brza, arkadna „run and gun“ avantura koja ne shvata sebe ni najmanje ozbiljno, i upravo u toj činjenici leži njen najveći šarm. U vremenu kada svaka druga video igra pokušava da nam proda duboku, depresivnu priču o moralu rata, pravo je osveženje zaigrati nešto što vas samo tera da isključite mozak i zabavite se.
Jednostavna priča, brza akcija i mnogo eksplozija
Ne očekujte epski narativ prepun preokreta. Priča u Sniper Dan naslovu svodi se na premisu koja bi komotno mogla da stane na zadnju stranu kutije VHS kasete nekog akcionog filma B produkcije iz osamdesetih. Vi preuzimate ulogu Dana, prekaljenog (i prilično ciničnog) bivšeg operativca koji je prisiljen da se vrati iz penzije kako bi zaustavio armiju maskiranih negativaca, pokvarenih robota i pomahnitalih mutanata koje predvodi stereotipni zli naučnik. I to je to. Nema dugačkih uvodnih animacija, nema mučnih razgovora preko radija, samo vi, vaša ogromna puška i ekran prepun neprijatelja.
Video igra vas od samog starta ubacuje u vatru. Tempo je neverovatno brz, gotovo na granici platformskog ludila. Za razliku od pravih snajperskih igara gde se vučete po blatu i čekate pravu priliku, Dan je stalno u pokretu. Trčanje, skakanje preko prepreka i izbegavanje projektila dok usput nišanite postaju vaša druga priroda. Ponekad sam imao utisak da igram neku modernu, obojenu verziju starih hitova poput Contra ili Metal Slug, samo sa promenjenom perspektivom i modernijim sistemom kontrola. Humor koji prožima kratke dijaloge između nivoa je priprost, ali namerno prenaglašen, što dodatno pojačava utisak da igrate jedan veliki, interaktivni crtani film.
Borbeni sistem koji nagrađuje reflekse, a ne realizam
Gejmplej je ono što zaista drži vodu u ovom naslovu. Kao što sam već pomenuo, iako naš junak nosi titulu snajperiste, način na koji koristite to oružje je potpuno arkadan. Zaboravite na zadržavanje daha i računanje putanje metka; ovde snajper puca brzo, zvuči glasno i pravi ogromnu štetu. Zanimljivo je da su programeri ubacili mehaniku prema kojoj pogodak u glavu (headshot) donosi znatno veći rezultat (score) i brže puni skalu za vaš specijalni napad, što vas ipak tera da makar pokušate da budete precizni umesto da samo besomučno držite dugme za pucanje.
Specijalni napadi su priča za sebe. Kada napunite takozvanu „Rampage“ skalu, Dan na nekoliko sekundi postaje gotovo nezaustavljiv, ispaljujući rafale eksplozivnih metaka koji bukvalno čiste ceo ekran od neprijatelja. Taj osećaj kada vas u nekoj uskoj uličici opkoli desetine protivnika, a vi aktivirate specijalku i pretvorite ih u oblak piksela, pruža neverovatno zadovoljstvo. Pored osnovnog oružja, kroz nivoe ćete sakupljati razne privremene dodatke (power-ups) poput lasera, bombi koje se lepe za zidove i sačmarica koje su idealne za čišćenje zatvorenih prostorija. Sve ove mehanike čine borbu dinamičnom i sprečavaju da napucavanje postane monotono.
Međutim, moram napomenuti da video igra uopšte nije laka. Mada su kontrole veoma odzivne i precizne (igrao sam pomoću miša i tastature, što toplo preporučujem zbog brzine nišanjenja), neprijatelji umeju da vas zatrpaju projektilima sa svih strana. Često ćete morati da prelazite isti nivo po nekoliko puta dok ne naučite obrazac napada određenih šefova (boss fights), koji znaju da budu prilično nepraštajući na težim nivoima.
Dizajn nivoa, vizuelni stil i zvučna podloga
Estetika igre je svesno retro, ali sa onim prijatnim, čistim sjajem koji današnji moderni alati omogućavaju. Piksel-art je veoma detaljan, sa jarkim, neonskim bojama koje iskaču sa ekrana. Nivoi su raznovrsni i vode vas kroz urbane džungle, napuštene fabrike, vojne baze u snegu i tajne podzemne laboratorije. Svaka zona uvodi nove tipove neprijatelja i specifične zamke, pa se retko dešava da osetite onaj zamor materijala koji je čest u ovakvim arkadnim pucačinama.
Ono što me je posebno oduševilo jeste nivo interakcije sa okolinom. Skoro sve na ekranu može eksplodirati ako pucate u to – od crvenih burića (naravno, jer šta je video igra bez eksplozivnih burića), preko vozila, do delova zgrada koji se obrušavaju na neprijatelje ispod. To vizuelno ludilo savršeno prati zvučna podloga koja se sastoji od nabrijanih, brzih synthwave ritmova i teških gitarskih rifova. Zvukovi oružja su naglašeni, basovi snažni, i sveukupni audio doživljaj neverovatno dobro podiže adrenalin. Više puta sam se uhvatio kako klimam glavom u ritmu muzike dok panično pokušavam da izbegnem raketu koja leti prema meni.
Gde Sniper Dan posustaje: kratka kampanja i tehnički problemi
I pored sve zabave koju mi je pružila, ova igra nije bez mana. Prvi i najočigledniji nedostatak jeste njena dužina. Ukoliko ste iole iskusniji u ovom žanru, kompletnu kampanju ćete verovatno završiti za nekih tri do četiri sata igranja. Za jednu indie pucačinu to možda i nije presudno loše, pogotovo uzimajući u obzir obično pristupačnu cenu ovakvih naslova, ali kada se igra jednom završi, nemate mnogo razloga da joj se vraćate. Ne postoje skriveni likovi koje možete otključati, nema sistema napredovanja (progression system) van samih nivoa, a jedini motiv za ponovno prelaženje jeste lov na bolji konačni rezultat na tabeli (leaderboards). Zato video igrice ove vrste često ostanu brzo zaboravljene u biblioteci.
Drugi problem leže u povremenim tehničkim štucanjima. Iako video igra nije grafički zahtevna, na nekoliko nivoa gde je količina eksplozija na ekranu dostizala kritičnu tačku, primetio sam značajan pad broja slika u sekundi (frame drops). U brzoj arkadnoj pucačini, pad performansi makar na delić sekunde može značiti razliku između savršenog prolaza i neplanirane smrti. Takođe, dešavalo se da se pojedini neprijatelji zaglave u teksturama zida, što je kvarilo ritam nivoa jer sam morao da lovim sakrivenog protivnika kako bi se otvorila vrata za sledeću zonu.
Da li je Dan zaslužio mesto u vašoj biblioteci igara
Kada se podvuče crta, Sniper Dan je tačno ono što obećava da će biti: brza, glasna i luda arkadna zabava koja ne zahteva od vas ništa osim dobrih refleksa i želje za destrukcijom. Ova video igra ne pretenduje da bude remek-delo koje će redefinisati žanr, već služi kao savršen, kratki beg od stvarnosti.
Ako tražite masivnu, kompleksnu pucačinu u kojoj ćete taktički planirati svaki svoj korak i štedeti municiju, onda ovaj naslov definitivno nije za vas i slobodno ga možete preskočiti. Međutim, ukoliko ste u potrazi za nečim što ćete pokrenuti uveče nakon napornog dana, isključiti misli i sa osmehom na licu zasuti ekran virtuelnim olovom dok vam u ušima trešti odlična muzika, Dan je vaš čovek. Možda nije savršen i možda će ga te sitne bubice sprečiti da postane instant klasik, ali je u onome što radi prokleto zabavan.
Ponekad nam video igre ne trebaju da bi nas edukovale ili emotivno iscrpele; ponekad su nam potrebne samo da bismo videli lepu eksploziju. U tom segmentu, ovaj pikselizovani snajperista pogađa tačno u centar mete.
