Ritam igre dolaze u svim oblicima i veličinama, ali moje lično putovanje kroz ovaj žanr počelo je sa Guitar Hero. Kao klinac sa novcem od džeparca koji mu gori u džepu, ta plastična gitara jednostavno je bila nemoguća za odoljevanje. Proveo sam godine pokušavajući da postanem rok bog u različitim delovima ove franšize, kao i hiljade i hiljade drugih fanova. Rift of the NecroDancer vraća me u te divne dane lenjog prebiranja po žicama, sa ritam igrom koja se u početku čini jednostavnom, a onda, pre nego što shvatite, vas potpuno nadjača.
Iako je ovo igra koja se u velikoj meri fokusira na pritiskanje dugmadi u ritmu kako biste postigli visok rezultat, Rift of the NecroDancer zapravo ima i mod sa pričom. Kada je naš heroj Cadence uvučen u drugu dimenziju putem portala (ili rife, pretpostavljam), on može preživeti samo tako što će poraziti čudovišta unutar nje snagom muzike. Postoji mnogo drugih likova koji su takođe zarobljeni u ovom svetu, bilo da su to prijateljska lica iz Cadenceove prošlosti ili davno poraženi neprijatelji, i samo radeći zajedno svi ćete moći da pobegnete u stvarni svet. Igranje kroz mod sa pričom je lep način da se upoznate sa igrom kroz sviranje pesama u idealnom redosledu, i iako ovo nije najdirljivija priča, scene su dovoljno šarmantne da nikada ne deluju nametljivo.
Stvarni gameplay Rift of the NecroDancer će se odmah učiniti poznatim čak i prolaznim ljubiteljima ritam igara. Na dnu ekrana nalazi se linija, a „note“ koje dolaze sa vrha ekrana morate pogoditi kada dođu do te linije. Sve se to radi u ritmu sjajnih melodija, naravno, što vam pomaže da dostignete ono divno stanje transa u kome postoji samo ritam.
Ono po čemu se Rift of the NecroDancer razlikuje od poznatih ritam igara prošlosti su note, koje su zapravo mala fantazijska čudovišta. Svaki tip neprijatelja ima svoja pravila za ispravno pogadanje, od jednostavnih zelenih sluzova koji zahtevaju samo pritisak dugmeta, do kostura koji, kada ih pogodite, gube glavu i beže unazad od linije sve dok ih ne zaustavi druga nota. Ovo je divan preokret koji potpuno menja način na koji igrate igru, zahtevajući od vas da razmišljate unapred isto koliko i da osećate ritam.
Kako napredujete, tipovi neprijatelja postaju sve ludiji, poput šišmiša koji menjaju trake kada ih pogodite, ili divovskih lobanja koje stvaraju kosture kada ih pogodite, u zavisnosti od pravca u kojem su okrenuti. Neću se pretvarati da nije potrebno malo vežbe (i nekoliko prilično dugih tutorijala) da se naviknete na sve ove različite neprijatelje, ali kada to uradite, to dodaje sloj obično jednostavnijem podešavanju ritam igre koji sam zaista cenio.
Većinu svog vremena u Rift of the NecroDancer provedećete igrajući nove i brže pesme, i ako ste išta poput mene, umrećete nekoliko puta na težim pesmama. U svakoj pesmi počinjete sa deset HP, a promašaj note će vas koštati jednog od tih dragocenih hit poena. Postoje neke „note“ hrane koje možete pogoditi na trakama da biste se izlečili, što može ublažiti vašu štetu, a takođe možete koristiti i meter za moć koji gradite kako biste ušli u mod koji udvostručuje vaš multiplikator i čini da ne primate štetu (što je posebno korisno kada pristupite nezgodnom delu pesme). Korišćenje svih alata za preživljavanje na raspolaganju ključno je kada se suočavate sa zamkama i trikovima koje vam ova igra voli bacati, posebno ako se tvrdoglavo odbijate spustiti ispod srednjeg nivoa težine kao ja.
Pored standardnih faza, Rift of the NecroDancer takođe voli da vam tokom priče ubacuje mini igre i šefove. Mini igre su veoma zabavne i podsećaju na smešne ritmičke zadatke iz igara poput Rhythm Heaven. Međutim, borbe sa šefovima su malo manje impresivne, zamenjujući uobičajenu liniju nota i neprijatelje sa kružnim notama koje je teže pratiti. Srećom, postoji samo nekoliko ovih za igranje, jer su daleko lošije od svega ostalog što igra nudi.
Vredi pomenuti ogromnu količinu sadržaja koju Rift of the NecroDancer sadrži, jer je prilično impresivna. Postoji gomila pesama za igranje i otključavanje u igri, a sve imaju četiri nivoa težine koje možete pokušati preživeti. Trebaće mnogo, mnogo sati da savladate ovu ponudu, a čak i tada, zahvaljujući podršci za Steam Workshop, postoje i prilagođene pesme za preuzimanje. Čak i pre izlaska, uspeo sam da preuzmem pesmu iz Billy Hatcher i Undertale, i mogu samo zamisliti da će se izbor eksponencijalno povećati u narednim mesecima.
Bez fantastične muzike, ritam igra bi bila muka za igranje bez obzira na to koliko dobro bila napravljena, a srećom, to ovde nije slučaj. Sa dugom listom umetnika, ali na čelu sa Dannyjem Baranowskyjem (kompozitorom za Super Meat Boy, The Binding of Isaac i Crypt of the NecroDancer), pesme su raznovrsne koliko i zabavne za sviranje. Soundtrack jednostavno ne može biti bolji od ovog.
Imao sam sjajno vreme sa ovom vrhunskom ritam igrom, ali ima nekoliko problema. Najistaknutiji od njih je koliko je teško savladati igru, sa određenim elementima poput neprijatelja koji dolaze van ritma, koji su mi zaista predstavljali problem. Kontrole (ako koristite kontroler) posebno ne pomažu u ovome, i deluje kao da je igra uglavnom dizajnirana za unos sa tastature. Možete koristiti tri gornja dugmeta na D-padu ili tri gornja dugmeta na kontroleru za pogadanje nota, ali budući da je pritiskanje njih zajedno za pogadanje više nota malo nezgodno, na kraju ćete koristiti obe strane naizmenično. Mom mozgu je trebalo vremena da se zaista navikne na ovaj način igranja, i iako ne mogu da smislim elegantnije rešenje osim da uzmete Guitar Hero kontroler, to je ipak umanjilo uživanje u prvim satima igre.
Rift of the NecroDancer je igra koja će apsorbovati ljubitelje ritam igara na duže vreme, sa pametnim gameplay-om i, što je još važnije, senzacionalnim soundtrackom. Trebaće malo truda da se naviknete na sve neprijatelje koje vam igra baca, ali kada to uradite, bićete u ritam raju i nikada nećete želeti da izađete.
