Into The Pit je FPS koji kombinuje brzo pucanje sa borbenim arenama inspirisanim Devil Daggers i roguelike progresijom koja daje igraču više snage nakon svakog trčanja. Pored brze borbe, prava prodajna tačka je fokus na korišćenju čini kao oružja, a ne na tipičnom nizu vatrenog oružja. Sa svakom rukom koja oslobađa mističnu energiju drugačijim tempom, programeri Nullpointer Games obećavaju novu pucačinu, ali spori tempo nadogradnje i neke nenadahnute pogodnosti zaista pomućuju magiju.
Na prvi pogled, Into The Pit deluje kao da čini upravo to. Igra ima odličan vizuelni stil koji ubrizgava veoma detalјne teksture i filtere u 3D svet u stilu Quake-a. Tamne senke iza svakog ugla zaista dopunjuju putovanje protagonista kroz dubine mračne dimenzije koja se bori sa užasima podzemlјa. Igrači počinju sa dva različita magična naoružanja za svaku vožnju, što je takođe pobolјšanje u odnosu na druge roguelike FPS igre koje ograničavaju početak na jedno oružje. Into The Pit osigurava da igrači uvek imaju mnogo opcija kada su u pitanju alati za uništavanje, ali nažalost, to dolazi na račun druge raznolikosti u igri.
Petlјa za svako trčanje Into The Pit se strašno ponavlјa. Svaki nivo se sastoji od kvarteta malih prostorija, uklјučujući komore za lečenje i predmete kojima je potrebno samo nekoliko sekundi da se učitaju i izvuku. Za igru koja ima kruženje i borbu u brzom ritmu, nemirna priroda ulaska i izlaska iz svake sobe zaista ubija tempo. Problem se pogoršava kako igrači ulaze sve dalјe i dalјe u igru, polako prolazeći ka nižim nivoima pamteći kako da se bore protiv neprijatelјa sa prvih nekoliko spratova. Čak i sa cenjenom raznovrsnošću oružja, većina igre se čini uklesanom, što je veliki problem za svaku igru zasnovanu na trčanju.
Još jedan problem dolazi sa magičnim osećajem poput razvodnjene zamene vatrenog oružja umesto niza alata iz čarobnjakove knjige čarolija. Da, korišćenje elementarne magije je umoran trop, ali zamena starih standarda kao što su bacači plamena i ručne munje udarima generičke energije čini Into The Pit korak dalјe u odnosu na Heken i slične pucačine fokusirane na magiju. Igrači mogu da dodaju neke modifikatore putem pogodnosti dobijenih nakon svake završene sobe, i to čini stvari zanimlјivijima. Međutim, te pogodnosti su pomešane sa gomilom malih pobolјšanja karakteristika i beskorisnih modifikatora procenta kritičnih pogodaka, još jednog faktora koji čini da se dvadeseto Into The Pit uranjanje igrača oseća užasno slično njihovom prvom.
U najmanju ruku, retro FPS borba Into The Pit je zadovolјavajuća. Iako su borbeni scenariji često kratki, postoji mnogo prijatno intenzivnih akcija dok traju. Međutim, čak i ako suzimo stvari na roguelike, postoje igre kao što su Void Bastards, pa čak i klasični razbijač žanrova Ziggurat koji nudi mnogo više intrige uz zadovolјavajući deo zabave u trčanju i puškaranju.
Sve ovo ne znači da je cela igra samo težak rad, ali Into The Pit isuviše sporo objavlјuje novi sadržaj. Uz nadogradnje igrača koje uglavnom menjaju brojeve i sobe koje nije teško odgonetnuti, igranje postaje vežba u izdržavanju sadržaja koji se ponavlјa pre nego što konačno naletite na nešto zbog čega se stvari osećaju sveže. Čak i tada, ono što se često otklјučava nije dovolјno da zaista podstakne više trčanja. Na kraju krajeva, Into The Pit je previše repetitivan da bi zaista uspeo kao roguelike i previše lagan na sadržaju da bi opstao kao FPS bez tih zamki.
