Tehnologije poput interfejsa između mozga i računara, veštačke inteligencije (AI), prediktivnog pisanja i automatskog završavanja već transformišu jezik kakav poznajemo.
Ali koliko će ta promena biti značajna? I kakve će to tačno promene biti? Razgovarali smo sa Filipom Seargeantom, autorom knjige „Budućnost jezika“ (Bloomsbury, 2024), o tome šta je jezik, zašto su naučnici proveli godine pokušavajući da stvore poseban jezik za nuklearni otpad i da li ćemo ikada živeti u svetu bez zvučnog jezika.
Ben Turner: Počnimo sa pitanjem koje je mnogo lakše postaviti nego odgovoriti: Kako definišemo jezik?
Filip Seargeant: Jezik je toliko integralan za naše živote — naše društvene živote i naše mentalne živote — da često imamo tu pomalo pojednostavljenu ideju da je on samo sredstvo komunikacije. Naravno, to je sredstvo za prenošenje informacija od jedne osobe do druge, ali to je zaista samo deo toga. Jezik je povezan sa načinom na koji organizujemo društvo i naše odnose, kako predstavljamo svoj identitet i kako razumemo identitete drugih ljudi. Mislim da je to jedna od stvari na koju treba da obratimo pažnju dok pokušavamo da shvatimo kako će nove tehnologije promeniti način na koji komuniciramo.
BT: Ključna ideja kojoj se vraćaš u knjizi je mit o Babelovoj kuli. To je priča koja izražava našu želju da premostimo razlike između jezika od samog početka istorije. Koliko smo blizu tome da AI deluje kao univerzalni prevodilac između ljudskih jezika? Da li je univerzalni prevodilac uopšte moguć?
PS: To su veoma dobra pitanja. Mit o Babela je ideja koja potiče sa početka istorije i sugeriše da je korišćenje jezika na neki način oštećeno — da nešto nije u redu s njim. To je osnova onoga što znači biti čovek, ali istovremeno, postoji neka suštinska mana u tome. Postoje dva aspekta toga: Prvi je da ne možemo da govorimo preko jezičkih barijera, a drugi je da način na koji koristimo jezik nije dovoljno tačan ili precizan.
Čini se da smo na tački u kojoj će tehnologije uskoro omogućiti trenutni, u realnom vremenu prevod između velikih jezika (barem onih za koje imamo dovoljno podataka). Kvalitet ovog prevoda je prilično dobar; vrlo je funkcionalan.
Moje najbolje pretpostavke su da će to funkcionisati prilično efikasno za određene stvari, ali će postojati uz šire aspekte načina na koji koristimo jezik.
BT: Zanimljivo je da ljudi koriste jezik da objasne zašto smo tako jedinstveni, ali se takođe osećamo nesigurno da nismo dovoljno dobri u tome.
PS: Jedan od razloga zašto je jezik beskrajno fleksibilan je zato što mu nedostaje preciznost. Sada živimo u svetu „lažnih vesti“, gde se jezik vidi kao nepouzdan i koristi se u zle svrhe. Paradox je u tome što je jezik toliko uspešan jer ga je moguće zloupotrebiti i preoblikovati u svakom trenutku.
BT: Fascinantan primer u knjizi o promenljivosti jezika bio je Human Interference Task Force američke vlade, koja je pokušala da upozori buduće generacije na to gde je radioaktivni otpad zakopan predviđanjem mogućih budućnosti engleskog jezika. Ali nisu uspeli. Zašto?
PS: Njihov problem je bio kako komunicirati sa budućim generacijama kada znamo da će se engleski jezik tokom milenijuma promeniti i postati gotovo neprepoznatljiv?
Osim ako ga nismo specifično naučili, ti i ja ne bismo mogli da pročitamo nešto iz pre 1.000 godina, a kada govorimo o nuklearnom otpadu, on ostaje štetan desetine ili stotine hiljada godina. Kako na Zemlji možemo da prenesemo upozorenje u budućnost kada jezik nema tu stabilnost? Cela poenta jezika je da je adaptivan.
BT: Godine 1981, kada je formirana radna grupa i oblast nuklearne semiotike, naučnici su došli na sve moguće lude predloge za komunikaciju te opasnosti — na primer, genetski inženjering cvetova i mačaka kako bi svetlucali oko radijacije. Pominješ da su shvatili da čak i simboli, kao što su lobanja i prekrižene kosti, mogu s vremenom izgubiti značenje koje danas nose.
PS: Otprilike, da. Nema intrinzične veze između reči i stvari, ili simbola i stvari. Znamo da lobanja i prekrižene kosti imaju tradicionalno značenje upozorenja, ali bi mogla biti interpretirana na drugačiji način. Sve se svodi na značenje koje mi u to unosimo, i zato se to menja i nastavlja da se menja kako bi pratilo evoluciju društva.
BT: Koliko zapravo jezik može da se menja? Neki tehnološki moguli — posebno Elon Musk — sugerisali su da bi moždano-kompjuterski interfejsi mogli zaobići govorni, telesni jezik u potpunosti i odvesti nas u svet bez reči. Da li je to verovatno, ili je to rezultat pogrešnog razmišljanja?
PS: Mislim da je to samo pogrešno razmišljanje. Biće zanimljivo videti šta će se desiti ako ovo ikada postane mainstream i da se pojavljuje uz način na koji sada komuniciramo, ali deluje kao da je to još daleko. Trenutno, ljudi mogu vrlo sporo da kucaju stvari na tastaturi koristeći svoje moždane talase.
Elon Musk naziva uređaj koji pokušava da ovo postigne „telepatijom“, ali mislim da to predstavlja misli iz naučne fantastike koje se prelivaju u stvarnu inovaciju. Kako god da će ta stvarna inovacija izgledati, čini se da neće odgovarati njegovim izjavama.
Čak i ako se to dogodi, ne mogu zamisliti da će to zameniti mnoge načine na koje koristimo jezik. Kao što smo rekli, jezik nije samo prenos informacija; glas je ključan za mnoge aspekte naših života. Na primer, kako ćemo pevati telepatski? Ceo aspekt kreativnosti i identiteta jezika nikako ne može stati u taj model.
Ono što se često dešava je to da, umesto da se stvari zamenjuju, nove i stare jezičke tehnologije postoje jedna pored druge i mešaju se na zanimljive načine. Zamišljam da će se nešto takvo verovatno dogoditi.
BT: Ljudi su imali istu raspravu kada su emoji prvi put postali deo mainstream korišćenja — neki su se plašili da će na neki način zameniti tradicionalne reči.
PS: Da, a to se nije dogodilo. Umesto toga, vidimo da se koriste zajedno, umesto onoga što je bila diskusija, koja je sugerisala da ćemo zaboraviti kako da pišemo.
BT: Recimo da uskoro imamo moždano-kompjuterske interfejse i AI koji deluju kao široko rasprostranjeni posrednici za jezike. Koje su posledice za slobodu govora?
PS: Kada je reč o slobodi govora, što više posredovanja imate — što više ljudi, organizacija ili aparata stoji između osobe i njene publike — to je veća šansa da će komunikacija biti regulisana. Zakoni u vezi sa slobodom govora pokušavaju da osiguraju da posredovanje ne može biti zloupotrebljeno.
U popularnoj diskusiji o slobodi govora, većina razgovora se svodi na pitanje: „Mogu li koristiti ovu ili onu reč?“ i slično. Međutim, u prošlosti su zakoni vezani za slobodu štampe omogućavali medijima da objavljuju ono što žele, a ako pređu granice zakona, tada bi bili kažnjeni. Sa razvojem veštačke inteligencije, mnogo je lakše izvršiti cenzuru u trenutku kada neko govori.
Na primer, kineski društveni mediji filtriraju govor pre nego što dobijete priliku da ga izgovorite, a vi to nećete ni primetiti, jer je filtriranje ugrađeno u posredničku tehnologiju.
To bi moglo biti veoma problematično, posebno kada se uzme u obzir ko poseduje tu posredničku tehnologiju — velike kompanije sa mešovitim motivacijama, koje žele dobru reputaciju i ne žele da budu kritikovane. To predstavlja problem jer će postati još lakše intervenisati isključivo zbog načina na koji tehnologija funkcioniše.
BT: Nismo nužno u bezizlaznoj situaciji, jer kao što pominjete u knjizi, ljudi kroz istoriju su uvek bili veoma dobri u pronalaženju izumiteljskih načina za zaobilaženje cenzure.
PS: Da, to je verovatno još uvek prilično efikasno u Kini, a postoji i rizik u zaobilaženju cenzure — posebno kada uzmete u obzir aspekt nadzora podataka. Međutim, ljudi su kroz istoriju uvek bili prilično vešti u pronalaženju načina da se odupru tome.
To je suština slobode govora: nikada nije crno-belo. To je uvek kontinuirana borba, stalno revidirana politička borba. Ali s obzirom na to da tehnologija postavlja probleme na nov i drugačiji način, važno je ostati u toku s tim.
BT: Ako malo odemo od ljudskog jezika, naučnici takođe koriste veštačku inteligenciju za analizu pesama kitova u pokušaju da dešifruju šta oni govore. Da li smatrate da je to ikako moguće?
PS: Oh, mislim da jeste. Naša osnovna iskustva života su toliko različita da je jezik samo prvi deo izazova.
Zamislite da je moguće razumeti kako različite vrste komuniciraju na suptilnije načine uz pomoć ovakve tehnologije, ali to nije isto kao razgovarati s njima. To je poput pokušaja da naučite šimpanze znakovni jezik — funkcioniše do određene mere, ali samo ako postoji neka vrsta komunikacije između nas i njih.
Mislim da se pretpostavlja da je jezik rešenje za nešto što nije. Kao ideja o univerzalnom jeziku kao rešenju za svetski mir — moglo bi pomoći, ali u praksi je to mnogo komplikovanije.
BT: Ako malo odemo dalje, ako je jezik toliko povezan s našim neposrednim iskustvom i okruženjem, koliko daleko zapravo možemo predvideti probleme komunikacije s vanzemaljskom inteligencijom?
PS: Nisam nikako stručnjak za to, ali sam puno čitao o tome za knjigu. To je još jedna zanimljiva ideja, a izazov je što jednostavno ne znamo. Kod životinja, znamo da one postoje, znamo kakav život imaju, znamo aspekte njihovih kognitivnih sposobnosti i znamo da mogu praviti zvukove i geste. Kod vanzemaljaca, nemamo čak ni te osnovne informacije.
To čini sve što kažemo čistom spekulacijom, ali zanimljivo je da nam ta spekulacija pomaže da bolje razumemo šta je ljudski jezik i šta on radi. Slanje poruke kroz milione svetlosnih godina i dosezanje nekoga je veoma malo verovatno, ali to još uvek nije besmisleno.
Moja knjiga, kao što kažete, je istorija futurizma, a deo te istorije je naučna fantastika. Naučna fantastika se odražava na stvarne tehnološke inovacije i pitanja koja postavljamo, iako je to samo fikcija.
Jezik je fundamentalna stvar, i zbog toga je izuzetno kompleksan, a još uvek imamo mnogo toga da naučimo i razumemo o njemu — čak i bez razmatranja svih tehnoloških aspekata.
BT: Šta mislite da još treba da naučimo?
PS: Moj poseban interes je sociolingvistika — odnos između jezika i društva — ali postoje i razna zanimljiva pitanja u kognitivnoj lingvistici i načinu na koji generišemo jezik u mozgu, a tu nema mnogo konsenzusa.
Takođe, način na koji razumemo jezik, čak i ako je naučno netačan, utiče na to kako ga koristimo. Ljudi misle da postoji „ispravna“ i „neispravna“ gramatika, na primer, i donose procene na osnovu toga, čak i ako bi sociolingvista rekao da je sve jednako sa naučne tačke gledišta.
Mislim da će uvek postojati pitanja o jeziku koja se razvijaju, tako da, čak i ako postoje nerazrešena pitanja, to ne znači da će ikada postojati konačno znanje o tome.