Puzzle platformer žanr pokazao se uspešnim mestom za indi programere. Omogućavajući malim studijima da istražuju velike ideje, igre kao što su Braid and Fez postavile su rani obrazac za ono što je postalo pomalo prezasićeni žanr u poslednjoj deceniji. Bez obzira na to, postoje igre koje i dalјe uspevaju da se izdvoje iz mase, i to je ono što programeri Souris-Lab pokušavaju da urade sa A Tale of Synapse: The Chaos Theories.
Junaci A Tale of Synapse: The Chaos Theories su Sci i Nero, koji naselјavaju svet Hemeide-a. Tu dvojac mora da napreduje kroz četiri različita sveta, usvajajući usput niz matematičkih zagonetki, kao i tradicionalnije platformiranje. Može da se igra u stilu za jednog igrača ili u ko-op-u, Sci i Nero imaju različite veštine koje će im biti korisne na putovanju.
Najupečatlјiviji aspekt A Tale of Synapse: The Chaos Theories je njen vizuelni dizajn. Nјegova mešavina krutih oblika, pastelnih boja i letećih crtanih modela karaktera stvara zaista jedinstveni iskačući efekat koji izuzetno dobro funkcioniše kada se zumira kamera igre. Međutim, u širem pogledu postoje problemi sa igrom, jer njen kompleksni dizajn izgleda pretrpan, a njegove pojedinačne komponente teško je razaznati.
Kamera, međutim, ima problema osim što vizualni prikaz igre postaje manje jasan. Igrač nema kontrolu nad kamerom, automatski se uvećava i umanjuje u zavisnosti od Nero-ove lokacije dok se Sci teleportuje u vidokrug ako drugi lik ode predaleko. Budući da to znači da pogled može da se proteže ili smanji izvan onoga što igrač smatra korisnim, to može da bude pomalo frustrirajuće, posebno kada se dodaju povremeni problemi sa odsecanjem kada igrač možda neće pravilno sleteti na platformu.
Međutim, ovo vizuelno pitanje ne ometa kvalitet slagalica u igri. A Tale of Synapse: The Chaos Theories ne stvara proizvolјne poteškoće igraču, sa solidnom krivulјom učenja kako igra napreduje i dovolјno raznolikosti da spreče korisnika da se ponovi. Igra je usredsređena na matematiku, što znači da malo logike ide daleko do uspeha.
S tim u vezi, kvalitet slagalica se ne prenosi uvek na elemente platforme A Tale of Synapse: The Chaos Theories. Kretanje kroz nivoe ponekad može da bude vrlo nespretan zahvalјujući kontrolama u igri, sa posebno razbesnelom navikom dvostrukog skakanja bez potrebe igrača. U međuvremenu, borba sa neprijatelјima može da bude pogodak i promašaj, delimično i zato što se njihovi prajtovi ne ističu, već više zbog nebuloznog vremena napada i okvira za udarce.
Kvalitet kontrola igre se ipak razlikuje u zavisnosti od toga koliko lјudi igra. U ko-op-u za dva igrača, A Tale of Synapse: The Chaos Theories je u njenom najbolјem izdanju, s jednim igračem koji se kreće sa Sci-om u trenucima kada su potrebni, a Nero diktira glavninu predstave – to nije It Takes Two, ali je i dalјe prijatna. U stilu igre za jednog igrača igra takođe ne funkcioniše dobro, jer može da se oseća nespretno ako se koristi svaki analogni džojstik za svaki lik.
A Tale of Synapse: The Chaos Theories u celini je mešavina. Vizuelno je izuzetno impresivna, a kada je igrač u stanju da se usredsredi na zagonetke igre, to je uranjajuća mozgalica. Međutim, njegovi problemi sa platforming-om i borbe, zajedno sa njegovim pitanjima kamere, znače da naziv završava kao dobra ideja ali nije potpuno uspešan u njegovoj implementaciji.
