Pitanje šta zapravo predstavlja krajnje zadovoljstvo i gde se nalazi tanka granica koja ga odvaja od nezamislive agonije decenijama leži u samom srcu mračne mitologije koju je stvorio proslavljeni britanski pisac horora Clive Barker. Ako je suditi po onome što pred nas postavlja Clive Barker’s Hellraiser: Revival, odgovor je prilično surov, krvav i neprijatan: apsolutno oslobađanje pronalazi se isključivo kroz potpunu destrukciju tela i uma. Telo koje lanci razvlače do tačke pucanja, teške zarđale kuke koje se zarivaju duboko pod kožu i osećaj potpune bespomoćnosti dok lebdite poput komada mesa na vetru samo su uvod u košmar koji čeka svakoga ko se usudi da zakorači u ovaj svet. Izdavačka kuća Saber Interactive donosi nam naslov koji taj isti morbidni koncept prenosi direktno na mehaniku igranja, pretvarajući svaki neuspeh, svaku pogrešnu odluku i svaki nalet adrenalina u svojevrsni čin virtuelnog mazohizma.
Ova video igra ne pokušava da se dodvori širokim narodnim masama niti da ublaži svoje motive kako bi bila prihvatljivija mlađoj publici. Umesto toga, autori su hrabro podigli skalu terora do maksimuma, kreirajući atmosferu u kojoj se konstantno osećate izuzetno neprijatno. Zaboravite na jeftine prepade gde vam nešto iznenada iskače pred ekran uz glasan zvučni prasak; ovde strah izvire iz same arhitekture prostora, bolesnih ideja i spoznaje da svaki sledeći korak kroz stvarni svet ili onostrani Lavirint (Labyrinth) donosi novu vrstu patnje. Pred nama je čistokrvni survival horor koji je dostupan za PC, PlayStation 5 i Xbox Series X/S, a koji se nakon završetka ne zaboravlja tako lako.
Očajnički pohod Ejdana Linča kroz krvavi kult i dimenzije zla
Glavni protagonista ove priče je Ejdan Linč (Aidan Lynch), čovek čija prošlost nosi teške ožiljke i traume, ali koji je nakon dugog niza godina konačno uspeo da pronađe privid mira, ljubavi i stabilnosti pored svoje devojke Sani (Sunny). Međutim, njihova veza nosi specifičnu, mračnu notu. Tokom jedne intimne noći ispunjene eksperimentisanjem sa oštricama i nanošenjem kontrolisanog bola u krevetu, stvari nepovratno izmiču svakoj kontroli. Naime, Sanina neutoljiva želja da iskusi senzacije koje prevazilaze dosadnu svakodnevicu materijalnog sveta otvara nevidljiva vrata i priziva dobro poznata međudimenzionalna bića – Senobite (Cenobites).
Ta demonska stvorenja, posvećena kultu večnog bola i telesnog ekscesa, odgovaraju na njen poziv na najbrutalniji mogući način. Pred Ejdanovim očima, kuke na lancima cepaju Sanino telo na komade, odvlačeći njenu dušu i telesne ostatke u nepoznatu dimenziju kako bi joj pružili to famozno, ultimativno zadovoljstvo. Šokiran, ranjen i na ivici ludila, Ejdan nema drugog izbora osim da krene u bezglavu potragu za devojkom, suočavajući se sa užasima za koje je do juče verovao da postoje samo u najgorim pričama. Ono što celu situaciju čini još zlokobnijom jeste činjenica da mnoga stvorenja na koja nailazi ne žele samo da ga ubiju; mnoga od njih žele da ga nateraju da shvati, prihvati i zavoli njihovu izopačenu filozofiju postojanja.
Iako nisam duboki poznavalac celokupnog filmskog opusa koji broji preko deset nastavaka, to me ni u jednom trenutku nije sprečilo da cenim unikatnu perspektivu koju ova priča donosi. Fascinantno je videti kako video igre ovog tipa uspevaju da izgrade osećaj istinskog gađenja i teskobe kroz prikaz fanatičnih kultista. Širom napuštenih industrijskih zgrada, tajnih hramova i oronulih bolnica susrešćete članove sekte koji doslovno obožavaju Senobite. Njihova oskudna, kožna odeća, tela prekrivena ritualnim rezovima i rastrojeni pogledi govore više od hiljadu reči. Pisane beleške i dnevnici razbacani po sobama bez ikakve cenzure seciraju odnos bola i ekstaze, stvarajući svet u kome se normalan ljudski um oseća potpuno izgubljeno.
Mehanika patnje, telekineza i klasični elementi preživljavanja
Kada je u pitanju gejmplej, Clive Barker’s Hellraiser: Revival stoji čvrsto na temeljima tradicionalnog survival horora. Resursi su izuzetno oskudni, municija se broji na komad, a svaki zavoj ili paket prve pomoći može značiti razliku između života i smrti. Zbog toga je tiho kretanje i eliminisanje protivnika iz zasede (stealth takedown) često jedina razumna opcija ukoliko ne želite da privučete pažnju čitave prostorije pune izobličenih fanatika.
Ipak, video igra uvodi jednu ključnu mehaniku koja je direktno tematski povezana sa izvornim materijalom, a to je sistem Patnje (Suffering). Kako napredujete kroz mračne hodnike, Ejdan počinje da manifestuje natprirodne sposobnosti, među kojima se posebno ističe Telekineza. Korišćenjem ove sile možete manipulisati teškim predmetima u okruženju, podizati metalne cevi, stolove ili eksplozivna burad i silovito ih lansirati ka neprijateljima.
Kvaka leži u tome što se ove moći ne obnavljaju same od sebe niti putem klasičnih magičnih napitaka. Da biste napunili skalu Patnje, morate aktivno nanositi štetu neprijateljima u bliskoj borbi ili vatrenim oružjem. Taj sistem stvara izuzetno zanimljivu taktičku dinamiku: da biste koristili moći koje vam štede municiju, morate svesno ući u opasnost, rizikovati sopstveni život i naneti bol drugima. Korišćenje mazohističke i sadističke prirode samih protivnika protiv njih samih donosi poseban osećaj katarze kada u žaru okršaja uspete da povežete nekoliko udaraca sekirom, napunite energiju, a zatim telekinetičkim udarom zakucate elitnog protivnika za zid.
Pored borbe, dizajn prostorija često funkcioniše kao taktička zagonetka. Nailazićete na dvorane sa specifičnim tipovima neprijatelja koji zahtevaju tačno određen pristup. Ukoliko napravite i najmanji pogrešan korak ili izazovete nepotrebnu buku, svi prisutni stvorovi će postati agresivni istovremeno, što garantuje gotovo siguran poraz. Sa druge strane, igra povremeno pred vas baca pretnje koje je nemoguće uništiti u direktnom sukobu. U tim trenucima jedini spas leži u pažljivom šunjanju, skrivanju u senkama i traženju načina da neprijatelju zavarate trag.
Zastrašujući lavirint, neumoljivi progonitelji i cena greške
Dok su deonice u realnom svetu napete, pravi pakao počinje onog trenutka kada kročite u Lavirint. Ova nadrealna, geometrijski nemoguća dimenzija kojom vladaju Senobiti izgleda kao spoj industrijske klanice i antičkog podzemlja, gde su zidovi sačinjeni od zarđalog metala, kostiju i pulzirajućeg tkiva.
Nažalost, upravo unutar Lavirinta igra pokazuje i svoje najfrustriranije lice. Na ovim deonicama autori vas redovno stavljaju u situacije gde vas neumoljivo progoni nepobedivo stvorenje, dok vi istovremeno morate u hodu da dešifrujete i rešavate kompleksne prostorne zagonetke pod ogromnim vremenskim pritiskom. Reakcije moraju biti munjevite, a navigacija kroz uske hodnike prepune oštrih uglova često dovodi do zapinjanja za objekte i smrti koja deluje nepravedno. Umesto tenzije i straha, ove sekvence povremeno prelaze u ponavljanje istih segmenata metodom pokušaja i grešaka, gde prolazite kroz identičnu deonicu desetak puta samo zato što niste znali iza kog ugla će se stvor pojaviti.
Drugi tehnički nedostatak koji kvari opšti utisak jeste način na koji su rešena uputstva za igranje. Vodiči i objašnjenja mehanika se na ekranu pojavljuju samo jednom. Ukoliko se u tom trenutku krećete, nalazite pod napadom ili jednostavno prebrzo zatvorite prozorčić, ta informacija je zauvek izgubljena jer u meniju ne postoji sekcija gde se pravila mogu naknadno pročitati. Bilo je trenutaka kada sam se mučio pokušavajući da se setim specifične kombinacije tastera za manipulaciju određenim tipovima predmeta, osećajući da mi nedostaje ključni delić slagalice samo zato što igra nije obezbedila stalan priručnik. U modernom dobu, kada video igrice generalno posvećuju veliku pažnju pristupačnosti, ovakav propust deluje pomalo arhaično.
Vizuelni horor tela, sirova atmosfera i tehnički aspekti
Sa vizuelne tačke gledišta, rad razvojnog tima na grafičkom endžinu zaslužuje duboko poštovanje, uz obavezno upozorenje svima onima sa osetljivijim stomakom. Nivo grafičkih detalja posvećenih takozvanom „body horror“ žanru prevazilazi sve što smo navikli da viđamo u standardnim komercijalnim izdanjima. Kada igra najavi da će nečije telo biti rastrgnuto kukama, to nije metafora niti se kamera u presudnom trenutku diskretno okreće ka zidu; vi ste prinuđeni da posmatrate svaki milimetar tog anatomskog uništenja u punom, uznemirujućem detalju.
Teksture mesa, odsjaj sveže krvi na hladnom čeliku i deformacije lica kultista odrađeni su sa zastrašujućom preciznošću. Na konzoli PlayStation 5 igra radi veoma stabilno, držeći fluidan frejmrejt čak i u trenucima kada prostoriju ispune čestice dima, krvi i razbacani predmeti nošeni telekinezom. Učitavanja su brza, što donekle ublažava frustraciju od čestih pogibija u Lavirintu.
Zvučna podloga je izvanredna u svojoj suzdržanosti. Umesto stalne muzike, tišinu prekidaju samo zveckanje lanaca u daljini, teški koraci koji odjekuju metalnim podovima i jezivi šapati koji dopiru iz pukotina na zidovima. Glasovna gluma glavnog protagoniste ubedljivo prenosi transformaciju iz običnog, uplašenog čoveka u ogorčenog borca koji polako gubi sopstvenu ljudskost kako bi preživeo.
Iskustvo koje ne prašta slabost i pomera granice straha
Kada se podvuče crta, Clive Barker’s Hellraiser: Revival uspeva u onome što je mnogim sličnim adaptacijama izmicalo: uspeva da verno prenese srž filozofije svog tvorca bez kompromisa. Ovo nije bezumna akciona pucačina skrivena iza poznatog imena, već težak, atmosferičan i vizuelno brutalan survival horor koji od igrača traži punu pažnju, veštinu snalaženja sa oskudnim resursima i jak želudac.
Iako povremeni problemi sa pravednošću zagonetki tokom jurnjave kroz Lavirint i nespretno rešen sistem pomoći igračima mogu povremeno izazvati nervozu, celokupan paket pruža iskustvo koje ljubitelji čistokrvnog horora jednostavno ne smeju da propuste. Saber Interactive je prepoznao da pravi strah ne dolazi iz lakih rešenja, već iz osećaja da se nalazite na mestu gde ljudski život nema nikakvu vrednost. Ako imate hrabrosti da zaronite u svet gde se bol slavi kao najviši dar i gde iza svakih zatvorenih vrata vrebaju kuke i lanci, ova video igra će vam pružiti sate nemilosrdnog, ali hipnotišućeg preživljavanja.
