Postojao je jedan poseban period u mom detinjstvu kada apsolutno ništa na svetu nije zvučalo uzbudljivije od saznanja da se lokalna zaliha maslinovog ulja potpuno srušila, te da će polovina moje virtuelne populacije zbog toga postati ekstremno nesrećna. Za taj specifičan nivo stresa i zabave, danas pretežno krivim legendarni naslov Zeus: Master of Olympus. Zajedno sa drugim bezvremenskim klasicima iz tog perioda, kao što su Caesar i Pharaoh, ta video igra me je veoma rano naučila jednoj surovoj životnoj lekciji: izgradnja vizuelno lepe i simetrične kompjuterske metropole je samo jedan, i to onaj lakši, deo vašeg posla.
Iza svih tih prelepih hramova, mermernih statua i savršeno geometrijski raspoređenih stambenih blokova, krile su se blatnjave ceste, prepuna skladišta, haotične pijace i ona stalna, tiha nada da će neko, negde, konačno isporučiti pravi resurs na pravo mesto. Kada bi taj složeni mehanizam funkcionisao, osećao bih se kao apsolutni genije za urbanizam. Kada bi mehanizam zakazao, čitav jedan bogati okrug bi iznenada odlučio da civilizacija više nije vredna njihovog vremena, i to samo zato što je jedna jedina isporuka hrane krenula pogrešnim putem, tri ulice dalje.
Više od dvadeset i pet godina kasnije, pred nama je Theos: City of Myth, projekat iza koga stoji razvojni tim Triskell Interactive, dostupan za PC platformu. Čim sam pokrenuo ovaj naslov, taj davno zaboravljeni, prepoznatljivi osećaj panike i ushićenja se istog trenutka vratio. Zato hajde da duboko zaronimo u ovu grčku avanturu i vidimo šta nam ona tačno nudi.
Da li je ovo samo jeftina kopija prošlosti?
Privlačnost ove igre ne leži isključivo u njenoj tematici, mada antička Grčka očigledno i te kako pomaže. Hramovi posvećeni bogovima, mitski heroji koji hodaju ulicama, maslinjaci okupana suncem i apsurdno ambiciozni građevinski projekti vrebaju vas na svakom mogućem koraku. Ipak, čak i pre nego što sam uspeo da izgradim bilo šta značajno na svojoj praznoj mapi, Theos: City of Myth me je neodoljivo podsetio na svoje duhovne prethodnike po načinu na koji od vas bezobrazno očekuje da mikromenadžerišete sve: od postavljanja puteva, preko lanca resursa, pa sve do samih ljudi koji zapravo žive i rade u vašem polisu.
Najveća i najbitnija razlika u odnosu na naslove s početka dvehiljaditih godina jeste ta što interfejs (korisničko okruženje) više ne pokušava aktivno da vas uništi. Iako je interfejs sada vaš najbolji prijatelj, sama vaša metropola je i dalje savršeno sposobna da vas baci na kolena ako napravite i najmanju grešku.
Evolucija graditelja – Kako preživeti sopstvene ambicije
Svoj put uvek započinjete veoma skromno. Na početku, to je obično samo šaka malih, bednih koliba, nekoliko neuglednih zemljanih puteva i tek začetak neke osnovne, klimave ekonomije. Narednih nekoliko sati igranja obično provedete u naivnom ubeđivanju samog sebe da je apsolutno sve pod strogom kontrolom, dok vaš grad tiho, u pozadini, postaje neuporedivo komplikovaniji nego što ste ikada mogli da isplanirate.
Osnovni domovi brzo počnu da zahtevaju bolju hranu i više različitih usluga, industrijskim zonama su očajnički potrebni novi radnici, pijacama su potrebne pouzdane i neprekidne linije snabdevanja. Ljudi koji žive u vašim kvartovima, čim im se životni standard iole poboljša, postaju neverovatno razmaženi i počinju da traže sve više i više. Onda, u pokušaju da ih zadovoljite, dodajete grandiozna pozorišta, škole filozofije, bolnice, male hramove i ogromna svetilišta. Odjednom shvatite da više ne pokušavate samo da održite ekonomiju grada na aparatima. Vaš lični izbor boga zaštitnika direktno utiče na ono što možete i ne možete da radite, a grčka mitologija se konstantno i bez pardona upliće u vaše inače savršeno obične urbanističke planove.
U jednom trenutku sam nervozno brinuo o distribuciji pšenice po siromašnim radničkim naseljima, a već u sledećem minutu sam zurio u ogromno započeto svetilište, iskreno se pitajući da li je održavanje jednog virtuelnog boga srećnim zaista bilo vredno rušenja i preseljenja polovine mog najbogatijeg susedstva. To je uvek bio najzabavniji deo starih naslova, a Theos tu tradiciju nastavlja besprekorno. Svaki normalan graditeljski simulator će vas s vremena na vreme pitati da li vam je poreski prihod zdrav. Grčki graditeljski simulator će vas pitati potpuno istu stvar, s tim što negde u neposrednoj blizini stoji sam Zevs lično, spreman da munjom spali vaše zgrade jer mu se ne dopada vaš arhitektonski ukus. Verujte mi na reč, u tome postoji jedna vrlo specifična vrsta gejmerskog stresa koju je teško opisati onima koji nisu probali ovakve video igre.
Šetači i logika – Šta smo nekada tolerisali
Jedna od ubedljivo najvećih razlika, koju sam primetio sa ogromnim olakšanjem, nalazi se u onim elementima koje je Theos: City of Myth svesno odlučio da ne sačuva iz prošlosti. Vraćanje starijim, retro graditeljskim igrama često može da bude poput posete kući iz detinjstva – tek kada se vratite, iznenada primetite koliko je tu zapravo sve bilo nepraktično i nefunkcionalno. Često pamtimo samo prelepu atmosferu, nostalgičnu muziku i ono neopisivo uzbuđenje dok gledamo kako naš grad raste i razvija se. Međutim, naš mozak prikladno zaboravlja koliko smo zapravo sati i nervnih slomova potrošili boreći se sa sistemima koji apsolutno nisu umeli da objasne svoja sopstvena pravila.
Takozvani „šetači“ (walkers) su bili ubedljivo najgori primer toga. U starim video igrama ovog tipa, zgrade koje pružaju osnovne usluge (poput donošenja vode, hrane, bezbednosti i zdravstva) slale su svoje radnike, odnosno šetače, da lutaju po putevima. Opstanak čitavih naselja zavisio je isključivo od toga da li će taj mali, digitalni čovečuljak slučajno skrenuti levo ili desno na prvoj raskrsnici i pratiti rutu koju ste vi zamislili u svojoj glavi. U to vreme, to se prosto smatralo normalnim delom dizajna, nečim što se podrazumeva. Godinama kasnije, takav sistem igranja deluje kao da pokušavate da organizujete ozbiljne javne službe sa zaposlenima koji imaju duboke filozofske prigovore na samo postojanje mapa i putokaza.
Na moju veliku sreću, Theos zadržava taj prepoznatljivi klasični sistem šetača, ali vam ovoga puta daje neuporedivo direktniju kontrolu nad njim. Konačno možete da planirate gradske blokove sa mnogo jasnijom idejom o tome kako će se tačno vitalne usluge kretati kroz naselje. Što je još važnije, kada nešto krene po zlu – a krenuće – mnogo je lakše razumeti zašto se to desilo. Više nećete bespomoćno zuriti u pijačnog radnika koji misteriozno nestaje u industrijskom okrugu na drugom kraju mape, pitajući se kakvo ga je to lično, spiritualno putovanje dovelo baš tamo.
Celokupan interfejs u igri dobio je potpuno isti, moderni tretman. Sama mehanika postavljanja i brisanja građevina je daleko čistija, relevantne informacije o resursima i stanovništvu se lakše i brže čitaju, a teritorijalno širenje grada uključuje daleko manje bespotrebne borbe sa samom logikom koju video igra nameće. Iskreno govoreći, cenio sam ovu promenu mnogo više nego što sam prvobitno očekivao. Theos se i dalje ponaša, hoda i diše kao oni klasični „city builderi“ kojih se rado sećam, samo što više ne insistira na tome da svaka stara i iritantna frustracija mora da se prekopira u novi kod. Neke od tih mehanika bilo je znatno lakše tolerisati kada sam bio mlađi i kada sam imao neuporedivo više slobodnog vremena i strpljenja na raspolaganju.
Izazov koji ne prašta greške iz prošlosti
Sve ovo što sam do sada naveo ne znači da je Theos: City of Myth laka i naivna igra. Naprotiv. Rane faze svakog scenarija su prilično jednostavne jer vas igra veoma pažljivo i postepeno upoznaje sa svojim sistemima. Učite kako se male kuće razvijaju u velike vile, kako gradske usluge funkcionišu u praksi, i kako se različiti proizvodni lanci povezuju. Recimo, da biste dobili vunu za bogatije stanovništvo, morate prvo postaviti farme ovaca na plodnoj zemlji, a zatim obezbediti tkače koji će od te vune praviti finu odeću, koju zatim pijace moraju efikasno da pokupe i distribuiraju. Neko vreme sve to zaista deluje savršeno upravljivo.
A onda vaš grad neminovno poraste. Pojavi se još nekoliko desetina novih kuća, otvori se nova industrija za vađenje mermera, i pre nego što uopšte shvatite šta vas je snašlo, još jedan potpuno novi okrug očajnički vapi za osnovnim uslugama. Vaše trgovačke rute sa susednim gradovima postaju kritično važne za preživljavanje populacije. Vaša radna snaga se odjednom rasteže preko svake razumne granice, pa vam nedostaje zaposlenih u ključnim sektorima. Dok se jedno skladište puni potpuno beskorisnim viškom gline koja vam u tom trenutku ne treba, drugi, ključni resurs iznenada i potpuno nestaje sa mape. Povrh svega toga, malo one čuvene grčke magije nadogradi vašu populaciju, tako da sada očigledno i najobičniji građani imaju standarde kraljeva i odbijaju da žive u kući ukoliko nemaju pristup najboljim vinima.
Sve mi je to donelo neizrecivo mnogo divnih sećanja na Zeus: Master of Olympus. Vaš grad spolja može izgledati potpuno zdravo i estetski prelepo, dok se nekoliko ozbiljnih, sistemskih problema tiho i podmuklo pogoršava duboko ispod njegove površine. Proizvodnja hrane može biti sasvim u redu, sve dok vas u jednom fatalnom mesecu rast populacije brutalno ne sustigne. Trgovina može raditi kao švajcarski sat, sve dok jedan uvozni resurs na koji se oslanjate odjednom ne postane luksuz zbog rata u susedstvu. Vaše stambene zone mogu godinama stajati srećne i mirne, pre nego što masovno i agresivno počnu da zahtevaju uslugu lekara koju ste vi potpuno zanemarili jer ste bili previše zauzeti izgradnjom epskog hrama veličine jedne omanje države.
Onaj poboljšani, divni interfejs koji sam ranije hvalio, zapravo ima i svoju mračnu stranu – sada više nemam apsolutno nikakvih izgovora kada mi se ekonomija grada uruši. Bilo je mnogo manje verovatno da ću za propast optužiti zbunjenog pijačnog šetača ili neki nejasni, bagoviti meni sakriven u podešavanjima. Umesto toga, bio sam primoran da se pomirim sa surovom istinom: zaista sam ja taj koji je napravio potpuno užasnu i nepromišljenu stratešku odluku pre punih četrdeset minuta, a tek sada, kada je grad u plamenu, otkrivam katastrofalne posledice tog poteza. Moram priznati, saznanje da ste sami krivi ne boli ništa manje, ali barem tačno znam u koga da upirem prstom.
Mitologija, ratovanje i lepota antičkog sveta
Sa vizuelne strane, Theos izgleda neverovatno toplo, šareno i maksimalno privlačno, što je svakako olakšavajuća okolnost jer simulacija koja se vrti ispod te lepe haube može postati izuzetno naporna. Kameni putevi se organski vijugaju između kompaktnih stambenih naselja, pijace uvek ostaju prepune sitnih detalja i užurbane aktivnosti, dok ogromni, monumentalni hramovi apsolutno dominiraju horizontom – tačno onako kako bi građevina posvećena nekom antičkom bogu i trebalo da izgleda. Možete potpuno glatko prelaziti pogledom sa prostih farmi na sofisticirane škole filozofije, ogromna kamena pozorišta i neverovatne građevinske projekte, a da apsolutno ništa od toga na mapi ne deluje neuklopljeno ili suvišno.
Još jedna stvar koju su ove video igrice uvek fantastično razumele, a Theos je to majstorski preuzeo, jeste odnos prema istoriji. Nijedan od ovih naslova se nikada nije zaista trudio da bude stotinu procenata strogo, akademski istorijski tačan. Umesto dosadne udžbeničke tačnosti, oni su se uvek bavili onom ulepšanom, romantičnom verzijom antičke Grčke koju većina nas zapravo i poznaje iz popularne kulture, drevnih mitova, legendarne arhitekture i priča o hirovitim bogovima. Istorijske ličnosti se ovde mogu potpuno opušteno pojavljivati rame uz rame sa mitološkim zverima, hiroviti bogovi se lično i fizički mešaju u razvoj vašeg grada, a sama igra je sasvim srećna da miksuje stvarnost i maštu kad god to celu situaciju čini interesantnijom za igranje. Za nekoga ko je odrastao igrajući ove naslove, ovaj pristup i dalje funkcioniše besprekorno. Meni lično nije potrebno da Theos hirurški precizno rekreira kako je tačno funkcionisao grčki polis i njegov politički aparat. Ja samo želim onaj moćan, nezamenljiv osećaj da ga ja svojim rukama gradim od blata do mermera.
Kada se vaša mala naseobina konačno razvije u etabliran i bogat polis, ostatak okolnog sveta počinje da igra sve veću i važniju ulogu. Na mapi regije postoje i druga naselja sa svojim interesima. Trgovina postaje presudna za opstanak, a vaš specifičan diplomatski odnos sa susednim gradovima može direktno uticati na to kojim luksuznim ili osnovnim resursima imate pristup. Osnivanje dalekih kolonija omogućava vam da proširite svoj geopolitički uticaj, dok vam vojne opcije i regrutovanje vojske daju nešto potpuno novo o čemu morate da brinete, pored pukog pitanja da li jedan jedini stambeni blok ima dovoljno sveže pijaće vode.
Moram ipak da priznam da mi je, čak i uz uvođenje vojnih formacija, lično uvek bilo mnogo više stalo do ekonomskog upravljanja gradom nego do samog vođenja rata. Očigledno je da, čak i u virtuelnom svetu kojim povremeno gazi sam Ares, bog rata, moja ultimativna fantazija ostaje savršeno organizovanje i optimizacija skladišnih kapaciteta gline. Taj dodatni vojni i diplomatski sloj ipak itekako pomaže da se sam grad ne oseća previše izolovano i usamljeno u prostoru. Vaši problemi nisu više uvek uredno i sigurno zadržani unutar granica vaše trenutne mape. Ono što se dešava stotinama kilometara dalje, u svetu oko vas, može drastično promeniti i uticati na ono što vi pokušavate da izgradite kod kuće. Uticaj starih Zeus i Pharaoh igara je ovde kristalno jasan i očigledan, ali Theos je ubacio dovoljno svojih originalnih rešenja u trgovinske odnose i kolonizaciju, tako da apsolutno nikada nisam imao onaj neprijatan utisak da naprosto igram staru igru u lepšem, modernijem grafičkom pakovanju.
Završni utisci i ocena
Za kraj, rekao bih da Theos: City of Myth pruža onaj divan, topao osećaj kao da ste se vratili u jednu od onih starih, voljenih graditeljskih igara uz koje ste odrastali, ali nakon što je neko konačno uzeo i marljivo popravio većinu onih najiritantnijih i najnelogičnijih delova koda. Grčka mitologija joj i dalje daje istu vrstu lude, nepredvidive ličnosti koju smo toliko voleli krajem prošlog veka, dok znatno poboljšani, moderni alati za kontrolu i kristalno jasan korisnički interfejs čine logiku vođenja kompleksnog grada mnogo lakšom za razumevanje novijim generacijama igrača.
Naravno, te olakšice u interfejsu ni u kom slučaju ne sprečavaju da se vaš prelepi grad spektakularno i brzo raspadne. Lanci za snabdevanje hranom i dalje mogu da dožive kolaps u sekundi, čitavi gradski okruzi i dalje mogu da se pobune i postanu nesrećni jer nemaju pristup kulturi, a ja i dalje mogu da u suzama otkrijem da me je katastrofalna odluka koju sam doneo pre skoro sat vremena konačno, neumoljivo sustigla. Bogovima i građanima jeste postalo malo lakše udovoljiti zahvaljujući boljoj kontroli, ali verujte mi – oni apsolutno nisu postali nimalo spremniji da vam oproste greške.
