Danas, ako vaš glavni junak na bilo koji način deluje simpatično, automatski ćete dobiti poene za stil. Bilo da je reč o životinji ili čoveku, ako ima osmeh koji može otopiti srca ili delikatnu građu koja pojačava opasnost putovanja pred njim, verovatno ste već osvojili publiku. The Sacred Acorn svakako je shvatio tu poruku, smeštajući svoj drevni svet u krznene šapice preslatke veverice na misiji da spase svoje pleme. Međutim, izvan ovog šarmantnog krznenog stvorenja, postoji nekoliko ključnih elemenata koji ne dosežu potencijal obećavajuće premise.
Upoznajete svet Tansire dok drevno zlo širi korupciju po čitavoj zemlji. Naša junakinja, koja je prespavala iznenadni talas napada na svoj dom, budi se i započinje svoje putovanje kroz obrasle šume pune zlobnih stvorenja koja žele da vas zaustave. To je bujan svet, ručno crtana okruženja puna boja koja jasno razlikuju prijatelja od neprijatelja, sa daljim područjima koja istražuju sunčane pustinje i zemlje vatre i leda.
Na prvi pogled biste pomislili da The Sacred Acorn ima mlađu publiku na umu, s animiranim likovima koji su mogli postojati u granicama Fern Gully-ja, ali to ne može biti dalje od istine. Ovo je ‘udoban Souls-like’, kako ga tim za razvoj naziva, i to je prikladan opis jer čak i rani neprijatelji mogu uzrokovati glavobolje. Na početku ste ograničeni na nekoliko brzih zamaha šapama kao napad, bez izbegavanja ili skoka na vidiku, što može dovesti do frustrirajućih susreta. Ta frustracija nestaje vremenom kako se pojavljuju nove sposobnosti, ali ta početna borba deluje stagnirajuće dok zamahujete, bežite i ponovo zamahujete. To je loš početak koji je zahtevao injekciju mašte.
Taj osećaj se malo prenosi i na ukupni dizajn The Sacred Acorn-a. Putanja napred nije jasno definisana koliko bi mogla biti, iako teško da predlažem vođenje za ruku kao rešenje. Mali sloj smernica, kao što su jasnije definisani pravci, na primer, pomogao bi da se izbegne neka od te početne konfuzije. Elden Ring može sebi priuštiti da vas izgubi unutar svog sveta zbog svog ogromnog osećaja obima, ali The Sacred Acorn teško da može smatrati sebe toliko gusto zapakovanim da pokuša sličan trik. Znao sam gde idem, ali šta sam morao da uradim da tamo stignem bila je druga priča.
The Sacred Acorn deluje kao da je zaglavljen u trećoj brzini i mogao je koristiti neke smernice od Cult of the Lamb-a sa njegovim maničnim tempom. To je hodanje po žici između pokušaja da bude udobna, šarena igra ili da se više oslanja na Souls-like pristup, što na kraju koči iskustvo, do tačke gde sam poželeo da je tim za razvoj pritisnuo jače na jednu ili drugu stranu. Da je ostala potpuno udobna, možda bi čudovišta i zagonetke na koje nailazite mogle da se olakšaju u stilu Zelda-e sa jednostavnim, ali zanimljivim jedinstvenim mehanikama veverica. Alternativno, podignite nivo težine i povećajte broj neprijatelja na ekranu.
Kontrolne tačke su takođe vrlo retke, što znači da će vaša malena junakinja biti vraćena prilično daleko ako se smrt pojavi. Doživećete pad tokom borbi sa šefovima, to je skoro dato za ovu vrstu iskustva, ali vraćanje prilično unazad i ponovo ubijanje istih neprijatelja kako biste ponovo stigli do šefa ovde više deluje kao posao nego kao avantura.
The Sacred Acorn ipak izgleda kako treba. Ima dovoljno boja i angažovanosti unutar svojih vizuala da povuče većinu teškog posla, iako je čudno što neki slojevi zvuka i muzike mogli su imati koristi od još jednog prolaza kako bi se zaista iskoristilo njegovo okruženje. Našao sam nekoliko situacija gde su efekti bili preglasni, iritantni ili se jednostavno nisu čuli, što je dovelo do nekih neprijatno tihih trenutaka. Ne zameram timu na njihovim naporima, postoji lepa muzika koja podupire avanturu, ali ti neobični zvučni izbori štete ukupnoj prezentaciji.
Želeo sam da The Sacred Acorn bude više, da se zaista fokusira na to šta bi heroj veverica mogao biti. Ono što je ovde mehanički je dobro, prijatne animacije i svet vredan posete, ali na svakom uglu samo uspeva da promaši cilj. Bez obzira na slatkoću, nekoliko slojeva poliranja ili možda preispitivanje sistema je sve što stoji između njega i uspešnog iskoraka iz norme. Umesto toga, udara iznad svoje težine i pruža vrednu izvedbu, ali nažalost ne uspeva da uspešno navigira svojim putem kroz minsko polje.
