Private Division i Obsidian Entertainment su originalno izdali The Outer Worlds 2019. godine, nudeći naučnofantastičan pristup modernoj formuli Fallout igara. Sa nastavkom u razvoju, kompanije su igračima pružile još jednu priliku da se upuste u Halcyon sistem sa lagano unapređenom verzijom igre The Outer Worlds: Spacer’s Choice Edition, koja dolazi sa posvećenim verzijama za PlayStation 5 i Xbox Series X|S, u paketu sa dve ekspanzije dodataka. Prethodni igrači neće pronaći ništa novo u ovoj verziji, dok će novajlije doživeti uglavnom prijatno iskustvo koje ne ispunjava svoj pravi potencijal.
The Outer Worlds se odvija u alternativnoj budućnosti sa vremenskom linijom koja se odvojila 1901. godine, rezultirajući hiper-korporacijskim društvom koje je započelo kolonizaciju svemira. Igrači kontrolišu kolonistu u kriostazi na svemirskom brodu Hope, koji je krenuo na putovanje ka Halcyon sistemu. Međutim, dok je drugi brod sa kolonistima uspešno stigao i uspostavio ljudsku prisutnost, Hope se misteriozno izgubio sa svojim putnicima još uvek zamrznutim. Igrači se iznenada bude nekoliko generacija kasnije od strane naučnika Phineas Wellesa, koji ih moli da mu pomognu da spase preostale putnike sa Hope i samu koloniju, koja se nalazi u teškim vremenima zbog nekompetencije i pohlepe lidera korporacija.
Ova misija uskoro pada u drugi plan jer igrači prvo moraju pronaći način da se otisnu sa planete Terra 2, na koju su dospevali nakon što ih je Phineas izbacio sa Hope u spasilačkom modulu. Ovde igrači dobijaju pristup svom sopstvenom brodu – ohrabrujuće nazvanom Unreliable – i skupljaju svoje prve saputnike, dok potencijalno pomažu i stanovništvu grada Edgewater. Početne faze uvode igrače u različite distopijske društvene slojeve, gde ljudi su sudjeni isključivo prema svojim doprinosima kompaniji. Nažalost, veći deo ostalog sadržaja ne gradi ništa na tom konceptu niti ga detaljnije istražuje, pri čemu mnoge lokacije nedostaju prepoznatljivog karaktera i brzo se zaboravljaju. Može se reći da je to možda i poenta i da je osnovno stanje kolonije jednostavno da to nije zabavno mesto; ali ta atmosfera se prenosi i na publiku.
Iako je postavka osnovne igre i cela priča potpuno zaboravljiva, The Outer Worlds ima neke snažne tačke u svojoj naraciji. Opcioni saputnici su lako najbolji deo osnovne igre. Svaki od njih je veoma simpatičan na svoj način – svako ko povredi Parvati zaslužuje sve što mu se desi – i ima svoje zanimljive priče i razvoj, pružajući istovremeno veoma uživljene komentare o mnogim događajima u igri. Pisanje dijaloga je uglavnom snažno, sa obiljem zabavnih prepiski koje se mogu pročitati na terminalima, ali igra u celini nedostaje pravu koheziju i bilo kakve značajne antagoniste. U međuvremenu, dodaci Peril on Gorgon i Murder on Eridanos donose sopstvene lokacije, likove i priče, i lako su najzanimljiviji delovi igre. Oni veselo skaču u teritoriju pulp avanture, nudeći ujedinjene lokacije i teme koje su znatno pamtljivije od onih u glavnoj kampanji. Kao što se može očekivati od prethodnog rada Obsidian Entertainment-a, izbori igraju veliku ulogu u igri, ali se obično svode na to da li igrači žele da urade ono što je najbolje za sve ili da budu sebični kreteni. Postizanje najboljih rezultata zahteva neki rad kao i izgradnju neophodnih veština da bi se te opcije stavile na raspolaganje, ali je zadovoljstvo postići to.
The Outer Worlds pruža igračima priličnu slobodu u izgradnji njihovih likova; mogu dodeljivati poene baznih atributa i različitih vrsta veština. Ovi atributi i veštine imaju značajan uticaj na igranje, bilo kroz jednostavne brojeve u borbi, otključavanje opcija u razgovorima, otvaranje brava, hakovanje računara i još mnogo toga. Svaki nivo igračima dodeljuje deset poena koje mogu potrošiti na unapređivanje svojih veština – svaka veština takođe nudi pasivne bonuse kada se unapredi preko određenih granica – i svakih nekoliko nivoa takođe mogu izabrati dodatni pasivni perk. To je robustan sistem koji omogućava igračima da izgrade svoj lik onako kako žele, iako postoje neka čudna mesta koja nisu potpuno efikasna i određene veštine jasno postaju korisnije za istraživanje svega što igra ima da ponudi od drugih. Jedan sveži element je da kada igrači dovoljno primaju štetu od različitih izvora, imaju mogućnost da preuzmu nedostatke (flaws), koji povećavaju kasniju štetu i druge efekte od tog izvora, ali omogućavaju igračima da izaberu dodatni perk. To je interesantna ideja, ali dostupni perkovi zapravo ne opravdavaju trošak uzimanja nedostataka, uključujući neke koji čudno podstiču igrače da ne dovode saputnike i eliminišu jedan od boljih delova igre.
Igra ima jednostavan sistem opreme; igrači mogu slobodno menjati četiri različita oružja i imaju slotove za oklop i kacigu. Postoje tri vrste oružja za dalekometnu borbu, pri čemu svaka koristi svoj tip rasutog streljiva koje je rasprostranjeno, kao i različito oružje za borbu u blizini. Većina oružja i oklopa ima nekoliko slotova za mnoge dodatke koji se mogu kupiti ili pronaći – dodavanje nišana za daleki domet, elementarne napade, bonuse veština i još mnogo toga – i svi se mogu unaprediti za sve veće troškove novca. Postoji sistem trajnosti u kojem oružje i oklop povremeno moraju biti popravljeni, ali na standardnom nivou težine igrači će lako pronaći više delova za popravku nego što im je potrebno. To je sasvim funkcionalno, ali nema ničega posebnog; igrači će lako moći pronaći opremu koja im najbolje odgovara i preći na moćnije kad je to potrebno, dok će ostatak uglavnom biti beskorisni otpad koji ne nudi nikakvo unapređenje.
Borba se oseća kao obična pucačina iz prvog lica i dok adekvatno obavlja posao uništavanja neprijatelja, ne trudi se da uradi ništa više. Igrači mogu delovati prikriveno ako žele, a neki zadaci to sugerišu, ali često nema stvarne potrebe za tim i često je praktičnije samo ući pucajući iz svih oružja. Da bi naglasili uporedbe sa „moderan Fallout u svemiru“, igra uključuje svoju verziju V.A.T.S.-a sa Taktičkim vremenom usporavanja (Tactical Time Dilation), gde igrači mogu usporiti vreme na kratko da pogledaju statistike neprijatelja ili ciljaju određenu metu. Međutim, T.T.D. u The Outer Worlds je značajno manje moćan od V.A.T.S.-a, što dodatno usmerava borbu ka osećaju akcione pucačine više nego bilo šta drugo. Igrači takođe osećaju nedostatak raznolikosti neprijatelja u igri; fauna Halcyona je ograničena na samo nekoliko vrsta, i igrači će se suočiti sa istim izborom robota, ljudi i čudovišta samo nekoliko puta pre nego što postane dosadno.
Vizuelna akcija nema mnogo toga; igra izgleda pristojno i prikazuje nekoliko vanzemaljskih biljaka i pejzaža, ali nema mesta koja se posebno pamte nakon prelaska na sledeće područje, a kada igrači vide nekoliko čudovišta, praktično su videli sve. Vreme učitavanja na PS5 je kratko i prijatno, iako definitivno nema značajnog poboljšanja vernosti u odnosu na originalno izdanje. Zvuk je bolji, sa snažnim glumačkim izvedbama, posebno sa strane saputnika, i dobrim zvučnim efektima, kao i pristojnom atmosferskom muzikom.
Zasluga The Outer Worlds-a je dobar upravljanje sopstvenim obimom, što na kraju čini igranje igre mnogo prijatnijim nego što bi inače moglo biti. Umesto da igračima pruži ogromne otvorene prostore, lokacije u igri su smeštene u pristojno velike delove sa dovoljnom gustinom da igračima pruže mnogo toga za istraživanje, bez brige da bi bitne stvari mogle biti sakrivene na udaljenim mestima. Igra se može brzo završiti ako igrači ne žele da se uključe u sve moguće sporedne misije, ali čak i ako obuhvate sve – uključujući DLC – većini će biti potrebno oko četrdeset sati.
Uprkos svim područjima u kojima bi The Outer Worlds mogao biti bolji, to je ipak prijatno iskustvo. Saputnici i relativna gustina igre čine svakodnevne zadatke uglavnom zanimljivim, dok uključivanje DLC-ova značajno povećava interesovanje za postavku. Međutim, van toga, malo toga se može preporučiti Halcyonu kao mestu za istraživanje, posebno jer igrači više nego što je potrebno napadaju poznate neprijatelje. The Outer Worlds postavlja čvrstu, ali ne spektakularnu osnovu koja ima puno prostora za poboljšanja.
