Ako se igre ocenjuju po prvim utiscima, onda The Demons Told Me To Make This Game ostavlja čudan i zbunjujući utisak. Prolazite kroz sumorno mračan grad Red Hives, pokušavajući da shvatite zašto se stanovnici grada ponašaju tako čudno.
Sa opsednutim pojedincima na svakom koraku, iza svake scene krije se nešto neočekivano. Dakle, hajde da zaronimo malo dublje, hoćemo li?
U početku vas dočekuje mračan i blago gotski crtani stil. Pored toga, na desnoj strani ekrana nalazi se tekstualni okvir koji se pomera. Do sada, sve je u stilu Disco Elysium-a. Međutim, ubrzo nakon toga, upadate u uvrnutu mehaniku time loop-a. Donosite svoje izbore, i ako stvari krenu naopako, vraćate se na početak. Ovo omogućava mnogo zabave i igara sa opcijama dijaloga i njihovim ishodima. Oni često vode do vaše jezive smrti na razne uvrnute i komične načine.
Ipak, nije sve samo zbog smeha. Sa svakom loop-om, naučićete nešto novo i pokupiti tragove. U jednom konkretnom slučaju, moraćete da instruirate svog heroja da ne savlada napadača ružičastim dildom. Poslednji put ishod toga nije bio… pozitivan. Ukratko, da biste pobedili u igri The Demons Told Me To Make This Game, moraćete da slušate, razumete, padnete, i ponovo padnete pre nego što pronađete zlatni put iz određene situacije.
I tu dolazi originalni aspekt igre The Demons Told Me To Make This Game. Niste direktno u kontroli svojih likova. Igrate kao Dark Wisp, entitet koji može da nastanjuje umove i omogućava vam da izazovete haos. To je kao da imate malog đavola na ramenu, bez anđela na drugoj strani.
Uglavnom ćete šaputati u uši Gum-u i Tape-u, vašim simpatičnim, mada pomalo tupavim avatarima. Čini se da su oni jednako zbunjeni kao i vi. Polako tokom trajanja igre, saznaćete više o njihovim pozadinskim pričama i motivacijama, jedno propalo egzorcizam za drugim. Njihovo prepucavanje uvek sadrži određenu dozu jovijalne frikcije, dok ih vodite kroz svet igre kako bi preživeli. Kao Dark Wisp, vi ćete im pružati podsticaj potreban da izvrše vaše naloge, a retko kada pružaju veliki otpor. Bilo da se radi o napadu na demonskog pingvina ili žvakanju sopstvene ruke, Gum i Tape su češće nego ne, srećni da poslušaju.
Sve u svemu, ovaj pristup narativnom dizajnu je trijumf, a vreme i trud uloženi u neuspešne zaključke, dosetke i emotivne trenutke zaslužuju veliki aplauz.
Povremeno ćete se susresti sa scenarijem koji zahteva više od samog izbora u dijalogu. Tu ćete ući u „Bitku Volja“, ili drugim rečima, jednostavnu mini-igru baziranu na reakciji. To je jedina slaba karika u vrlo ispoliranom iskustvu. Pritisnite razmaknicu na vreme ili povežite niz tastera, i biće vam odobren izbor. To je blagi skok težine potreban za one izbore koji pokreću priču, ali deluju nedovršeno i nedostaje im mašte prisutne u ostatku igre.
Van poglavlja vizuelnog romana, postoje i neki izometrijski delovi, koji vas stavljaju u direktnu kontrolu Wisp-a. Ovde slušate i slažete niti priče u hronološki redosled. Ovi delovi su jednostavni, omogućavajući priči da izađe iz glavne postave, pružajući luk koji povezuje igru. Ako redosled nije odmah očigledan, možete se provući koristeći pokušaje i greške.
Duh Disco Elysium-a je ovde prisutan u izobilju, ali The Demons Told Me To Make This Game donosi dovoljno sopstvenog stila da se izdvoji iz gomile.
Dok se većina vremena igre odvija uz minimalnu animaciju, sve je prelepo nacrtano. Svaki susret, bilo jeziv ili komičan, savršeno se uklapa u atmosferu. Čak i kada se prebaci na 3D prikaz, zadržava visok nivo umetničkog stila bez da deluje neskladno.
Ne iznenađuje, s obzirom na količinu teksta, da u The Demons Told Me To Make This Game nema glasovne glume. Muzička podloga je prikladno jeziva, krećući se od indie-grunge zvuka iz 90-ih do tradicionalnijih zvukova u stilu John Carpenter-a. Dopuňuje dešavanja, a da ih nikada ne zasenjuje, i ne može joj se zameriti.
Zbog vremenskih petlji koje zahtevaju nekoliko prolazaka, videćete skoro sve što The Demons Told Me To Make This Game nudi već pri prvom igranju. Srećom, ovo je prilično velika igra, pri čemu svaki scenario traje nekoliko sati. Dodajte tome vreme provedeno gledajući kroz prozor, odlučujući o sledećem potezu, i imate impozantan ep u svojim rukama. To je besprekorno osmišljeno delo koje vas nikada ne ostavlja sa osećajem da ste prevareni.
Plus, još uvek je u Early Access fazi, a developeri kažu da će puštati svaku loop-u kako je budu kreirali, dajući igri epizodni osećaj.
The Demons Told Me To Make This Game je trijumf pisanja i kreativnog narativnog dizajna. Likovi i svet u kome žive su podjednako zanimljivi koliko i fascinantni. Bilo bi lako pogrešiti sa prelascima između komedije, gore-a i povremeno nadrealne prirode, ali je sve obrađeno sa gracioznošću i elanom. Ako možete oprostiti nezgrapne mini-igre i ponavljanje koje dolazi sa potrebom da se scenariji pokreću u nedogled, onda vas očekuje avantura kakve nema.
Čak i u Early Access obliku, The Demons Told Me To Make This Game je obavezna kupovina za ljubitelje vizuelnih romana i one koji traže nešto sa neočekivanim preokretom.
