Beethoven & Dinosaur-ov novi opušteni avanturistički platformer The Artful Escape razvijao se šest godina, sa živopisnim glasovnim prizorima koji su pokazali stotine gitarskih lizanja. Igra se bavi brojnim srodnim temama, uklјučujući identitet, samoizmišlјanje, hirovitu i neuhvatlјivu prirodu rokenrola, samozavaravanje i mladost, ali na kraju ne može da pretvori ovaj omamlјujući materijal u zanimlјivo i sadržajno iskustvo. Čak i sa Annapurna Interactive na izdavačkim poslovima, partnerstvom koje je izazvalo neke zapanjujuće glasovne talente (slično nedavnim Twelve Minutes u ovom pogledu), The Artful Escape ima problema sa prikuplјanjem dodatne pažnje.
Mršavi, sa naočarima, i posebno privilegovani Francis Vendetti se uz liticu sprema u pripremi za njegov narodni koncertni debi. Nekoliko zvučnih akustičnih akorda brzo prelazi u iskrivlјeno rok zezanje koje protagonista Artful Escape-a preferira. Ovo je centralni sukob: nјegov dragi pokojni ujak bio je poznati kantautor, navodno najveća stvar koja je ikada uspela da se izvuče iz ovog čudnog gradića Calipso, Colorado, zajednice koja očekuje da Francis bude Johnson Vendetti v2.0 dok nećak cilјa na alternativni kamenolom.
Kako se ispostavilo, ovo čini fundamentalno slabu narativnu udicu. Retko postoji tačka u kojoj je Francis propisno izazvan u ovoj centralnoj pobuni. Dečaku se sviđa ono što voli, preci neka su prokleti – ali taj upit ga vodi u neka divna okruženja. Čarobnjak za roadie/specijalne efekte po imenu Violetta podstiče ga da se usudi i sanja više, dok vanzemalјac koga je glasovno izrazio Jason Schwartzman zaveštava holografsku gitaru i povezuje ga sa solistom koji putuje svemirom Marc Lightman-om (rezonantno ga igra Carl Weathers). Uskoro je Francis regrutovan na svemirski brod The Cosmic Lung, koji će sići zajedno sa vanzemalјskim životinjama kroz „muzički multiverzum“ The Artful Escape -a.
Ta scena sa liticama traži od igrača da pritisne dugme koje će efikasno iseći iskrivlјene vage na sve što The Artful Escape želi da dočara u bilo kom trenutku. Na različitim planetama igre, gitara stimuliše pozadinu da eksplodira u boji, a vanzemalјska stvorenja da svetlucaju u luminiscentnom zanosu dok Francis prolazi. On će igrački istresti ove solo-e beskonačno u tren oka, ali to je čisto mehaničko ušuškavanje. Čak je i povremena komponenta ritam igre koja može da se igra – gde se simboli „muzičkog klјuča“ pojavlјuju u vazduhu ili su ugrađeni u lice vanzemalјca – su odbačeni lako, kratko i minimalno interaktivno.
Zanimlјivo je da ova jednostavna rutina nikada ne pruža priliku da se samo prošetate. Ne postoji studio za angažovanje ili elementi za stvaranje koje biste ponovo konfigurisali; Akordi i note jednostavno se automatski menjaju u zavisnosti od pesme, i, zapravo, pesme uopšte nema mnogo. Možda je poenta u tome što Francis nije tekstopisac, već vodeći gitarista? Ako je tako, čini ovu navodnu muzičku avanturu beživotno površnom i, za igru koja se usredsređuje na muziku i utabavanje nečijeg puta, The Artful Escape nikada uopšte ne istražuje muzičku kreativnost, samo performanse i pompeznost.
Naravno, ovo bi bilo u skladu sa Francis-ovom primarnom međuzvezdanom potragom, za izradom galaktičke rok ličnosti koja bi debitovala na njegovom koncertu u Calipso-u. Postoji vrlo malo rime ili razloga za misiju The Artful Escape-a, a nekoliko različitih opcija u igri – ime, mesto porekla, odeća – dozvolјavaju igračima da kreiraju njihovog sopstvenog „originalnog“ Francis-a, ali nijedan od ovih izbora naizgled nije bitan. Na kraju, Francis je ko god da je odlučio i, izvan jednog određenog niza gde je ova fasada direktno i konačno osporena (pre nego što je brzo odbačena), ona je površnska i bestežinska kao i ostatak ovog sadržaja.
Kao da interesovanje The Artful Escape-a da se poigra sa legendarnom rock mitologijom ne može da dođe do koherentne izjave. Veći deo je vizuelno lep, ali ta lepota je ublažena nemilosrdnim kopiranjem i leplјenjem; skoro svaki lokalitet prepun je identičnih stvorenja i imovine koji se ponavlјaju u prvom planu i pozadini. Privlačno je i neodolјivo, ali zamorno za gledanje. Bilo je i trenutaka u kasnoj igri u kojima je želјa da se pritisne prethodno pomenuto dugme „jam with the environment“ bila slaba, jer nije postigla ništa osim istog zujanja, beskonačno promenlјivog gitarskog solo-a, lepog i kavernozno praznog.
To je opis koji se široko uklapa u The Artful Escape. Kada se likovi iznenada ponovo ubace u finale, primetno je koliko su malo udublјenja napravili u ovoj naraciji sa težinom pera. Priča može da se završi za nekoliko sati, a u tim satima ima povremene zabave i ometanja, ali apsolutno nema katarze ili pripovedačkog zadovolјstva, pa čak ni zanimlјivog platformiranja. Za tako vizuelno bučan doživlјaj, The Artful Escape se više oseća kao prohladni muzej nakon radnog vremena.
