Razvijena od strane Cem Boray Yıldırım i objavljena od strane turskog izdavača GameDev.ist, Once Alive je pričom vođena avanturistička igra u prvom licu o čoveku koji traži svog nestalog brata u post-apokaliptičnom svetu. Kao veliki obožavalac igara vođenih pričom, bio sam veoma zainteresovan kada sam saznao za ovu igru.
Iskustvo se odvija u post-apokaliptičnom svetu u kome je samo veoma mali deo ljudske populacije preživeo zbog virusa. Ova bolest pogađa i životinje, ali umesto da ih ubije, čini da životinje polude i počnu da napadaju ljude. Verujući da su oni jedini preživeli ljudi, dva brata, Jim i Daniel, iznenada saznaju za ljudsko selo, Haustville, koje se nalazi nekoliko dana hoda od njih, sa mogućnošću da se njihov otac nalazi tamo. Stariji brat, Jim, verovao je da ne treba rizikovati putovanje i bio je ljut na njihovog oca zbog stvari koje je uradio u prošlosti. U međuvremenu, Daniel je bio spreman da rizikuje sve za malu šansu da ima pravu zajednicu i možda čak ponovo vidi svog oca. Pošto Jim nije mogao da se uveri, Daniel je odlučio da se kradom uputi ka selu, a kada je njegov stariji brat saznao, bio je spreman da pronađe Daniela. Priča počinje nekoliko trenutaka pre nego što Jim pronađe selo u kojem je Daniel trebao da bude, osim što izgleda da je potpuno napušteno, i naš glavni lik mora da otkrije šta se dogodilo i gde je otišao njegov brat. I premisa i sama priča su veoma zanimljivi i angažujući, i našao sam se kako razmišljam o mogućim objašnjenjima za neke od misterija koje se dešavaju u ovom gradu dok sam igrao.
To je prilično filmsko iskustvo u celini, iako nema mnogo toga za raditi osim uživanja u priči. Postoje neke „zagonetke“, ali nisu posebno dobro osmišljene. Većina su uobičajena (i dosadna) iskustva tipa „negde postoji ključ, neću ti reći gde je, samo ga pronađi“, što samo čini igru manje zabavnom. Bila je jedna zagonetka koja mi se zapravo svidela u kasnijim delovima igre, ali je bila veoma, veoma laka, nažalost. Osim toga, uglavnom je to samo simulator hodanja, a povremeno možete da interagujete sa objektima. Ponekad je zaista teško pokupiti male objekte, jer vaš nišan mora da bude tačno na objektu sa kojim želite da interagujete, što ja volim da nazivam „Aimlabs moment“. Dakle, da, sve u svemu, igranje uopšte nije zabavno.
Prema rečima developera, Cema, lica i animacije u Once Alive zasnovane su na stvarnim skenovima i motion capture-u njega i njegovog brata, i iskreno, to me ne iznenađuje. Igra izgleda apsolutno neverovatno, kako u svojim pokretima tako i u različitim scenama. Neki od pogleda u ovom iskustvu lako bi mogli da završe kao nečiji wallpaper i ne bih mogao da primetim da je iz video igre, a ne iz umetničkog dela. Za razliku od uobičajenih slučajeva, ovaj sjajan izgled ne dolazi uz veliki trošak performansi, jer možete dobiti 60 FPS na 1080p koristeći jednostavnu GTX 1660. Bilo koja moderna grafička kartica može lako da pokrene ovo, a nešto iz srednjeg i višeg ranga može da radi i na 1440p i 4K.
Postoji potpuno glasovno izvođenje za svaki deo dijaloga u igri, i iskreno, to je „hit-or-miss“ u zavisnosti od lika. Jimov glas je odličan, ali drugi likovi mogu zvučati veoma čudno i bez života. Pošto je Once Alive napravljena u Turskoj od strane Turčina, pomislio sam da probam sa turskim glasovima, ali igra nema odvojene postavke za zvuk i titlove, što znači da nisam mogao da razumem ni jednu reč dok je nisam vratio na engleski, pošto ne govorim turski. Muzika nije nešto impresivno, ali odgovara atmosferi različitih scena i u celini zvuči dobro.
Da sumiram, Once Alive nije najbolje iskustvo osim ako su vam priča i grafika sve što vas zanima, a čak i tada, to je veoma kratko iskustvo — uspeo sam da je završim sa svim dostignućima za sat i 40 minuta — a proveo sam oko 10-20 minuta pokušavajući da pronađem glupi ključ. Ne znam da li bih mogao da opravdam plaćanje od £9.99 za ono što je, u suštini, prilično kratki interaktivni film.