Ako nikada ranije niste pisali recenziju video igre, dopustite mi da vam brzo opišem proces, i pre nego što pitate, obećavam da će ovo postati važno kasnije. Nakon što pronađem igru o kojoj želim da pišem, moj urednik zatraži ključ za tu igru, on žrtvuje tri device na svom oltaru posvećenom ljudima iz odnosa s javnošću za video igre, dobijemo ključ i, uz malo sreće, nađem vremena da je zaista igram i zapišem svoje misli o tome u Google Dokumentu. Zatim popijem ogromnu količinu viskija, i revidiram svoju recenziju jednom, dvaput ili triput ili dok ne izgleda dovoljno dobro za objavljivanje, pošaljem je svom uredniku, a on radi svoj posao tako što je, znate, uređuje. Nakon što jednom, dvaput ili triput uređujemo jedno drugom izmene, on objavi recenziju, i iskreno, sve ovo je dovoljno lako, i bilo ko to verovatno može da uradi (i, ako biste želeli, Jump Dash Roll uvek traži nove pisce!). Ono što je teško, međutim, jeste odlučiti da li želim da nastavim da igram igru za koju sam zatražio ključ nakon što završim s njom za recenziju, jer kako stara izreka kaže, kada nešto radite za posao, to prestane biti zabavno. Međutim, da sumiram ovu moju malu tiradu, povremeno se desi da ne deinstaliram igru čak i nakon što završim posao, a Headquarters: World War II je jedna od njih.
I to je pomalo čudno, jer, barem u osnovi, Headquarters: World War II nije toliko različita od drugih strateških naslova. To je, uz rizik da kažem očigledno, igra zasnovana na potezima u kojoj igrate kao svemoćno božanstvo koje kontroliše trupe na relativno ograničenom broju bojišta na Zapadnom frontu Evrope pred kraj jednog od najsmrtonosnijih sukoba čovečanstva. Svaka od njenih misija za jednog igrača, kao i online i skirmish modovi, počinju tako što rasporedite svoje vojnike, nakon čega ih pomerate po velikim mapama kako biste preuzeli kontrolu nad raznim zastavama ili ubili svoje neprijatelje. Jedinice koje pomerate, kao i činjenice koje možete igrati, su standardna vojna ponuda. Tu su Amerikanci, koji su vični svemu, ali nisu majstori ni u čemu, Britanci, koji nemaju jake tenkove, ali imaju vrlo mobilnu pešadiju, i Nemci, čiji skupi tenkovi će uništiti sve na svom putu osim ako ih ne izneveri manjak dobrih pešadinaca ili artiljerije. Okruženja u kojima igrate su takođe prilično generična i uglavnom se sastoje od šuma, gradova i, čekajte, gradova sa šumama.
Postoje neki aspekti koji tehnički izdvajaju Headquarters: World War II od svojih konkurenata, da budem jasan, ali ti aspekti zapravo nisu toliko zanimljivi. Kako napredujete tokom meča ili kampanje, možete otključati perkove koji će vam dati prednost nad protivnicima, njene mape su potpuno destruktibilne, a ako jedan od članova posade vaših oklopnih vozila bude ubijen, možete ga zameniti dok zadržavate oklopno vozilo. Sve su to dobrodošli dodaci naslovu, ali nakon što se sve kaže i uradi, oni zapravo nemaju ogroman uticaj na ukupno iskustvo igre.
Ali, vraćajući se na ono “Nisam deinstalirao Headquarters: World War II čim sam završio s igranjem zbog ove recenzije”, ono što igru čini tako dobrom je to što je njeno ukupno iskustvo prokleto fenomenalno, delom zato što je zasnovana na potezima. Nazovite me starim (uzdah mog urednika koji je bio funkcionalan odrasli pre nego što sam se ja uopšte rodio), ali jednostavno nemam više brzinu reakcije da uživam u igrama sa strategijom u realnom vremenu, i zamišljam da nisam jedini. Koliko god Company of Heroes ili Wargame: Red Dragon bili sjajni, oni zahtevaju previše mentalne energije da bi se igrali osim ako niste strastveni fan ili imate puno slobodnog vremena da naučite složenosti njihovih različitih sistema. Iako Headquarters: World War II daleko od jednostavne igre, i zapravo ima dosta sistema koje možete naučiti ako želite, takođe je možete jednostavno pokrenuti za meč kad god želite i dobro se snaći. Malo je čudno da vašim trupama treba pet minuta da se pomere sa početne tačke na tačku koju trebate zauzeti, ili da pucnjave traju nekoliko minuta umesto samo sekundi, međutim, ta čudnost je kompenzovana činjenicom da je, u nedostatku boljeg izraza, jednostavno zabavna za igranje.
I igrati je treba, i igrati je hoću, jer iako nije toliko različita od drugih igara na tržištu u svojoj osnovi, za bolje ili gore, mogućnost da uživate u njoj bez potrebe da stalno otvarate Wiki stranicu ili posvetite ogroman broj sati je sve što treba da bude odlična igra. Kao i one druge igre na tržištu, savršeno je izbalansirana, ima snažan audio-vizuelni dizajn i ima dovoljno sadržaja da zadrži svakoga zauzetim. Ali za razliku od drugih na tržištu, zasnovana je na potezima i napravljena je za ljude kao što sam ja, i pretpostavljam ljude poput vas. A ako to samo po sebi ne izaziva vaše interesovanje, onda radite ono što vi želite i nastavite da igrate Hearts of Iron ili slično. Ali ako jeste, poslušajte čoveka koji zaboravlja oko 95% igara koje recenzira, ali nije zaboravio Headquarters: World War II, i uzmite je za manje od cene 4×8 lista šperploče. Ili nemojte, ja sam novinar igara, a ne vaš tata.