Srednja škola može biti pravi horor. Siledžije lutaju hodnicima kao zombiji, svaki test deluje kao pitanje života i smrti, a pretnja izbacivanjem visi iznad glave kao giljotina. Za mladog tinejdžera koji pokušava da se snađe u svetu, sve to može delovati kao da je bačen u jednu od Jigsaw-ovih komora za mučenje.
Fear the Spotlight, prvi projekat u izdanju Blumhouse Games-a, crpi inspiraciju upravo iz tog straha. Priča o dve devojke koje se ušunjaju u školu kako bi prizvale duhove pretvara svakodnevne prizore iz predgrađa u zastrašujuće kulise. Ovo je mikro-horor projekat nalik tinejdžerskim delima kao što su Buffy the Vampire Slayer, ali prikazan kroz prizmu horor klasika u stilu Resident Evil-a. Sve to postavlja scenu za jezivu priču o tinejdžerskoj pobuni ispričanu kroz lo-fi vizuelni stil i starinsku mehaniku rešavanja zagonetki.
Kao omaž starim horor igrama, Fear the Spotlight funkcioniše, ali samo delimično. Igra donosi sažetu horor priču sa dvostrukom narativnom perspektivom koja zadire u psihu obe glavne junakinje. Ipak, pokušaj da izgleda i deluje kao igra sa PS1 konzole nije sasvim uspeo jer se ne može oteti utisku da je ovo ipak moderna indie igra u starinskom kostimu. Ova tonalna neskladnost umanjuje utisak o projektu koji je u osnovi impresivno ostvarenje za razvojni tim od samo dve osobe.
Igra započinje noćnim provaljivanjem u školu, dok se Vivian i Amy šunjaju hodnicima u potrazi za zaključanom Ouija tablom. Njihova namera je da saznaju više o tragičnom požaru koji se dogodio u školi mnogo pre nego što su one tamo pohađale nastavu. Njihova želja će se ispuniti — ali možete zamisliti kako će to proći. Taj dobro poznati motiv uklete kuće pokreće jezivu prvu kampanju, dok Vivian otkriva mračne tajne škole kroz beleške i istovremeno pokušava da izbegne čudovište sa reflektorom umesto glave.
Ton igre je negde između Life is Strange i Silent Hill-a, što nije uvek skladan spoj. Iako vizuelni stil podseća na starije igre sa svojim nazubljenim modelima likova, zrnasti TV filter igra veliku ulogu u stvaranju iluzije atmosferske PS1 igre. Kada biste uklonili taj filter, Fear the Spotlight ne bi izgledala mnogo drugačije od standardne indie igre iz 2024. godine (ovogodišnji Crow Country mnogo bolje postiže retro horor estetiku). Ova imitacija ponekad deluje kao trik, umesto smislenog korišćenja vizuelnog jezika iz ’90-ih.
Ipak, igra koristi svoj vizuelni stil na efektan način u određenim trenucima. Kada se, na primer, vatra proširi kroz biblioteku nakon neuspešne seanse, trčim dok pikselizovane plamene jezike gutaju krhku scenografiju oko mene. Sekvence skrivanja koriste jarko žute reflektore koji seku mračne hodnike škole. Horor elementi probijaju se kroz prizore iz predgrađa kao nož kroz platno, otkrivajući trulež koja se godinama nakupljala u temeljima škole.
Međutim, tonalna neskladnost se često ponovo javlja, naročito u pisanju i glumi likova. Vivian i Amy možda izgledaju kao da su izašle iz zabavnog parka u Silent Hill 3, ali njihove šaljive dosetke često narušavaju napetost. Teško je dokučiti kada i gde se radnja odvija, jer igra oscilira između nostalgičnih dodira iz ’90-ih i modernog duha 2020-ih. Ponekad je teško pronaći odgovarajuće raspoloženje koje Fear the Spotlight pokušava da postigne.
Ipak, postoje trenuci kada sve lepo klikne. Fear the Spotlight najbolje funkcioniše kao video igra ekvivalent omladinskog romana. Preuzima elemente psihološkog horora iz igara kao što je Silent Hill, ali ih zamenjuje problemima relevantnim za tinejdžere, poput maltretiranja, anksioznosti u dramskoj sekciji, uhođenja i sličnih situacija. Igra deluje kao prirodan korak napred za mlađu publiku koja je odrasla uz Five Nights at Freddy’s i sada traži nešto zrelije, ali i dalje blisko njihovom svetu. Ipak, povremeno priča deluje kao previše očigledna anti-bullying poruka. Jedna sekvenca se čak odvija u fiskulturnoj sali pretvorenoj u krizni centar za borbu protiv nasilja, sa panoima koje su napravili učenici kako bi objasnili zašto je nasilje loše.
Priča ponekad deluje nepovezano, što je verovatno posledica neobične istorije razvoja igre. Ovo je zapravo drugo izdanje Fear the Spotlight; igra je prvobitno objavljena kao manji projekat, ali je ubrzo povučena sa tržišta kada je Blumhouse ponudio finansijsku podršku za njeno proširenje. Ova verzija sada sadrži celu drugu kampanju koja napušta školu i fokusira se na porodične tajne, uvodeći novog, zastrašujućeg antagonistu — majčinski duh koji podseća na stvorenje iz The Ring-a. Iako dvostruka narativna perspektiva donosi zanimljive trenutke, delovi priče mogu delovati tematski nepovezano, kao dve priče povezane trakom.
Iako ima svojih mana, ovaj kompaktni horor sa zagonetkama uglavnom isporučuje ono što obećava. Ovo je Resident Evil u mini formi; Vivian se kroz prvu dvostranu kampanju izvlači iz škole, dok se detinjstvo pretvara u bizarni zatvor pun brava i ključeva u drugom delu igre. Ovi scenariji omogućavaju razvojnom timu da pokaže svoju ljubav prema horor klasicima iz ’90-ih kroz pametno dizajnirane zagonetke.
Jedan od vrhunaca igre je scena u kojoj tražim način da aktiviram HVAC sistem škole. Da bih to postigao, moram pronaći osigurače u nekoliko povezanih prostorija. Kada ih pronađem — praćenjem pumpi za pražnjenje bazena ili traženjem ručice za bingo točak — otvaram kutiju sa osiguračima, povezujem kablove i podešavam napon pomoću obližnjeg brojčanika. Ovaj višedeljni zadatak me tera da istražujem i komuniciram sa objektima, umesto da samo ubacim pravi ključ u vrata.
Fear the Spotlight je skromnog obima, ali to ide u njenu korist. Cozy Game Pals uspeva da se poigra minimalističkim idejama koje bi u dužim igrama, poput Silent Hill 2, delovale dosadno. Ovde nema borbe; umesto toga, Vivian mora da se šunja iza stolova kako bi izbegla reflektor. Ako je uhvate, njena pluća će biti pogođena, i moraće da iskoristi inhalator da se smiri — zanimljiv, tinejdžerski zaokret na ustaljenu horor formulu.
Na kraju igre, kada prođu završni krediti, dočekuje me poruka od razvojnog tima. Tim priznaje da igra nije savršena — to je strastveni projekat omogućen uz podršku Blumhouse-a i, kako kažu, dadilja. Taj trenutak iskrenosti olakšava prihvatanje svih ograničenja i nesavršenosti. Na kraju, Fear the Spotlight uspeva da se istakne kao priča o samospoznaji u horor žanru, baš kao što Vivian i Amy pronalaze sebe usred noćnih mora koje ih prate na njihovom putu odrastanja.
