Retro pucačine iz prvog lica, popularni „boomer shooteri“ kakve pamtimo iz devedesetih, doživljavaju pravu renesansu poslednjih nekoliko godina. Obično su ovi naslovi mračni, prepuni krvi, industrijskih pejzaža, demona i teškog metala koji trešti u pozadini. Međutim, indie razvojni timovi sve češće eksperimentišu, a najnoviji plod takvog eksperimentisanja jeste Don’t Stop, Girlypop!. Ova igra, koja je podigla dosta prašine svojim nekonvencionalnim pristupom, vizuelno je sve ono što klasičan Doom klon nije. Umesto grim grimdark estetike, ekran je preplavljen jarko rozom bojom, leptirićima, sjajnim mobilnim telefonima na preklop i estetikom ranih dvehiljaditih (Y2K). Naslov obećava svež pristup takozvanim „movement shooter“ igrama, gde vaša brzina direktno diktira vašu snagu. No, glavno pitanje je da li se ispod te guste, šljašteće šminke krije mehanika koja je dovoljno zabavna i ispolirana da vas zadrži duže od prve fascinacije njenim nesvakidašnjim tonom?
Rušenje rudarske korporacije uz pomoć ljubavi
Priča u igri Don’t Stop, Girlypop! je, očekivano, jednostavna, ali savršeno ukomponovana u ton celine. Vi preuzimate ulogu neimenovane ekološke aktivistkinje, moćne i hirovite vile (često nazivane Imber), čija je misija da sruši zlu rudarsku megakorporaciju po imenu Tigris Nix. Ova zla kompanija ozbiljno zagađuje okruženje tako što crpi iz zemlje i isušuje misterioznu supstancu koja se jednostavno zove „Ljubav“ (The Love).
Kao ultimativni protest, vi se naoružavate do zuba i krećete u samostalni krstaški rat kroz razna postrojenja korporacije Tigris Nix, masovno uništavajući njihove robotske dronove za obezbeđenje. Interesantno je da se prikupljanje preostale „Ljubavi“ iz uništenih robota zapravo koristi kao vaša metoda za obnavljanje narušenog zdravlja. Vaš primarni uređaj za komunikaciju je, nimalo iznenađujuće, preklopni telefon obložen cirkonima i šljokicama, kojim dobijate instrukcije, čime igra dodatno pojačava tu retro, „girly“ (devojačku) atmosferu kasnih devedesetih.
Mehanika kretanja: Što brže trčiš, to jače udaraš
Kao što i sam naslov eksplicitno poručuje, ključ opstanka i uspeha u ovoj igri jeste – ne zaustavljati se. Don’t Stop, Girlypop! stavlja enorman fokus na vašu brzinu, spajajući platformsko kretanje sa žestokim napucavanjem. Gejmplej vas neprestano podstiče da se krećete arenom: vi krećete polako, ali uspešnim kombinovanjem skokova, brzih zaleta (dash) i udaraca o zemlju (slam), brzina vašeg lika dramatično raste. Razvojni tim je ubacio takozvani „wave hop“, naprednu tehniku koja spaja pomenuta tri pokreta u fluidnu, neverovatno brzu akciju.
Caka leži u tome da u gornjem desnom uglu ekrana imate poseban merač brzine. Što ste brži i što fluidnije povezujete pokrete, to vaš množilac oštećenja (damage multiplier) više raste, čineći vaša oružja znatno ubojitijim. Ovo stvara neku vrstu frenetičnog ritma koji igru na momente gura bliže žanru ritmičkih igara negoli klasičnoj taktičkoj pucačini. Dizajn nivoa prati ovakvu logiku – oni su relativno kratki, u potpunosti u arkadnom stilu, i obično se svode na čišćenje prostorija od neprijatelja i traženje obojenih kartica za otključavanje sledećih zona, onako kako su nas naučili dede žanra.
Pristup naoružanju je takođe veoma arkadan. Municija za svako oružje je u potpunosti beskonačna, što vas oslobađa stresa čuvanja snažnih metaka za određene okršaje. Umesto toga, pozvani ste da slobodno eksperimentišete sa oružjem, poput sačmarice ili pištolja za eksere (koji može doslovno zakucati robote za zidove). Svaka puška ima i moćan alternativni mod paljbe (alt-fire), pa tako alt-fire za sačmaricu postavlja specifičan portal koji umnožava metke koji kroz njega prođu, kreirajući ludi haos na ekranu. Takođe, igra nudi impresivnu mogućnost vizuelnog prilagođavanja vaših oružja putem unutrašnjih menija.
Problemi ispod šljokica: Nespretna izvedba
Iako na papiru sve ovo zvuči kao savršen recept za dinamičnu, otkačenu zabavu, realnost samog igranja neretko otkriva ozbiljne pukotine. Prema ocenama TheSixthAxis portala i mnogih drugih kritičara, vidi se da ogroman entuzijazam koji je uložen u stilizaciju, vizuelni identitet i fantastičan hyperpop/dance-pop muzički miks, jednostavno nije na adekvatan način ispraćen u samom poliranju igre i dizajnu nivoa.
Mehanika brzine pati od veoma čudnih i ničim izazvanih „štucanja“. Igrači često prijavljuju da se u trenucima građenja perfektnog ritma i maksimalne brzine dešavaju neobjašnjivi gubici momentuma, iako tehnički niste napravili grešku u kretanju. Ovi bagovi ozbiljno narušavaju onaj ključni, željeni osećaj moći koji bi ovakva igra morala konstantno da isporučuje. Pored toga, pošto se oslanja na ponavljanje kratkih areni, gejmplej petlja („gameplay loop“) dosta brzo postaje monotona, odnosno igra se „izliže“ nakon samo nekoliko odigranih nivoa u nizu.
Pomenuto je i to da su opcije za pristupačnost (accessibility features) nažalost izostale u znatnoj meri. Ovo je pomalo razočaravajuće ukoliko uzmemo u obzir da je specifičan „girly“ stil same igre nesumnjivo imao za cilj da privuče publiku koja možda ranije nije imala hrabrosti ili prilike da uđe u svet ultra-brzih pucačina.
Vizuelni slatkiš ili sjajna igra?
Don’t Stop, Girlypop! je nesumnjivo jedna od vizuelno i zvučno najunikatnijih nezavisnih pucačina koja se pojavila u proteklih nekoliko godina. Njena potpuna i neoprostiva posvećenost Y2K estetici, moćna hyperpop muzika i ludi dizajn oružja stvaraju atmosferu koja je apsolutno zarazna i odiše takozvanom „girl-power“ energijom. Ipak, treba biti iskren – ispod te fantastične fasade krije se igra koja je mehanički kruta i nažalost poprilično neispolirana. Neobjašnjivi problemi sa momentumom i činjenica da akcija brzo postaje monotona sprečavaju je da bude instant klasik. Ukoliko tražite savršeno balansiran i dubok naslov, ovde ga verovatno nećete naći. Međutim, ako vam je potrebna kratka, luda i stilizovana arkadna zabava koju ćete igrati u malim porcijama kako biste isključili mozak, Don’t Stop, Girlypop! će vam definitivno izmamiti osmeh na lice.
