Dizelpunk definitivno nikada u istoriji industrije zabave nije stekao toliku popularnost kao poznatiji steampunk ili praktično najpopularniji pank od svih pankova – sajberpank. To se nije desilo ni među potrošačima, ni među tvorcima, a pogotovo ne među tvorcima video igara. I definitivno se to nije desilo među tvorcima point and click žanra. Zašto ovo pominjem ovako na početku? Zato što je dizelpunk verovatno najveća privlačnost poljskog naslova Brassheart.
Tvorci igrača dočekuju u alternativnu prošlost, tačnije u 20-te godine prošlog veka, kada je otac glavne junakinje Pole konstruisao superspravu, odnosno veštačku inteligenciju, zvanu Valkirie. Ona se, međutim, okreće protiv njega samog i koristeći slaboumne ljude potčinjava Evropu i postepeno ceo svet, pri čemu svog tvorca zatvara, a isti plan ima i za vas, hrabru i tehnički potkovanu Polu. Ona kao da je ispala iz oka slavnoj heroini Lari Kroft i to ne samo izgledom, već i avanturama koje je u igri čekaju. Sa malo preterivanja, moglo bi se reći da je Brassheart point and click verzija Tomb Raidera ili Uncharteda. Ili, kao još bolje poređenje, nudi se Indiana Jones, jer sledbenici Valkirie nisu daleko od nacista sa kojima se Indi borio.
Tema tako verovatno za većinu igrača neće biti naročito originalno delo. Ipak, slične spasavanja sveta od raznih autoritaraca ili zlih robota već smo doživeli u velikom broju dela i neprestano nam se izbacuju nova i nova. Ne može se, međutim, reći da je priča jeftin stereotip. Dijalozi su uglavnom napisani zanimljivo, mestimično ne nedostaje ni prstohvat humora, koji celoj igri daje značajno opušteniji ton prilično lagodne avanture, a ceo doživljaj je pojačan i iznenađujuće dobro urađenom sinhronizacijom, gde su sinhronizovani zaista svi dijalozi, uključujući i nevažne komentare raznih predmeta.
Igra je podeljena na ukupno četiri dela, pri čemu se jedan od njih ponavlja u blago izmenjenom i proširenom obliku. U početku ćete tako sa Polom posetiti rodnu Poljsku, zatim će vas sudbina odvesti na Tibet, odakle ćete se uputiti u Monako i na kraju nazad u Poljsku. Pojedinačne lokacije uvek imaju nekoliko ekrana na kojima morate rešiti sve zagonetke i pronaći deo onog srca koje je ključ za zaustavljanje Valkirie. Dizelpank Tibetu, na primer, ne nedostaje originalnosti i definitivno je zanimljivo viđenje ovog duhovnog regiona, međutim pomenuti Monako, recimo, nije previše panka poneo. Grafički, međutim, igra ne izgleda uopšte loše i verovatno je pre svega stvar ukusa pojedinca da li ima apetit za slično obojene igre, iako, na primer, ne dostiže nivo detaljnosti srodne Deponije. Ono što, međutim, najviše upada u oči su veoma jeftine animacije, koje bi se mogle uporediti sa ranim fleš igrama i to je definitivno najveća mana.
Hardkor igrači point and click avantura ovde, međutim, neće doći na svoje. Zagonetke su većinu vremena očigledne skoro odmah i nelogične kombinacije predmeta definitivno ne prete. Težinu smanjuje i činjenica da nema mnogo predmeta, tako da ni u eventualnim poteškoćama nije veliki problem jednostavno isprobati sve što trenutno imate u inventaru. Što se tiče pratećih zagonetki izvan pronađenih predmeta, ni one nisu mnogo bolje. Dominantnu puzlu čini nekoliko puta ponavljano spajanje žica kako bi vaš robotski saputnik došao do kontrole nekog stroja. Spajanje funkcioniše mnogo puta viđenim okretanjem točkova tako da se pojedinačne boje na kraju spoje. Problem je u tome što mi je u svim slučajevima, osim u jednom, za rešavanje zagonetke bio dovoljan samo jedan klik tokom prvih nekoliko sekundi, a da uopšte nisam razmišljao o tome. Ovde su tvorci očigledno zaboravili da rasporede pojedinačne točkove tako da ne budu spojeni odmah na početku, a to nije ispravila ni prva zakrpa nakon izlaska. Na raspolaganju su zatim i druge vrste zagonetki koje su ponele malo više originalnosti, međutim težinu ne povećavaju naročito. Pripremite se tako pre svega na gejmplej vođen u većoj meri konverzacijama sa NPC likovima.
Pohvaliti, međutim, treba relativno veliku interaktivnost, gde se može kliknuti i na beznačajne objekte uz to da se odigra neka animacija, što definitivno doprinosi atmosferi pojedinačnih ekrana. Njima koristi i lepa muzička pratnja, koja se doduše uglavnom ponavlja u petlji, međutim tokom celog igranja, koje se kod mene popelo na nešto više od 6 sati, nijedna melodija mi nije postala dosadna.
Brassheart je možda na prvi pogled ne previše izražajna point and click avantura koja se u poplavi indie igara lako izgubi, međutim ako joj date šansu, otkriće vam se žar i entuzijazam koje su razvojni programeri definitivno imali za igru. Upozoravam, međutim, da je ovo igra više za ležerne igrače nego za iskusne veterane žanra.
