Kada bih vas zamolio da zamislite dobro negovanog, brkatog gospodina iz Belgije koji neprestano komentariše svoje „male sive ćelije“, ne biste morali da budete superfan Agathe Christie da vam na pamet padne čuveni, pedantni detektiv Hercule Poirot. Od svih Christienih likova, Poirot se i danas pokazuje kao neverovatno popularan, bilo da je reč o filmskom serijalu Kennetha Branagha, novim misterioznim romanima o Poirotu koje u Christienom stilu piše autorka Sophie Hannah ili, naravno, nastavku Microids video-igara sa misterijama. Najnoviji naslov, Agatha Christie – Death on the Nile, nudi preokret u ovom Christienom klasiku.
Ova nova interpretacija dobro poznate priče smeštena je u živopisnu pozadinu 1970-ih. Ljubiteljima Christie ovaj vremenski skok od četiri decenije može delovati pomalo šokantno. Luksuz i raskoš kasnih 1930-ih zbrisani su i zamenjeni, pa, smeđom bojom. Kada neko zamisli stil 1970-ih, možda mu na pamet padnu smeli uzorci i printovi u živahnim zlatnim, mahagoni-smeđim, avokado-zelenim, bogatim crvenim i zagasito narandžastim tonovima. Nažalost, u igri Death on the Nile, eklektična mešavina zemljanih tonova 70-ih pretočena je u mutnu sepija kašu žućkasto-smeđih nijansi. Vizuali, koji bi povremeno trebalo da budu veoma upečatljivi, gube se u mešavini ravnih, blagih tonova.
I sam Poirot deluje pomalo neuklopljeno u okruženje 70-ih. Već u uvodnoj sceni, Poirot posećuje trendi noćni klub gde upoznaje glavne likove predstojeće misterije. Smeštanje Christienog dostojanstvenog i pedantno negovanog detektiva u klub iz disko ere sa trepćućim svetlima i disko kuglama je smeo i rizičan izbor – koji se baš i ne isplati. Izloženi ste Poirotu u zvoncarama i sa maramom oko vrata. Ovo je propraćeno nezgrapnim kadrom koji se kreće naviše pored Herculeove zadnjice, što stvara osećaj kao da odmeravate svog deku. Postojao je jedan zastrašujući trenutak, dok sam hodao ka podijumu za igru, kada sam pomislio da ću možda biti primoran da gledam Herculea Poirota kako izvodi ples uz pesmu YMCA. #notmyPoirot!
Međutim, okruženje 70-ih omogućava uvođenje zanimljivog novog aspekta u priču sa originalnim likom, Jane Royce. U igri Death on the Nile, igranje je podeljeno između detektiva stare škole, Herculea Poirota, i njegove obožavateljke koja je postala privatni istražitelj, Jane. Ova karakteristika sa dva glavna lika dodaje svežu perspektivu zločinu i osvežava i previše poznatu priču. Zaplet obećava i dodatni završni čin koji uvodi nešto novo u narativ. Dok delovi igre sa Poirotovim istraživanjem deluju kao prelaženje starog gradiva za ljubitelje Christie, segmenti sa Jane Royce donose uzbuđenje istraživanja nove teritorije.
Kada je reč o rešavanju same misterije, mehanike igranja koje se ovde koriste su inovativne i dobro osmišljene. Mapa uma (mind-map) vam omogućava više od pukog praćenja tragova o tome koga sledećeg treba ispitati. Podstiče vas da pravite veze između tragova i donosite sopstvene zaključke. Prati vaša otkrića i pomaže vam da odlučite gde dalje da tražite. Pametno, igra takođe dolazi sa nekoliko korisnih podešavanja težine, od potpuno vođene misterije do opcije „gurne vas u duboku vodu“, tako da igrači mogu izabrati sopstveni put. Ova kombinacija tehnika vas zaista uranja u misteriju i podstiče da valjano stavite svoj detektivski baker boy kačket.
Kako se približavate kraju svake pojedinačne misterije, dobijate pregled događaja. Prvo, igra vas navodi da skrolujete kroz vremensku liniju, postavljajući likove na različite lokacije gde obavljaju različite aktivnosti. Osim što je prosvetljujuća, ova aktivnost je i neizmerno zadovoljavajuća. Posebno kada konačno uspete da postavite sve na svoje mesto tako da zločin dobije smisao. Igra zatim prolazi kroz slučaj korak po korak i vi gledate kako se scena odigrava. Misterija rešena. Ovo u potpunosti zadovoljava vaše istraživačke porive i ostavlja vam onaj samozadovoljni izraz lica koji imate kada osećate da ste upravo postigli nešto sjajno.
Ima mnogo toga što se može voleti u ovoj igri, od njenih imerzivnih alata za rešavanje misterija do ažuriranih dodataka u zapletu. Međutim, bilo bi potrebno tradicionalnije okruženje 30-ih i konvencionalniji lik Poirota da bi zaista pokrenulo moje male sive ćelije.
