Ne sećamo se kada smo poslednji put bili na planinarenju, ali „brošura“ za Wandering Trails je obećavala „kratak, opuštajući beg od svakodnevne rutine“. Dakle, misleći da ćemo da dobijemo nekoliko prekrasnih slika prirode sa pouzdanom, prašnjavom kamerom, odvezli smo se preko reke, kroz šumu, i očigledno u malu glacijalnu dolinu da bi pešačili u rezervatu prirode Eversden Hils. Osim toga, posle stresne nedelјe… meseca… godine… uh, života? Imaljući malo svežeg vazduha, zadivlјujućih pogleda i dobre staromodne vežbe trebalo bi da umire naše uznemirene živce i da se osećamo mnogo opuštenije, zar ne? Jel tako?
Naše putovanje kroz Eversden Hills Nature rezervat počelo je na pravi način. Sunce još nije raščistilo planine, pa iako nije bil cik zore, ti topli zraci tek treba da se nasmeše nad predelom. Te planine su, inače, bile neverovatno visoke, ali su obavijale dolinu na takav način da je bilo umirujuće – čak i utešno – umesto da se naziru. Vazduh je bio oštar, peckao nas je u nosu dok smo udisali taj svež šumski miris velike nadmorske visine (mešavina bora, kiše i pečuraka sa primesama polјskog cveća). Dok su ptice cvrkutale i reka žuborila, duboko smo udahnuli, napravili probni snimak fotoaparatom i zakoračli ka prirodi, sigurni da će to biti sjajan dan.
Prva stvar koju smo primetili je da očigledno hodamo veoma brzo. Za nas nema zaustavlјanja i mirisanja ruža – vazduh je živ, a i naš tempo. Govoreći o ružama, cveće, trava i drugi grmovi su ili ludo visoki ili smo veličine male životinje – možda lisice? Bilo je strašno biti tako blizu zemlјe, kao da smo klizili na stomaku umesto da hodam kao dvonožni organizam kakav smo bili poslednje 3 decenije. Ali bez obzira na; iako su nam misli zastajale, staza nije, i ubrzo smo se našli na malom jezercu dok je sunce puzalo preko drvoreda. Zaista, kada kažu da je na otvorenom sjajno, misle na ovakve trenutke.
Posle nekoliko fotografija, krenuli smo napred, činilo se da trag vodi do neke vrste vrha. Sada bi to bilo fantastično fotografisanje! Uzbuđenje mogućnosti koje nas je vodilo sve dalјe i dalјe u rezervat, nailazili smo na ruševine nekih napuštenih domova, samo su ostali urušeni zid ili ruševine temelјa kao dokaz da je neko nekada živeo u ovoj divlјini.
Bilo je ovde kada su počele kiše.
Čuli smo da je vreme dinamično, ali tajming nije mogao biti savršeniji – slaba kiša nam sigurno ne bi pokvarila planinarenje, i verovatno bi mogli da sačekamo kišu u nekoj vrsti planinarskog objekta, zar ne? Otišli smom preko staze prema onome što je izgledalo kao vatrogasna stanica, nadajući se da ćemo da nađemo zaklon od kiše. Nažalost, radoznalost me je nadvladala usput – kako i ne bi, kada su znakovi ukazivali na ono što je izgledalo kao grčke ruševine? Ni kiša, ni sneg, ni susnežica ni grad ne bi nas sprečili da istražujemo ostatke drevne civilizacije…
…ali munja može.
Iako nije bilo jasno da li je kiša zaista uticala na nas tokom našeg pešačenja, munje su izazvale da se naša anksioznost naglo poveća. Nigde se nismo osećali bezbedno – brzo smo se udalјili od svih vodenih površina i klonili se bilo kakvog drveća, ali munja bi neprestano udarala u tlo ispred nas. Kažu da su šanse da munja udari dvaput male do nikakve; kako bi mogli da se nadamo da objasnimo čudesnu količinu munja koje su kaskadno padale sa nebesa iznad? Kao da nas je sam Zevs kažnjavao što smo se usudili da zagledamo ruševinu koja je nekada bila njegov hram, prizor koji nije bio namenjen običnim smrtnicima kao što smo mi. Naše srce je jače udaralo, trčali smo dublje u rezervat, nadajući se da ćemo naći skrovište u bilo kom obliku za vreme ove užasavajuće oluje.
Posle nekoliko sati, nebo se smirilo, a pesma ptica zamenila je bukvalno šokantne zvuke munja. Na trenutak smo spustili oprez kako bi fotografisali floru i faunu, cveće i zečeve koji čine živopisni prizor koji samo čeka da ih uhvati naš fotoaparat. Tu smo začuli zvuk koji nismo mogli da prepoznamo – zvuk škripanja koji je zvučao… preteći. Prateći naše uši, ubrzo smo saznali da je ono što smo čuli krdo jelena, koji očigledno uživaju u bučnom obroku od trave i šlјunka. Naš vratolomni tempo ih nije uznemiravao – naravno, jer su njihove čelјusti mogle da zgnječe naš telo upitne veličine prateći obilan put kamenčića ako to žele. Naravno, ne postoji mesto na Zemlјi poput rezervata prirode Eversden Hills.
U tom trenutku smo shvatili nešto uznemirujuće – sunce je zalazilo i padao je mrak. Mislili smo da se vraćamo našem autu, ali nam je dnevnik koji je izgledao poznato tri puta rekao da smo umesto toga trčali u krug. Znaci na koje smo naišli bili su beskorisni, crvena tačka je pokazivala gde nas nigde nema. Da stvar bude još gora, kiša se ponovo pojačala. Mokri smo, hladno nam je, a vukovi koji zavijaju u dalјini nas nerviraju. Divlјina nas zove, i iako smo previše kukavice da bi joj odgovorili, bojimo se da je naša budućnost ona u kojoj smo prekriveni blatom i lišćem, neuredni i necivilizovani. Vratićemo se životinjskom postojanju gde komuniciramo uglavnom gunđajući uz povremene vriske na potencijalne predatore da ih uplašili dok ne savladamo tajne vatre.
Mahnito pokušavajući sami sebi da kažemo da je Jack London pun toga, počinjemo da napuštamo skoro nevidlјivu stazu i jurim pravo ka onome za što smo mislili da je naš najbolјi izbor za čovečanstvo, samo da bi naišli na jedan od najlepših vidika koje smo ikada videli. Naša potraga za civilizacijom se uveliko zaustavlјa, napuštamo nadu da ćemo da pronađemo naš auto pre nego što nas poslednji sunčevi zraci obraduju njihovim prisustvom. Stojimo, fiksirani, dok gledamo kako se mesec diže iznad jezera od zelene boje i lebdi preko išaranog neba. Na trenutak, naši snovi o ponovnom pridruživanju čovečanstvu nestaju. Dođe nam da vrištimo na mesec; umesto toga, iskočimo iz našeg poremećenog ludila i koristimo ga da osvetlimo našj put dok nastavlјamo da trčimo u krug.
Da li su nas nevidlјive sile odvele u rezervat prirode Eversden Hils ili su nas osudile da ostanemo u divlјini nakon što smo našim prisustvom oskrnavili Zevsov sveti hram, nikada nismo saznali; u stvari, nikada više nismo pronašli naš auto, umesto toga smo odlučili da se vratimo u glavni meni kako bi dozvolili jednoj verziji nas da pobegne iz ovog bujnog zatvora. Da bi stekli lažni osećaj zatvorenosti, ponovo smo ušli u rezervat iz glavnog menija, osvestivši se na parkingu u sitne jutarnje sate. Da li smo ista verzija samih sebe koja je ranije krenula u divlјinu ili smo potpuno nova bića, nismo sigurni; da bi ovo testirali, slikamo fotoaparatom, nadajući se da će završiti u albumu sa našim drugim fotografijama da dokažemo da smo isti. Nažalost, čini se da fotografije nestaju kada se snime.
Možda smo još uvek tamo, prekriveni blatom i lišćem, vrištimo na mesec. Možda stojimo pored našeg auta na parkingu i čekamo da počne naša naizgled normalna planinarska avantura. Možda smo recenzent video igara sa nemogućnošću da se fokusiramo na naše druge zadatke, pa smo umesto da započnemo posebno dug zadatak igrali ono što smo mislili da bi bila opuštajuća igra, samo da bi osetili kako nam krvni pritisak naglo raste dok smo izbegavali udare groma i frustrirajuće kružili po istom palom balvanu iznova i iznova u pokušaju da se vratimo kući. Možda smo svo troje. Ostaje misterija.
Jedna stvar u koju smo sigurni je da je Wandering Trails mirna prirodna igra koja, nažalost, malo neuspeva. Neki će ovo iskustvo smatrati umirujućim; drugi će patiti. Želeli smo da uživamo u ovoj navodno opuštajućoj lutnji, ali naše vreme koje smo mahnito jurili u krug u gluvo doba noći uz kakofoniju zavijanja vukova i sova koje hukću više nas je podsećalo na veštice iz Blera nego na Eastshade. Ne možemo ovo preporučimo ako imate anksiozni poremećaj ili nikada ranije niste igrali simulator hodanja. Ipak, svi ostali bi trebali da budu dobro.
