Koncept uklete video igre nije ništa novo. Još pre nego što je zlosrećni Majora’s Mask kertridž postao centralni deo BEN Drowned creepypasta priče, postojala je Polybius, zagonetna arkadna mašina za koju se priča da je progonjena ljudima u crnom. To je zabavna ideja.
Godine 2016. Pony Island je podigao ovaj koncept na interaktivni nivo u video igri. Uradio je to s dozom humora, ali i efektivno zamutio granicu između igrača i lika u igri. Tormenture je sličan tome, ali s manje humora i, koliko mogu da primetim, s manjom željom za metanarativima zasnovanim na dvosmislenim podtekstovima.
Ali sama ideja uklete igre nije dovoljna da igra bude privlačna, pa je Tormenture rizikovao da ostane zaglavljen u nečemu što je već viđeno. Croxel zaslužuje ogromno poštovanje jer pažljivo dizajnirani zagonetke uspevaju da zasene taj opterećujući omotač.
Kao što je nagovešteno, igrate kao dete zalepljeno ispred svoje najnovije igre, naslovne Tormenture, koja predstavlja omaž Atari igri Adventure. Igra se na Limbo 2800, pravno različitoj verziji Atari 2600 konzole. Kada kažem „zalepljeno ispred“, mislim to skoro doslovno. Slobodni ste da se osvrnete po svojoj sobi i komunicirate s predmetima oko sebe, ali ste zalepljeni za pod. Ne možete ustati, ne možete napustiti sobu i možete dodirnuti samo ono što vam igra dozvoljava. To može biti frustrirajuće, ali razumem razlog za takav dizajn. Čak postoji i unutar-igre sugestija zašto ne možete da se pomerate, za slučaj da ne uspete potpuno da obustavite nepoverenje.
Igra se vešto igra s retro nostalgijom. Od mutnog CRT televizora sa antenama u obliku zečjih ušiju do društvene igre Guess Who? pored vas, sve pokušava da vas vrati u osamdesete. Sama kopija Tormenture izgleda kao da je kupljena u video klubu (za 6,66 dolara, naravno), s beleškama ispisanim na poleđini priručnika. Vaš avatar takođe ručno mapira sve u beležnici – praksa koja danas retko kome pada na pamet.
Većina Tormenture odvija se unutar igre. Određeni elementi i zagonetke iz igre prodiru u stvarni svet, ali najveći deo rešavanja zagonetki podseća na klasični Zelda stil. Igra liči na Adventure i pozajmljuje neke njegove mehanike, čak počinje prologom koji deluje kao da je istrgnut direktno iz te igre. Prati isti ograničeni način interakcije s predmetima – možete pokupiti nešto i ispustiti, ali ne možete to direktno koristiti. Takođe, predmet ostaje vezan za kvadratni karakter, što ponekad zahteva da ga spustite i zaobiđete kako biste ga postavili pod pravim uglom. Ako ste igrali Adventure, ovo će vam delovati veoma poznato.
Možda se pitate šta sve možete postići s tako jednostavnom kontrolnom šemom. Ispostavlja se – mnogo. Impresivno je što Tormenture nikada ne deluje ograničeno uprkos tome što se čvrsto oslanja na Adventure.
Vaš cilj je da prikupite četiri relikvije, skrivene u četiri glavna tamničarska nivoa, svaku čuvanu od strane bosa. Svaka tamnica ima svoj jedinstveni trik. U jednoj dobijate baklju, dok vam druga daje magnet. Igra koristi flip-screen format Adventure-a, s tamnicama prepunim zagonetki koje zahtevaju pažljivo posmatranje. Borbe su retke – najčešće morate izbegavati neprijatelje. Retko kada je potrebno koristiti predmet iz jedne tamnice u drugoj, osim ako pokušavate da pronađete neki od 34 Uskršnja jajeta. Eksperimentisanje je podstaknuto, što igru čini zanimljivom.
Kao što sam spomenuo, ponekad se elementi igre probijaju u stvarni svet. Na primer, jedan od ranih trenutaka zahteva da dunete u kertridž i ponovo ga umetnete. Tokom igre dobijate informacije koje otkrivaju pozadinu ove misteriozne igre. Iako nema klasičnih scena, priča se dobro prepliće sa samim igranjem.
Neke zagonetke u stvarnom svetu uključuju upotrebu predmeta iz okruženja kako bi se postigao napredak u igri. Iako ove zagonetke mogu biti jednostavne, neke se razvijaju kako igra odmiče. Na primer, zaključane fioke mogu postati važne tek kasnije.
Tormenture uspeva da pronađe pravu ravnotežu – zagonetke nisu previše teške, ali pružaju osećaj postignuća. Većinu vremena igra me impresionirala svojim prirodnim tokom i rešenjima koja su se činila intuitivnim. Jedan segment me ipak frustrirao – zaglavio sam se misleći da sam naišao na grešku, ali se ispostavilo da sam samo previše razmišljao.
Ipak, završni deo igre bio je manje impresivan. Glavne četiri tamnice su odlično osmišljene, ali nakon što prikupite sve relikvije, stvari počinju da se klimaju. Naišao sam na nekoliko bugova koji su zahtevali ponovno pokretanje igre, a poslednji predmet za rešavanje zagonetki bio je nezgrapan za upotrebu. Završni bos bio je posebno frustrirajući – borba je trajala predugo, a svaka greška vas vraćala na početak.
Uprkos tom razočaravajućem završetku, Tormenture je izuzetno iskustvo. Iako poslednji segment može izazvati frustraciju, sve pre toga je bilo fantastično. Igra je omaž starim Atari konzolama i njihovim igrama, s dodatkom horor elemenata. Završni deo možda deluje mučno, ali ne narušava celokupan kvalitet igre. Apsolutno vredi igrati – samo budite spremni na nekoliko psovki dok prelazite završni deo.
