The Twilight Zone je antologijska franšiza koja je stvorila nekoliko TV emisija tokom decenija koje su usledile nakon ikonične serije iz 1959. godine. Iako se VR igra uglavnom drži svojih korena, pružajući naučnofantastične horor teme i brojne narativne zaplete, njen problematični sistem borbe zasnovan na pucanju protiv neprijatelja bez dubine donosi negativan utisak koji nažalost umanjuje ukupno iskustvo.
Kao i serija iz šezdesetih, antologijski koncept igre ima pravi šarm i pruža izbor narativnih zapleta koje biste očekivali od franšize. Aspekt pripovedanja igre definitivno je njen najjači adut, jer prepliće tri različite priče koje deluju kao da su preuzete iz zlatnih dana serije, uz prihvatljiv dojam imitacije glasa Roda Serlinga.
Svaka priča traje oko 45 minuta, ali izbegavam otkrivanje detalja radi spojlovanja. Teme su odgovarajuće čudne i dotiču se tehnologije, kulture gejminga, preživljavanja vrste u vrućem i sušnom paklu – sve je to veoma usklađeno s 2022. godinom.
Iako su priče definitivno u skladu sa psihološkim hororom i karakterističnim naučnofantastičnim obrtom, igra uključuje akcioni šuterski element koji bi se činio neprimerenim u bilo kojoj epizodi The Twilight Zone-a koju sam ikada gledao. Veliki deo igre fokusiran je na borbu, i u dve epizode dobijate neku vrstu oružja i očekuje se da ubijete mnoštvo neprijatelja.
I uprkos zaista intrigantnim preokretima, borba sve usporava, jer je iskustvo pucanja daleko od zadovoljavajućeg. Nišanjenje je teško sa nišanima na jednom od pištolja iz treće epizode, a sva ostala oružja u drugoj epizodi uopšte nemaju nišane, što dovodi do neujednačenih rezultata. Reakcije neprijatelja na metke su takođe nedovoljno efektivne, što uvek ostavlja pitanje da li ste pogodili cilj ili ne.
Neprijatelji se takođe pojavljuju niotkuda i nestaju kad su mrtvi. Ako vas napadnu, ponovo počinjete od poslednjeg automatskog snimka. Postoje nekoliko zanimljivih trenutaka, poput nekih crtanih jednokratnih oružja koja mogu biti zabavna, i nekih okolišnih zagonetki koje možda treba minut-dva da shvatite, ali relativna veličina igre čini da ovi trenuci više liče na uzorak nego na iskreno izgrađene trenutke razvijanja veština gde možete na zadovoljavajući način primeniti ono što ste naučili.
U igri postoje nekoliko primetnih easter egg-ova koja su lepi dodiri i trebala bi da se svidi fanovima franšize. Ako dobro pogledate, možda ćete pronaći naočare za čitanje gospodina Bemisa iz epizode „Dovoljno vremena“ (1959) i lutku Talky Tina iz epizode „Živa lutka“ (1963). Takođe postoje i neki prizori koji su definitivno iz prošlih epizoda, poput epizode „Odiseja leta 33“ (1961), u kojoj je originalno glumio Vilijam Šatner.
Pronalaženje easter egg-ova ili završavanje nekih specifičnih zadataka otključava različite režime, koji su u osnovi vizuelni filteri koji vam omogućavaju da igrate igru u različitim bojama koje odražavaju svaku od serija franšize: crno-belo za seriju iz 1959. godine, režim sa većim zasićenjem boja za seriju iz 1994. godine, itd.
To je zabavna izmišljotina, ali zapravo ne produžava igranje nakon što se prikažu završne titlove jer je igra suštinski jednostruko iskustvo sa unapred određenim ishodima. Ipak, možda će vam biti zanimljivo da igrate igru potpuno crno-belo i više se uronite u originalnu seriju.
Vizuali za The Twilight Zone su pomalo promašeni. Atmosfera igre, zahvaljujući bogatom spektru boja i visokoj varijabilnosti objekata i okruženja, je odlična. Međutim, neki od modela i tekstura mogli bi biti detaljniji, što je malo razočaravajuće. Možete primetiti da se igra na Quest 2 konzoli očajnički trudi da izvuče svaku moguću performansu, budući da snimanje videozapisa uzrokuje značajno trzanje slike.
Interakcija sa objektima je prosečna, jer su neki od retkih objekata koje možete dodirnuti postavljeni u određene uglove u vašoj ruci, dok su drugi potpuno inertni, što vas navodi da se pitate šta je važno, a šta nije u datoj oblasti.
Glasovna gluma je odlična tokom čitave igre, uključujući i naratora u stilu Roda Serlinga. Više je omaž nego doslovno imitiranje Serlinga, ali je to klasičan dodir koji okružuje svaku epizodu. Muzička podloga igre takođe odlično postavlja raspoloženje i doprinosi otkrivanju priče.
U The Twilight Zone postoji mnogo kretanja po mapi i mnogi lavirinti koji mogu malo zbuniti vašu glavu zbog brzog i oštrog okretanja koje je potrebno. Srećom, igra uključuje mnoge režime komfora koji će vam pomoći da se krećete od tačke A do tačke B, ali ako imate osećaj da previše trčite, možda ćete morati malo usporiti. Postoje trenuci kada se svet okrene naglavačke, što može biti čudno, iako je takvih trenutaka vrlo malo.
