Do nedavno je ikonična James Bond igra GoldenEye 007 (često nazivana jednostavno GoldenEye ili GoldenEye 64) sa Nintendo 64 bila ograničena na senovite sfere retro mašina i emulacije, mada je nedavni remaster za moderne sisteme konačno rešio ovaj problem. Ipak, uprkos ograničenoj dostupnosti tokom godina, ostala je ikona FPS žanra tokom vremena, inspirišući mnoge naslove, neki više od drugih. The Spy Who Shot Me spada u kategoriju „više“, naslov koji efikasno parodira samu igru i žanr. Bio je dostupan na PC-u neko vreme, a sada kada je konačno dostupan na Xboxu, vreme je da ga pregledamo!
Ova ikonska pucačina iz devedesetih godina od kompanije Rare ostala je zapamćena iz mnogo razloga. Šarmantna blokasta 3D grafika tog doba, neverovatna muzika, kul tehnologija, otvoreni dizajn misija, sve do haotičnog, ali zaraznog lokalnog višeigrača. The Spy Who Shot Me ne pokušava biti 1:1 rekreacija tih karakteristika – pre bi bio nešto što budi slična osećanja i nostalgiju, istovremeno budići svoj jedinstveni identitet. Igra sama po sebi nije previše slična igranju originalnog GoldenEye 007, ali su dizajn igre i sam način igranja bliži relativno jednostavnom „pucanju u hodnicima“ igrama poput Wolfenstein 3D. Iako nivoi imaju nekoliko opcionih staza, 3D platformiranje i interaktivni elementi, većina situacija svodi se na kretanje napred kroz relativno jednostavne nivoe, sa neprijateljima koji čekaju ili se pojavljuju da ih oborimo. Mogući su pristupi s prikradanjem, uz upotrebu napada u blizini, noževa ili čak prigušivača, ali to retko kada ima značaja. Ova igra želi probuditi nostalgiju tog perioda, dok istovremeno namerno ismeva isti.
Protagonista, Agent 7 (da se ne meša s 007 očigledno), lik je koji sumnjivo podseća na izvođenje James Bonda koje je Sean Connery ostvario. I zaista, iako je igra direktno inspirisana video igrom GoldenEye 007, koja je zauzvrat bila bazirana na akcionim filmovima o James Bondu s Pierceom Brosnanom, opšti stil i ton pripovedanja i likova mnogo više podseća na stare filmove o James Bondu. Naravno, serijal James Bonda je počeo kao knjige, ali očigledno je glavna inspiracija ovde filmski oblik njegovih avantura. Naš protagonist je drzak, zavodnik, nema straha ni sumnje, preuzima nepotrebne rizike i izlaže svoje planove naglas, potpuno svestan da je najbolji i da ga niko neće preteći. Svaka žena s kojom se susretne jedva čeka da bude osvojena njegovim neodoljivim šarmom, a svaki neprijatelj na kraju mora da se preda njegovoj ogromnoj veštini i muževnosti. To je pomalo prenaglašena, ali svakako efikasna parodija tih špijunskih filmova iz prošlosti, sa divlje zastarelim stereotipima i idealima muških i ženskih osobina.
Međutim, kako god, igra samo površno podseća na GoldenEye, s temama, vizualima i zvucima koji jasno oponašaju tu ikoničnu kombinaciju. U stvarnosti, reč je o mnogo linearnijem, gotovo koridorima zasnovanom pucaču. Igrači svaki nivo započinju samo sa opcijama za napad u blizini i pištoljem, sa ili bez prigušivača, ali u praksi to retko kada bude potrebno, jer ima dovoljno metaka, a često i prikradavanje jednostavno nije održivo. Kako nivoi odmiču, igrači pronalaze granate, šotgane, puške i još mnogo toga, svaki sa sekundarnim režimom oružja, a broj neprijatelja takođe raste zajedno s našim napretkom. Ukratko, to je vrlo staromodno iskustvo FPS-a, ali više u školi Wolfenstein 3D ili Rise of the Triad: igrači moraju pronaći gigantske leteće brojeve 7 da bi otvorili vrata i aktivirali mehanizme na drugim delovima mape, s relativno linearnim putevima inače. Neke alternative staze obično vode do nekoliko metaka, nekoliko opcionalnih ciljeva/tajni (poput spasavanja talaca ili prikupljanja kolekcionarskih predmeta), čije završavanje pomaže postizanju maksimalne ocene od 3 zvezdice za svaku misiju. Ove misije obično se završavaju situacijom u kojoj naš junak mora da pobegne od bombe, pobegne sa ključnim predmetom ili nečim sličnim, prisiljavajući ga da beži ka cilju dok odbrojava sat, a obično i veliki talasi neprijatelja čine to težim zadatkom.
Za bolje ili gore, akcija u igri je vrlo jednostavna. Većina oružja je vrlo efikasna i ima dovoljno metaka, omogućavajući igračima da biraju direktniji pristup. Neprijatelji s vestma nisu posebno pametni i retko šta rade osim što trče i pucaju na igrača, čineći ih prilično lako za zloupotrebu. S druge strane, igra izgleda da uživa u iskakanju neprijatelja izvan smera u kojem igrači očekuju da gledaju, i s obzirom na to koliko malo zdravlja naš agent ima, može biti razočaravajuće umreti od napada s leđa, bez stvarnih audio-vizuelnih znakova da će se to desiti. Pretpostavljam da su me vizuelne pomoći u Fortniteu malo razmazile, a takve smrti zapravo imaju smisla u igri koja ima stealth i špijunažu među svojim dizajnerskim izborima. Ono što je puno više iritantno je da se nivoi, koji mogu trajati od nekoliko minuta do dobrog pola sata, obično dele na dva segmenta, odvojena kontrolnom tačkom. Umiranje na taj način može izazvati određenu vrstu nervoze, jer se potencijalno može izgubiti sav napredak usred puta, uključujući opcione ciljeve koji se moraju ponovo obaviti od početka.
Opšto rečeno, igra se ne može pohvaliti posebno visokim nivoom izrade. Iako sve na prvi pogled izgleda funkcionalno, fasada brzo bledi kada shvatite da, na primer, meni za pauzu zapravo ne zaustavlja igru iz nekog razloga. Sudari, ulazi tastera i slično mogu biti pomalo neprecizni, što je primetno u platformskim segmentima igre, gde čak i igračev povratak na početak nivoa ili središta često može dovesti do toga da zauvek padne ispod mape, prinudno zahtevajući još jedno učitavanje igre. Bar, ni jedan od ovih problema ne izgleda kao fatalan i čini se da ih je moguće popraviti u prilično kratkom roku putem zakrpa. Svakako se nadam da će popraviti neke bos borbe koje izgleda mogu pucati kroz prepreke!
Priču igre možete završiti za samo nekoliko sati, iako istraživanje svakog nivoa u širinu i dužinu kako biste završili sve sekundarne opcije može potrajati duže, uz zgodnu opciju ponovnog igranja misija koja omogućava igračima da se vrate na bilo koji nivo koji žele – čak i one netradicionalne. Zaista, među različitim misijama u stilu „GoldenEye kod kuće“, pojavljuju se razne diversije, poput galerije za gađanje, potpuno interaktivnih stolova za bilijar ili terena za golf, i nekoliko nivoa gde igrači moraju izvršiti zadatke na brzinskom čamcu, u onome što je iznenađujuće uživao u sporednoj aktivnosti koja je dodatno poboljšana zaraznim humorom igre. Zaista, mnoge manjkavosti igre mogu se donekle oprostiti koliko su smešni neki od scenarija i dijaloga, pružajući mi osmeh pre nego što bih mogao postati nervozan zbog pomalo čudne smrti.
I na kraju, to je ono što se računa. The Spy Who Shot Me uspešno uspeva da bude omaž i parodija legendarnom GoldenEye 007 na Nintendo 64, nudeći malo humorne dragulje koji se igraju kao stari šuteri (iako ne baš poput izvornog materijala), ali ne bez nekoliko manjkavosti i kompromisa koji mu ne dozvoljavaju da uđe u salu slavnih boomer šutera. Ipak, kul stil igre, povoljna cena (oko 8 dolara) i iznenađujuće pristojna raznovrsnost igranja čine je uživljivim trkom koju možete završiti tokom kišne večeri ili dve, započinjući ovu 2024. na Xboxu sa zabavnim i smešnim iskustvom.
