Kada se na tržištu pojavi nova video igra koja obećava mračnu fantastiku, dubok akcioni sistem i ogroman svet za istraživanje, moj gejmerski radar se automatski pali. Poslednjih godina svedoci smo prave poplave takozvanih „Souls-like“ i akcionih RPG naslova, gde nezavisni i manji studiji pokušavaju da uzmu deo kolača koji su proslavili giganti poput studija FromSoftware. Upravo sa takvim predznanjem sam uskočio u The Relic: First Guardian, najnovije ostvarenje iza kojeg stoji korejski razvojni tim Project Cloud Games.
Igra je dostupna za PlayStation 5, Xbox Series X/S i PC platforme, a obećavala je jedinstven pristup žanru gde vaš stil igranja ne zavisi od izabrane klase, već isključivo od oružja koje nosite. Zvuči sjajno na papiru, zar ne? Ipak, nakon desetina sati provedenih u ovom svetu, istražujući njegove kutke i boreći se sa masivnim čudovištima, moram priznati da su moja osećanja prilično pomešana. Naslov „previše veliko, previše brzo“ savršeno sumira moje celokupno iskustvo, a u redovima koji slede pokušaću da vam dočaram zašto ova video igra, uprkos ogromnom potencijalu, ostavlja utisak nezavršenog i previše isforsiranog projekta.
Ulazak u uništeni svet Arsiltus
Priča nas smešta u Arsiltus, nekada veličanstveno carstvo koje je doživelo svoj katastrofalni pad. Velika relikvija, artefakt neopisive moći koji je održavao balans sveta, razbijena je u komade, što je dovelo do otvaranja portala i prodora stvorenja iz praznine. Vi preuzimate ulogu Poslednjeg čuvara (First Guardian), junaka čiji je zadatak da pronađe razbacane delove relikvije i pokuša da zatvori pukotine koje proždiru ono malo preostalog života.
Kada su u pitanju video igrice ovog tipa, mračni i depresivni ton je standard, ali The Relic: First Guardian pokušava da tu atmosferu pojača kroz vizuelnu grandioznost. Od samog početka, arhitektura sveta pokušava da vam stavi do znanja koliko ste mali i nebitni. Ogromni razrušeni dvorci, gigantski kipovi i beskrajna prostranstva deluju impresivno tokom prvih nekoliko sati. Osećao sam onu pravu želju za istraživanjem, pitajući se šta se krije iza sledećeg planinskog prevoja ili unutar tamnice koja zjapi u daljini.
Međutim, narativni deo brzo pada u drugi plan. Dijalozi sa malobrojnim preživelim karakterima su prilično suvoparni, a način na koji vam se servira priča deluje kao da je tu samo da bi postojao neki razlog za vaše kretanje napred. Umesto dubokog uranjanja u mitologiju, uhvatio sam sebe kako preskačem tekstualne okvire, jer svet sam po sebi ne uspeva da vas veže za sudbine onih koji ga naseljavaju.
Borbeni sistem i iluzija izbora
Ono što je najviše promovisano pre izlaska igre jeste njen borbeni sistem. Nema klasičnog biranja maga, ratnika ili strelca na početku. Umesto toga, igra nudi pet različitih tipova oružja: dugi mač, bodeže, bojnu sekiru, veliki dvoručni mač i čarobni štap. Svako oružje dolazi sa sopstvenim setom poteza, kombinacija i veština.
Moram da priznam da mi se ideja izuzetno dopala. Tokom igranja, menjao sam oružja u zavisnosti od situacije. Bodeži su sjajni za brze napade na pojedinačne mete, dok je veliki dvoručni mač neprocenjiv kada vas opkoli grupa manjih neprijatelja. Sistem runa, koji vam omogućava da dodatno prilagodite sposobnosti oružja i unapredite pasivne statistike, daje dozu RPG dubine koja vas tera da eksperimentišete.
Ipak, tu dolazimo do prvog ozbiljnog problema – osećaja udarca. Akcione video igre moraju imati jasnu povratnu informaciju kada vaše sečivo udari u neprijatelja. U The Relic: First Guardian, borba često deluje „plutajuće“. Animacije su prelepe, vaš lik se vrti i skače kao pravi akcioni heroj, ali kada udarite čudovište, nemate onaj zadovoljavajući osećaj težine. Neprijatelji često ne reaguju na vaše slabije napade, nastavljajući svoju animaciju kao da ih niste ni dotakli, što dovodi do frustrirajućih primljenih udaraca. Sistem izbegavanja (dodge) i blokiranja prisutan je i ključan je za preživljavanje, ali zbog čudnih procena prostora (hitbox), više puta sam ginuo iako sam bio uveren da sam se na vreme sklonio.
Prevelike mape i problem praznog hoda
Dizajn nivoa je aspekt gde se igra najviše sapliće. Želja razvojnog tima Project Cloud Games da stvori masivan, epski svet rezultirala je nečim što u industriji često nazivamo „sindromom praznog otvorenog sveta“. Oblasti kroz koje prolazite su ogromne, ali su frapantno prazne.
Dešavalo mi se da trčim po nekoliko minuta kroz prelepo modeliranu šumu ili napušteni grad, a da pritom ne naiđem apsolutno ni na šta – ni na neprijatelje, ni na skrivene sanduke, ni na resurse za skupljanje. Takav dizajn potpuno ubija želju za istraživanjem. Kada nakon petominutnog pešačenja do zabačenog ugla mape pronađete samo običan materijal za izradu (crafting), motivacija da skrenete sa glavne putanje drastično opada.
Ova video igra pati od ozbiljnog nedostatka fokusa. Manje, usko dizajnirane mape sa smisleno postavljenim neprijateljima i nagradama bile bi neuporedivo bolje rešenje od ogromnih, sterilnih poljana koje služe samo da bi mapa delovala veliko na papiru.
Brzina kao najveći neprijatelj gejmpleja
Drugi deo moje glavne zamerke odnosi se na brzinu, odnosno tempo same igre. The Relic: First Guardian vas neprestano gura napred. Iako je istraživanje sporo, sam progres kroz priču i mehanike dešava se prebrzo. Novi sistemi, neprijatelji i tutorijali se bacaju pred vas brzinom koja ne dozvoljava da se naviknete na ono što ste prethodno naučili.
Ovo se posebno odražava na borbe sa glavnim neprijateljima (bossovima). Umesto taktičkog nadmudrivanja gde učite šablone napada, bitke se pretvaraju u haotično pritiskanje dugmića zbog brzine kojom se neprijatelji kreću. Vaš lik je brz, protivnici su još brži, a kamera često ne uspeva da isprati tu količinu akcije na ekranu. U skučenijim prostorijama, kamera će se često zaglaviti u zid, ostavljajući vas slepim dok vas masivno čudovište gazi. Borba zahteva preciznost, ali vam igra ne daje alatke ni preglednost da tu preciznost sprovedete u delo.
Kada se sve dešava prebrzo, gubi se osećaj postignuća. Zateknete sebe kako se samo nadate da će vaši brzi udarci skinuti traku zdravlja protivniku pre nego što on skine vašu, bez ikakve dublje strategije.
Tehnički aspekti, grafika i dizajn zvuka
Što se tiče vizuelne prezentacije, The Relic: First Guardian je naslov koji jasno pokazuje snagu modernih alata (Unreal Engine). Modeli čudovišta su detaljni, sa zastrašujućim i kreativnim dizajnom koji zaista podseća na najgore noćne more. Osvetljenje i senke su odlično odrađeni, a vizuelni efekti magija i specijalnih napada pršte bojama koje prave odličan kontrast mračnom okruženju.
Na PlayStation 5 konzoli na kojoj sam proveo najveći deo vremena, igra nudi opcije za prioritet grafike ili performansi. Moja topla preporuka je da obavezno izaberete mod performansi. Zbog neverovatno brze akcije, svakih 60 frejmova u sekundi je zlata vredno. Ipak, moram napomenuti da optimizacija nije savršena. Primetio sam povremena seckanja i padove frejmova, naročito kada se na ekranu nađe veći broj neprijatelja ili kada prelazite iz jedne velike zone u drugu. Nije nešto što će vam potpuno uništiti iskustvo, ali je dovoljno primetno da vas izbaci iz ritma.
Zvučni dizajn je solidan, ali ništa više od toga. Muzička podloga se sastoji od epskih orkestralnih deonica koje se pojačavaju tokom boss borbi, što je prilično standardno za ovaj žanr. Međutim, zvučni efekti udaraca, urlika čudovišta i ambijenta oko vas deluju pomalo generično. Ne postoji nijedna muzička tema koja mi je ostala urezana u pamćenje nakon što sam isključio konzolu.
Konačna presuda – vredi li zaigrati
The Relic: First Guardian je klasičan primer video igre koja je želela da bude apsolutno sve – masivan otvoreni svet, dubok RPG, brza akcija i mračni Souls-like. Pokušavajući da implementira sve ove sisteme odjednom, razvojni tim se preopteretio i nije uspeo da nijednu od ovih mehanika ispolira do vrhunskog nivoa.
Svet je prevelik i prazan, dok su mehanike i borba previše ubrzani i nedefinisani. Iako su ideja sa oružjima i nedostatak klasa osvežavajući, loš osećaj težine udarca i problemi sa kamerom sprečavaju vas da zaista uživate u borbi na duže staze.
Da li to znači da je ovo loš naslov? Ne nužno. Ako ste apsolutni fanatik za akcione RPG naslove i očajnički tražite nešto novo da odigrate dok čekate veće hitove, u Arsiltusu ćete pronaći određenu dozu zabave. Postoje trenuci kada se sve mehanike poklope i kada zaista osetite onaj adrenalin dok uspešno izbegavate seriju napada i zadajete završni udarac ogromnom čudovištu.
Ipak, za većinu igrača, moje lične impresije govore da je pametnije sačekati neku veću rasprodaju. The Relic: First Guardian je projekat čija je ambicija daleko nadmašila njegove mogućnosti, ostavljajući nas sa proizvodom koji je jednostavno previše veliki u obimu, a previše brz i neispoliran u izvođenju da bi ostavio trajan trag u prebogatom svetu video igara.
