Prodaja igre Karateka iz 1984. godine danas bi mogla biti težak zadatak. Igra je bila izuzetno uticajna, i danas je i dalje veoma zabavna za igranje, ali pionirska teritorija na kojoj je igra delovala sada je dobro istražena. Obično biste ovakvu igru, koja je bila važna ali je uglavnom prevaziđena, mogli pronaći u nekoj od brojnih kolekcija igara. Ali „The Making of Karateka“ nije samo to.
Naravno, uz Karateku dobijate i niz portova, prototipova, potpunu preradu i preradu prototipa. Ali fokus je jasno stavljen na glavni naslov.
Međutim, koristeći kontekst koji je stvoren putem video materijala sa snimanja, dokumenata i drugih materijala, Digital Eclipse je podigao ovu jednu igru na gotovo nezamenljiv nivo. Navikao sam igrati igre samo kako bih proširio svoju istorijsku perspektivu. Međutim, obično moram dopuniti to eksternim istraživanjem. „The Making of Karateka“ je prva klasična prerada koja objedinjuje sve što volim o retro igrama u jednom paketu.
Ako se nadate samo modernom prenosu igre Jordan Mechnera iz 1984. godine za Apple II, dobijate (i plaćate) mnogo više nego što očekujete. „The Making of Karateka“ je više interaktivni dokumentarac. „Atari 50: Proslava godišnjice“ je imao isti osnovni sadržaj (čak je i korisnički interfejs većim delom identičan). Međutim, uz tu igru, barem ste dobili kolekciju klasičnih Atari igara uz dokumentarni sadržaj. Samo što nisu bili toliko duboko istraženi.
Sa „The Making of Karateka,“ ide se u sve detalje. Tu su intervjui sa Jordanom Mechnerom i njegovim ocem, Francisom Mechnerom. Tu su originalni isečci snimaka koje je Jordan koristio za rotoskopiranje. Čak su i drugi programeri i izdavači u Broderbundu intervjuisani o njihovim doprinosima i uticaju koji je igra imala.
Može biti malo teže videti šta je činilo igru posebnom ili stvarno dobiti osećaj za uticaj koji je imala na industriju samo igranjem je. „The Making of Karateka“ vam pruža sve što vam je potrebno da zaista cenite njegov doprinos. Jedini način da propustite njegovu važnost je da samo uzmete igru onakvu kakva jeste.
Takođe, veoma je informativan o periodu razvoja koji je bio ranih osamdesetih godina. Mnoga pravila i tehnike koje developeri sada koriste tada nisu zaista postojali. Pokazuje kako je trilogija ličnih računara iz 1977. omogućila praktično svakome da učestvuje u rastućem polju razvoja igara. Takođe se ulazi u to kako je Mechner, kako bi naučio osnove pravljenja igara, prvo napravio klon Asteroidsa iz Atarija za tu platformu. Vidimo njegove borbe u učenju kako da napravi jedinstvenu igru, kao i teškoće u dobijanju izdavača.
Ovo su sve stvari koje su danas retko razumevane od strane publike. Iako još uvek postoje ljudi koji su se igrali programiranjem na ranoj mikroračunarskoj tehnologiji, postoji mnogo novih generacija koje ne znaju kako je bilo pre nego što su javno dostupni alati učinili stvari pristupačnijim.
Lično sam pisao članke o ranim mikroračunarima i mnogo istraživao o njima, ali to je bilo pre mog vremena. „The Making of Karateka“ nije samo osveženje osnova tog doba, već i dubok uvid u ljude i tehnike koji su izrasli iz tog perioda.
Ako ste ovde da biste igrali same igre, onda je nova prerada igre Karateka vredna pažnje. Mnogo je fluidnija, i Digital Eclipse je uložio trud da reimplementira izbačene funkcije i implementira posebne zadatke. Ispod sjajnih ažuriranja, i dalje je ista jednostavna igra, a grafika je napravljena da ostane vernom originalnom estetikom umesto da prekrije nove slike preko spriteova. I dalje je kratko iskustvo, ali je bar nov način za igranje ako ste već isprobali verzije za Apple II, Commodore 64 i Atari 8-bit.
S druge strane, preobražena verzija Mechnerovog neobjavljenog prototipa, Deathbounce, veoma je zabavna. Na mnogo načina podseća me na Atarijevu seriju remasterizacija pod nazivom Recharged. Ima blistavu retro-pop grafiku, dašak modernog komfora, ali i istu jednostavnu igru ispod površine. Nisam siguran da ću joj se vratiti za nekoliko nedelja, ali bilo je prilično zanimljivo videti nedovršeni naslov kako dobija neke završne dodatke.
Portovi, prototipovi i moderna ažuriranja sve imaju opcije kao što su jednostavan filter za scanline, čuvanje i učitavanje stanja i retro okvire bazirane na računarima sa kojih potiču. Po defaultu, prikazuju se kakvi jesu, radeći što bliže originalima koliko mogu (ne baš savršeno). Međutim, neki od njih vam omogućavaju da omogućite brže brzine za glađu igru..
Međutim, prava atrakcija je videti sve istorijske kontekste oko igara. Zapravo, ako odlučite da pratite hronološki red koji je Digital Eclipse postavio za sve, zapravo će proći mnogo vremena pre nego što zaista dođete do igre Karateka. Međutim, čini se gotovo važnim da to učinite bez gledanja unapred, jer imate priliku da pratite sve Mechnerove uspehe i – možda još važnije – njegove neuspehe na tom putu.
Digital Eclipse označava „The Making of Karateka“ kao prvu igru u svojoj seriji „Gold Masters“. Iskreno, jedva čekam da vidim šta će sledeće uraditi. Iako ću prihvatiti sve što oni smatraju važnim, nadam se da će svetlo reflektora biti usmereno na neke igre s kojima sam više upoznat. Međutim, možda je najvažnije da se posvetimo ranim developerima pre nego što izgubimo šansu da čujemo njihovu priču.
„The Making of Karateka“ se čini kao ogroman korak u dokumentovanju istorije video igara. Bilo je mnogo naslova koji su uključivali detalje o stvaranju igara, ali ne mogu zaista da imenujem još neki koji je uložio toliko truda u uspostavljanje konteksta za igre koje istražuje. Osim „Atari 50,“ mislim. Digital Eclipse je sastavio majstorsku formulu koja govori retro istraživačima poput mene, i ovo je savršen test za nju. To je apsolutno zlato, i jedva čekam da vidim šta će sledeće istražiti.
