Igre zasnovane na japanskim mangama, animeima ili lakim romanima su veoma česte. Većinom su namenjene postojećim fanovima izvornog materijala i retko kada su pravljene s namerom da privuku nove fanove. Nažalost, That Time I Got Reincarnated as a Slime ISEKAI Chronicles nije izuzetak, iako ima jednu dobru karakteristiku (o kojoj ću kasnije govoriti) koja ga uzdiže iznad nivoa prosečne igre bazirane na manga/anime/lakim romanima.
U igru That Time I Got Reincarnated as a Slime ISEKAI Chronicles sam ušao sa gotovo nikakvim znanjem o izvornom materijalu (nisam čitao lake romane niti gledao anime adaptaciju). Igra upada u istu zamku kao i skoro svaka druga igra ovog tipa. Lako prelazi preko priče i zapleta izvornog materijala kroz dosadne razgovore i statične slike. Ovo vrlo brzo postaje monotono i teško je zaista se zainteresovati za priču ili likove. Jedina olakšavajuća okolnost kod That Time I Got Reincarnated as a Slime ISEKAI Chronicles u tom pogledu je što svaki dijalog ima glasovnu glumu, pa se makar vidi da su se developeri potrudili u tom segmentu.
Pre nego što pređem na sve probleme i nedostatke igre, osvrnuću se na ono što That Time I Got Reincarnated as a Slime ISEKAI Chronicles radi najbolje. Najbolji aspekt ove igre je, na sreću, verovatno i najvažniji u bilo kojoj igri — njen borbeni sistem. Borba u ovoj igri se najbolje može opisati kao pojednostavljena verzija klasične Tales Of igre. To je brzi 2D borbeni sistem u realnom vremenu. Ono što čini borbu u That Time I Got Reincarnated as a Slime ISEKAI Chronicles zabavnom je osećaj sličan igranju klasične Tales Of igre, a borba je najzabavnija kada neprijatelje držite u vazduhu kombinacijama udaraca i specijalnih magičnih napada.
Ipak, borbeni sistem nije savršen. Veštačka inteligencija (AI) neprijatelja, kao i vaših savezničkih članova tima, je skoro beskorisna. Igra je smešno laka čak i na normalnom nivou težine, iako postoje povremeni skokovi u težini, tokom cele igre sam umro bukvalno samo jednom. Dobra strana je što igra ne podstiče niti prisiljava na grindanje za iskustvene poene (EXP), ali grindanje verovatno nije ni potrebno jer je sistem napredovanja toliko pojednostavljen da nema nikakve dubine. Svaki lik ima praktično iste stabla veština (od kojih su većina samo nadogradnje statsa umesto zanimljivih novih sposobnosti) i potpuno je čudno da JRPG ovakvog tipa nema sistem opreme ili bilo kakav mehanizam za menjanje oružja ili oklopa.
Borba je praktično jedini dobar aspekt That Time I Got Reincarnated as a Slime ISEKAI Chronicles. Sve ostalo je razočaravajuće. Osim borbe, drugi glavni gameplay mehanizam u ovoj igri je izgradnja grada. Međutim, taj deo je krajnje pojednostavljen i tu je samo da bi povećao statistike vaših likova. To je sve što postoji od te mehanike. Nema strategije niti dubljih mehanizama u izgradnji grada u ovoj igri, pa bi skoro bilo bolje da taj deo i ne postoji.
Najgori aspekt That Time I Got Reincarnated as a Slime ISEKAI Chronicles je njegova neverovatno repetitivna priroda. Iako mi je trebalo oko 20 sati da završim igru, većina onoga što radite u igri je recikliran sadržaj iz prvih nekoliko sati, ponavljan do beskonačnosti. Kada odigrate prvih nekoliko sati igre, praktično ste videli sve što igra ima da ponudi. Na primer, igra vas čak prisiljava da se više puta zaredom borite sa istim boss-om kako bi produžila vreme igranja. Ciljevi priče su takođe krajnje dosadni, jer se svode na jednostavne misije prikupljanja ili ponavljanja istih tamnica kako biste dobili predmete potrebne za napredak kroz priču.
Sve u svemu, That Time I Got Reincarnated as a Slime ISEKAI Chronicles nije užasna igra, ali je prosečna i dosadna, namenjena isključivo fanovima izvornog materijala. Ili ako vam nedostaje stari borbeni sistem iz klasičnih Tales Of igara, ali bolje vam je da ponovo igrate te stare Tales Of igre umesto ove.
