Postoji nešto posebno u zaista izolovanim horor okruženjima. Nostromo u Alienu, Outpost 31 u The Thing, i USG Ishimura u Dead Space. Pa, možete dodati Beira D na taj spisak, jer Still Wakes the Deep stvara iskrivljeno okruženje, natopljeno morskom vodom, naftom i krvlju. Zamijenivši idilično englesko selo za naftnu platformu kod obale Škotske, The Chinese Room je proizveo napet, napet i često zastrašujući horor doživljaj koji ne smijete propustiti.
The Chinese Room je oduvek bio majstor u prikazivanju svakodnevnog – i to mislimo kao kompliment. Everybody’s Gone to the Rapture iz 2015. godine vešto je uhvatio savršeno normalno selo i obojio ga eteričnom nadrealnošću. Ista veština je primenjena i ovde u Still Wakes the Deep, linearnom horor doživljaju koji je mnogo fokusiraniji i zbog toga sve zanimljiviji.
Božić je, 1975. godina, a Caz McCleary pokušava da napusti Beira D. Postoji blaga narativna misterija oko toga zašto je Caz na platformi i zašto pokušava da je napusti, ali pre nego što uspe da se ukrca na helikopter i pobegne na sigurno, nešto se desi. Mnogo je misterije i neizvesnosti u priči Still Wakes the Deep, i pošto je ovo prilično kratak doživljaj – oko 5 sati – preporučujemo da u igru uđete što je moguće manje informisani. Ipak, ovde neće biti većih spojlera.
Prva stvar koja će vas zaintrigirati u Still Wakes the Deep je kako precizno prikazuje svoje okruženje, kako kroz gotovo besprekornu fotorealističnu prezentaciju, tako i kroz izuzetno autentične glasovne radove. Na početku igre, imaćete priliku da istražite male kabine vaših kolega, i tu dobijamo uvid u period i likove, na najprirodniji mogući način. Od postera na zidovima do naboranih posteljina, odmah možete osetiti koliko je Beira D naseljen, a možete gotovo namirisati memljivost njenih tartan tepiha i sočnu notu slanog vazduha kroz svaki hodnik. Iskreno, voleli bismo verziju ove platforme bez horora kako bismo mogli da istražujemo svojim tempom, upijajući svaki detalj. The Chinese Room je uložio mnogo vremena da Beira D bude uverljiv.
Ovo ide ruku pod ruku sa hororom. Still Wakes the Deep ima nekoliko gadnih stvari da vam pokaže tokom svog trajanja, ali mnogo horora je u onome što čujete i onome što pretpostavljate da je ispred vas. Zaroniti dublje u Beira D je zastrašujući zadatak pre nego što uključite sve one zastrašujuće stvari koje noću idu na sve strane. Platforma ima opresivni osećaj klaustrofobije koji će vas držati na ivici pre nego što prva kap krvi bude prolivena.
Takođe ćete primetiti koliko je igra neizvinjavajuće škotska, sa svojim autentičnim i prirodno zvučećim akcentima, koji se retko pojavljuju u igrama. Sa nekim članovima tima Push Square koji potiču iz tih krajeva – pa čak i iz blizine grada iz kojeg dolaze neki od glavnih likova – uzbudljivo je čuti prirodni škotski dijalekt bez prenaglašavanja kao u Braveheart-u, što je obično slučaj. To je sjajan dodir autentičnosti koji puno doprinosi prodaji okruženja.
Kada Still Wakes the Deep počne da se naginje ka čudnom, možete se iznenaditi koliko The Chinese Room uspeva da prenese čist horor. Prepuna je napetih sekvenci koje grizu nokte, pulpnog horora tela i audio dizajna koji bi mogao sam da iznese veliki deo tereta ako treba. Naš um odmah odlazi na one horor filmske klasike koje smo pomenuli dok se provlačimo kroz hodnike Beira D, ne samo kroz estetiku igre, već i kroz tempo kojim The Chinese Room dozira svoje strašne trenutke. Ipak, ovde sumnjamo da će doći do podele među igračima.
Prethodne igre The Chinese Room su često bile pogrdno označavane kao „simulatori hodanja“, i na mnogo načina to se može primeniti i na Still Wakes the Deep. Naravno, stvari su malo više angažovane u odnosu na ono što biste pronašli u Dear Esther, na primer, jer ćete se penjati po zidovima, provlačiti uz ivice i čak napraviti poneki skok. Međutim, ovo je striktno linearno iskustvo, sa obiljem žute boje koja jasno označava gde bi trebalo da idete u većini delova igre – dolazi čak i ažuriranje da se smanji žuta boja. Gameplay nikada ne nadmašuje fokus na priču i okruženje, ali bismo tvrdili da bismo radije da se The Chinese Room fokusira na ono u čemu je najbolji, umesto da forsira zamorne mehaničke igranja.
Uz to rečeno, sekcije sa prikradanjem su najslabiji deo igre, jer nakon nekoliko sličnih susreta, ograničene margine za greške postaju previše očigledne, i horor gubi deo svog žara. Prilično je teško umreti u Still Wakes the Deep, tako da ako previše razmišljate o tome, počećete da primećujete šine koje vas vode napred. Međutim, nikada nije dosadno, i dok prikradanje može biti trivijalno mehanički, narativno uvek postoji nešto čega se treba bojati. Ovo je takođe mesto gde vizuelne i imerzivne karakteristike dolaze do izražaja.
Za početak, dizajn zvuka je spektakularan. Bilo da se radi o škripanju trupa Beira D, konstantnom treperenju kiše ili čak zastrašujućim vrisovima izdaleka, na svakom koraku postoji opipljiv osećaj mesta i opasnosti. Čak i soundtrack majstorski balansira kada treba ostati tih i kada treba doći sa svojim jezivim osećajem strepnje. Ovo je zaista jedna od onih igara koje bi trebalo da igrate sa slušalicama.
Takođe postoji izbor postavki za personalizaciju iskustva igre, kao što su promene kontrolera, prilagođavanje zvuka, impresivna haptička implementacija i opcija za mod kvaliteta i performansi. Mi smo se odlučili za glađi frame rate umesto veće rezolucije, ali Still Wakes the Deep je i dalje fantastično izgledajuća igra. Takođe radi dobro za većinu, sa povremenim zastoje u frame rate-u između scena i igranja koji su bili jedini problem u našem iskustvu. Nažalost, igra uključuje ekrane za učitavanje između svake oblasti, što iako kratko zahvaljujući PS5, smanjuje imerziju.
Srećom, zaboravićete na većinu ovih tehničkih problema dok vas igra uvodi u sledeću scenu. Kao što smo već nagovestili, igranje nije toliko angažujuće kao nešto poput Alien Isolation, ali u kombinaciji sa svojim vizuelima i zvukom, i dalje čini mnogo da vas drži na ivici vašeg sedišta. Jurnjave i neke podvodne sekvence su neverovatno efektivne, a postoji dosta trenutaka koji će vas naterati da stisnete DualSense dok igra pojačava svoj stisak oko vas.
Ima taj klasičan horor osećaj „oh, molim te, nemoj da me teraš da idem tamo dole“, što je upravo ono što volimo u horor žanru. Bilo da su to naftom natopljene utrobe platforme ili smer nekih zastrašujućih urlika i teških udaraca, The Chinese Room nikada vas zapravo ne pušta kada se napetost počne povećavati, i uvek održava stvari svežim vizuelno dok se Beira D menja oko vas — opet spajajući svakodnevno sa nadrealnim.
Still Wakes The Deep možda neće ostati dugo u sećanju, ali će imati čelični stisak na vama tokom svog trajanja. Ovdje postoji jasna inspiracija iz horor filmskih klasika kao što su Alien i The Thing, i obožavali smo gledati te inspiracije kako se odigravaju kroz svoja visokodetaljna okruženja i likove iz običnog života. Možda nije najangažovanije iskustvo igranja na PS5, ali The Chinese Room pametno postavlja solidnu osnovu u Beira D i njegovoj gomili osoblja, što će zadržati njegov visceralno fokusirani horor na vašem umu dugo nakon što se završe završne špice.