Kada vam neko kaže da je nova igra spojila Hollow Knight sa Nine Sols i dodala malo Mio: Memories in Orbit, obično očekujete još jedan 2D Metroidvania sa lepim mapama i teškim bossovima. Ali Solateria, koja je izašla početkom 2026. godine od malog indie tima, uspeva da bude više od toga. Igra vas stavlja u ulogu malog ratnika Totta – Litt Pyron sa plavim plamenom umesto glave – i šalje vas u svet gde svaki parry može da znači život ili smrt. Nema lakog prolaza: borbe su parry-centric, bossovi su ogromni, a okolina puna zamki koje vas mogu ubiti za sekund. Ako volite igre u kojima se osećate ranjivo, ali i neverovatno zadovoljno kada savladate savršeni tajming, ovo je naslov koji će vas držati budnim do kasno u noć.
Ova igra nije za one koji traže opušteno istraživanje. Solateria je teška čak i kada spustite težinu, ali upravo ta težina je ono što je čini posebnom. Umesto da vas zasipa jeftinim smrtima, ona vas uči da budete precizni, strpljivi i da koristite okolinu kao oružje. U ovoj recenziji ću vas provesti kroz sve – od priče o kralju i kugi, preko sistema borbe koji je srce igre, pa sve do grafike, zvuka i onoga što bi moglo da se popravi u budućim patch-evima. Dodao sam i neke utiske iz gameplay snimaka na YouTube-u i poređenja sa sličnim naslovima poput Hollow Knight i Nine Sols, jer Solateria zaista stoji rame uz rame sa njima, ali na svoj jedinstven način.
Priča koja počinje jednostavno, a završava se dubokim misterijama i izdajom
Vi ste Tott, mali ratnik Litt Pyron koji kreće na misiju da spasi svog kralja i zaustavi strašnu kugu koja je zahvatila zemlju. Svet je pun čudnih bića, napuštenih ruševina i likova koji vam daju savete, ali i skrivaju tajne. Priča se otkriva kroz razgovore i beleške, bez mnogo govora na engleskom – umesto toga koristi izmišljeni jezik koji dodaje taj misterični osećaj. Nije najkompleksnija priča koju ćete videti, ali dovoljno vas vuče napred jer svaki novi lik donosi deo slagalice o tome šta se zaista dešava sa kraljevstvom.
Za razliku od mnogih Metroidvania igara koje se fokusiraju samo na mapu, ovde priča ima emotivni sloj – gubitak, nada i borba za opstanak. Mnogi igrači na Steamu hvale baš taj osećaj da ste deo nečeg većeg, čak i ako je svet ponekad previše tih. Ako ste igrali Nine Sols, primetićete sličan mračan ton, ali sa više humora u dijalozima i manje filozofije. Priča nije najjača strana, ali služi kao savršen okvir za ono što je zaista važno: borbe i istraživanje.
Borbe koje vas tera da budete precizni i da učite iz svake greške
Srce Solateria je parry sistem. Nema klasičnog gađanja ili lako izbegavanje – morate da parirate svaki napad u pravom trenutku, inače vas veliki hitboxovi neprijatelja kazne. Kada savršeno parirate, otvarate counter attack koji nanosi višestruku štetu i oseća se neverovatno zadovoljavajuće. Stagger neprijatelja vam daje priliku za specijalni napad, a smrt vas vraća bez inflare (vaša verzija soulsa), što znači da morate da trčite nazad kroz opasne zone da ga pokupite.
Igra je teška čak i na nižim težinama, sa ekran-filling bossovima, otrovnim i ledenim efektima i zamkama koje vas mogu ubiti za tren. Ali kada naučite obrasce i počnete da koristite okolinu (npr. da se sakrijete ili da neprijatelja gurnete u zamku), osećate se kao pravi majstor. Mnogi igrači na Reddit-u i Steam forumima kažu da je parry sistem ono što ih je držalo satima – frustrira na početku, ali kada shvatite tajming, postaje prava zavisnost. U poređenju sa Hollow Knight, ovde je fokus još više na parry-ju, ali sa manje platforminga i više direktne akcije.
Istraživanje i progresija koji vas nagrađuju za radoznalost
Svet je podeljen na različite biomes pune boja i detalja – od tamnih šuma do ruševina i skrivenih pećina. Otključavate nove veštine poput air dash, double-jump i elementalnih napada kako napredujete i savladavate bossove. Mapa je skrivena i morate je otkrivati sami, što dodaje taj osećaj otkrića koji volimo u Metroidvania igrama. Nema previše komplikovanog backtrackinga, ali postoji dovoljno tajni da vas natera da se vratite u stare zone sa novim sposobnostima.
Progression je standardan, ali efikasan – svaki novi skill otvara nove puteve i čini vas jačim. Mnogi igrači provode sate samo istražujući uglove mape jer svaki novi deo donosi nešto zanimljivo, od novih neprijatelja do skrivenih predmeta.
Grafika, zvuk i atmosfera koja gradi pravi horor osećaj
Vizuelno, Solateria izgleda lepo – biomes su šareni i detaljni, likovi imaju lep dizajn, a efekti borbe su zadovoljavajući. Na PC-u radi glatko, a performanse su stabilne čak i na srednjim konfiguracijama. Zvuk je još jači: svaki udarac, parry i šapat neprijatelja prenosi napetost, a muzika savršeno prati mračni ton sveta.
Prednosti i mane koje treba znati pre kupovine
Prednosti: odličan parry sistem koji vas tera da budete precizni, lepi biomes i detaljan svet, zanimljivi likovi i lore, visoka replay vrednost zbog različitih pristupa borbi, simpatičan glavni junak.
Mane: priča nije najjača strana i može da bude prebrza u nekim delovima, težina može da bude prevelika za casual igrače, poneki bossovi su previše agresivni na početku, a svet ponekad deluje previše linearan uprkos skrivenim tajnama.
Zaključak
Solateria je igra koja vas ne pušta lako. Sa svojim parry sistemom, lepim svetom i osećajem da ste mali ratnik u velikom haosu, ona uspeva da bude teška, ali i neverovatno zadovoljavajuća. Ako volite Soulslike Metroidvania sa fokusom na preciznost i istraživanje, ovo je naslov koji će vas držati satima i naterati da se vratite po još jedan pokušaj. Nije savršena, ali je dovoljno šarmantna i izazovna da je preporučim svakom fanu žanra. Probajte je – samo budite spremni da umrete mnogo puta pre nego što savladate savršeni parry.
