Iako i dalje dobijamo nekoliko solidnih izdanja, slasher podžanr lo-fi horora polako gubi na snazi. Ali, ako postoji jedna stvar na koju možete računati u indie i alternativnim prostorima, to je raznovrsnost. Sniper Killer možda nije daleko od tipičnog stila Henry Hoarea i Black Eyed Priesta, tvoraca igre Bloodwash, ali takođe nije klasičan primer horor igre.
Kao i Bloodwash, Sniper Killer se manje fokusira na složenu mehaniku igranja, a više na atmosferu kako bi postigao horor efekat. Igra vas stavlja u cipele i protagoniste i antagoniste, što donosi rizik predvidivosti, ali zahvaljujući dozi humora i nadrealnosti, stvari ostaju zanimljive.
Igra počinje na bizaran način. Započinjete kao model koji dolazi na sumnjivi posao kod ekscentrične osobe. Međutim, pre nego što se snađete, postajete prva žrtva titularnog serijskog ubice.
Nakon toga, preuzimate ulogu samog ubice i počinjete da upoznajete njegovu ličnost. Prima pozive od nepoznate osobe putem radija, koja tvrdi da su njegove mete ključne za nacionalnu bezbednost. Ali, pitanje o zdravom razumu antagoniste ostaje otvoreno do samog kraja igre.
Igra se dalje razvija kroz dinamičan prelaz između likova. Ponekad ste žrtva, a ponekad ste detektiv Comardy, zadužen za hvatanje Sniper Killera. Ova smena uloga donosi zanimljivu dinamiku – prvo izvršavate ubistvo, a zatim istražujete sopstveno delo iz perspektive detektiva. Dok su ciljevi jasni kada igrate kao ubica, tokom Comardyjevih misija nikada nije lako predvideti kako će se stvari odvijati.
Ova smena likova održava igru svežom. Jedna od najvećih snaga Sniper Killera je tonalna razlika između likova. Iako bi delovalo logično da je ubica samo osoba koja ostvaruje fantaziju, tragovi ostavljeni u njegovom skrovištu i susreti sa čudnim komšijom unose sumnju u tu teoriju.
Comardyjeva strana priče takođe dodaje napetost. Policija vidi ubistva kao nasumična, ali detektiv počinje da otkriva dokaze koji sugerišu da možda postoji neki dublji razlog iza svega, što priču odvodi u nadrealne vode.
Nažalost, narativ je mogao biti snažniji. Iako igra postavlja intrigantnu misteriju, njen potencijal ostaje nedovoljno iskorišćen. Grad u kojem se radnja odvija mogao je biti bolje istražen, ali vrhunac priče deluje naglo i nedovoljno razrađeno, kao da nije jasno definisano šta igra želi da poruči.
Što se same mehanike tiče, ona je nažalost prilično površna. Istraživanje, avantura i stealth elementi su ograničeni. Zagonetki nema mnogo, pa čak i tokom ranih misija, pronalaženje tačke sa koje treba eliminisati metu je očigledno. Kasnije misije su nešto zanimljivije, jer zahtevaju pažljiviji izbor meta, ali ipak ne donose previše dubine.
Istražni segmenti takođe nisu previše izazovni. U kancelariji ćete sastavljati tablu sa dokazima, ali sve se automatski slaže na pravo mesto bez potrebe za deduktivnim razmišljanjem. Ovi segmenti više služe da prikažu misli detektiva, koje su često konfuzne i ne baš dublje promišljene.
Svi dodatni likovi i narativne vinjete doprinose boljoj slici ubice. Scene sa Comardyjem ga predstavljaju kao manijaka, dok scene sa ubicom sugerišu da možda postoji neki razlog iza njegovih dela. Scene sa žrtvama, s druge strane, jasno ga prikazuju kao čudovište. Igra je snažnija upravo zbog ovih dodatnih perspektiva.
Sniper Killer ostaje zabavan tokom svojih 2-3 sata trajanja. Kao kratka horor priča, nudi zanimljiv zaokret, jer igrač može biti i lovac i lovina. Ovakav pristup je osvežavajući.
Najveće razočaranje je to što igra gotovo uspeva da dostigne nešto zaista jedinstveno, ali ne uspeva u potpunosti. Smene likova pružaju potpuni uvid u ljudsku stranu horora, izbegavajući klišee. Ponekad iznenađuje, ponekad je nadrealna, a u drugim momentima prizemljena – idealan spoj za dobar horor. Međutim, propušta priliku da u potpunosti iskoristi svoj potencijal. Metak je blizu mete, ali treba još malo da se nanišani kako bi pogodio pravo u centar.
