Japan već ima jedan od najbržih superkompjutera na svetu sa svojim Fugaku sistemom, ali naučnici u ovoj zemlji planiraju ozbiljnu nadogradnju u narednih nekoliko godina: Fugaku Next superkompjuter, koji će biti otprilike hiljadu puta brži od trenutnih sistema.
To bi bio prvi ‘zetta-klasni’ superkompjuter na svetu – mašina sposobna da dostigne brzine na nivou zettaFLOPS-a, sledeći korak nakon exaFLOPS-a, na kojem smo danas. FLOPS, ili operacije sa pomičnim zarezom u sekundi, označavaju koliko brzo sistemi mogu da obavljaju proračune i rešavaju probleme.
Pre nekoliko godina, superkompjuter Frontier u SAD-u pokazao je brzinu procesora od 1,1 exaFLOPS-a, što je 1,1 kvintilion operacija sa pomičnim zarezom u sekundi (kvintilion je 1 sa 18 nula).
Pomnožite to sa 1.000, i dobijate sekstilion FLOPS-a (1 sa 21 nulom) – zettaFLOP. To je cilj ka kojem ovaj novi superkompjuter teži, a japansko Ministarstvo obrazovanja, kulture, sporta, nauke i tehnologije (MEXT) dalo je zeleno svetlo za početak izgradnje ove mašine 2025. godine.
Plan je da Fugaku Next bude operativan do 2030. godine, uz finansiranje od strane vlade u iznosu od 110 milijardi japanskih jena (oko 780 miliona američkih dolara), prema japanskom sajtu Nikkei. Nakon toga, uslediće faza u kojoj će novi superkompjuter preuzeti deo zadataka trenutnog sistema – ali sa znatno većom procesorskom snagom na raspolaganju.
Zvanične informacije o projektu, koje je objavilo Ministarstvo obrazovanja, kulture, sporta, nauke i tehnologije (MEXT), često spominju veštačku inteligenciju. Rad na AI proračunima – posebno kod generativnih alata kao što je ChatGPT – je poznat po svojoj zahtevnosti, i to bi mogla biti jedna od ključnih oblasti u kojoj će Fugaku Next zasijati.
Superkompjuteri su se pokazali kao veoma korisni alat za naučnike, pomažući istraživačima da simuliraju crne rupe, otkriju nove materijale, modeluju budućnost Zemlje i istražuju osnove matematike. Kako ove mašine postaju sve moćnije, očekuje se da će i njihove mogućnosti značajno rasti.
Za razliku od kvantnih kompjutera, superkompjuteri nisu toliko različiti od desktop i laptop računara koje svakodnevno koristimo: oni su jednostavno uvećani na neverovatno visoki nivo. I dalje se baziraju na procesorima, memoriji i skladištu, ali su te komponente dovedene do ekstrema.
Kao što navedeni primeri pokazuju, superkompjuteri prave veliku razliku u simulacijama gde je uključen ogroman broj varijabli – bilo da su u pitanju vremenski sistemi ili misije u dubokom svemiru.
Nadograđeni zeta-klasni superkompjuter mogao bi da bude obučen na većim količinama podataka, pri bržim brzinama, i da proizvodi rezultate koji su detaljniji, precizniji i sveobuhvatniji. Ako sve bude išlo po planu, za šest godina bi trebalo da imamo novi standard za superkompjutere.