Kada danas uključite laptop ili telefon, retko ko pomisli na to koliko je puta Srbija bila na samom početku jedne tehnološke ere. Većina nas misli da je naša zemlja uvek bila „softverska sila“ – dobri programeri, IT usluge, outsourcing. Ali istina je mnogo zanimljivija i pomalo tužna: nekada smo pravili sopstvene računare. Pravi, domaći, sa našim inženjerima i našim fabrikama. CER-10, prvi jugoslovenski elektronski računar, nastao je 1960. godine u Beogradu, u vreme kada je većina Evrope još uvek koristila mehaničke kalkulatore. To nije bila kopija – to je bio originalni projekat Instituta Mihajlo Pupin koji je izazivao divljenje u svetu.
Danas, 2026. godine, kada čujete „srpski hardver“, većina pomisli na montažu tuđih komponenti ili na pametne uređaje za pametne kuće. Ali iza te slike krije se bogata, često zaboravljena istorija koja pokazuje da smo nekada bili pioniri, a ne samo korisnici tuđe tehnologije. Ovaj tekst nije nostalgični osvrt na prošlost. On je pokušaj da se podsetimo šta smo imali, zašto smo to izgubili i šta možemo da uradimo da se hardver ponovo vrati u srpski IT identitet.
Početak: Kako je CER-10 postao ponos Jugoslavije
Sve je počelo pedesetih godina prošlog veka. Jugoslavija je želela da bude tehnološki samostalna. Institut za nuklearne nauke Vinča i Institut Mihajlo Pupin u Beogradu dobili su zadatak da naprave prvi domaći digitalni računar. Posle četiri godine rada, 1960. godine, rođen je CER-10 (Cifarski Elektronski Računar). Koristio je vakumske cevi i releje, imao je memoriju od svega nekoliko kilobajta, ali je bio među najnaprednijim računarima u Evropi u to vreme.
CER-10 nije bio samo mašina za računanje. Koristio se u Tanjugu, u bankama, u vojsci i u naučnim institutima. Proizvedeno je svega 25–26 primeraka do 1975. godine, ali je to bio dokaz da možemo sami. Posle njega došli su CER-20 i CER-22 – tranzistorske verzije koje su bile brže i pouzdanije. Ei Niš (Elektronska industrija Niš) je kasnije pravio saradnje sa Honeywell-Bull-om i proizvodio poslovne računare.
To je bilo vreme kada je Jugoslavija imala ambiciju da bude tehnološki most između Istoka i Zapada. Inženjeri su putovali u Ameriku i Sovjetski Savez, učili, donosili znanje i prilagođavali ga ovde. CER serija nije bila masovna proizvodnja, ali je bila ponos – dokaz da mali narod može da napravi veliku stvar.
Osamdesete: Galaksija i domaći mikroračunari
Osamdesete su donele pravu revoluciju za obične ljude. Pojava Galaksije 1984. godine bila je pravi bum. To nije bio industrijski projekat velikih fabrika – to je bio DIY (uradi sam) računar koji je osmislio Voja Antonić. Objavljen je u časopisu „Galaksija“ i svako ko je imao lemilicu i malo znanja mogao je da ga napravi kod kuće.
Galaksija je postala simbol jugoslovenske računarske kulture. Deca su je pravila u školama, studenti su je koristili za učenje programiranja, a časopisi su objavljivali programe koje su svi mogli da otkucaju. Pored Galaksije, pojavili su se i drugi domaći mikroračunari – poput Ivice, Partnera ili računara iz Ei Niša.
To je bilo zlatno doba za jugoslovenski hardver. Fabrike su proizvodile, časopisi su obrazovali, a mladi su sanjali da će jednog dana praviti sopstvene računare koji će se prodavati po celom svetu. Nažalost, devedesete su sve promenile.
Devedesete i sankcije: Pad koji je bio teži od rata
Ratovi, sankcije i ekonomski kolaps devedesetih godina uništili su ono što je građeno decenijama. Fabrike poput Ei Niša su prestale da rade ili su se preorijentisale na nešto drugo. Komponente su postale nedostupne, stručnjaci su otišli u inostranstvo, a država je imala druge prioritete.
Umesto da razvijamo sopstveni hardver, počeli smo da uvozimo gotove računare i da ih sastavljamo. To je bio početak „montažne“ ere – jeftinije, ali bez inovacija. Mnogi inženjeri koji su nekada radili na CER seriji ili Galaksiji završili su kao serviseri ili su otišli u inostranstvo.
Ipak, nije sve bilo crno. Upravo u to vreme pojavile su se prve privatne IT kompanije koje su počele da rade sa softverom. Hardver je pao u drugi plan, ali je znanje ostalo. Mnogi od onih koji su kasnije osnovali uspešne softverske firme bili su upravo ljudi koji su odrastali uz Galaksiju i CER računare.
2000-e i 2010-e: Od montaže do embedded sistema
Posle 2000. godine Srbija je polako počela da se oporavlja. Umesto velikih fabrika, pojavile su se manje kompanije koje su se bavile montažiom računara i laptopova. Comtrade je postao jedan od najvećih igrača u tom periodu – sastavljao je sisteme za domaće i inostrano tržište.
Ali pravi pomak dogodio se u oblasti embedded sistema i IoT-a (Internet of Things). Kompanije poput RT-RK, ELSYS Eastern Europe, Digital Logic i NOVELIC počele su da razvijaju sopstvene hardverske module za pametne kuće, automobilske sisteme i industriju. NovelIC je, na primer, postao poznat po čipovima za radare i senzore, a Mikroe je razvio alate za brzi razvoj embedded aplikacija.
Ovo nije više bila era velikih mainframe računara. To je era malih, pametnih uređaja koji rade u pozadini – u liftovima, pametnim metrima, medicinskoj opremi. Srbija je postala prepoznatljiva u Evropi upravo po embedded inženjerima i firmama koje rade za strane klijente.
Danas, 2026. godine: Gde smo i šta radimo
Danas je slika mešovita. Srbija nije veliki proizvođač hardvera u smislu masovne proizvodnje laptopova ili telefona. Ali smo postali ozbiljan igrač u nišama:
- Embedded sistemi i IoT (Digital Logic, HS Devices, ARS Embedded Systems).
- Poluprovodnici i čipovi (NovelIC Microsystems, SYRMIA, HDL Design House).
- AI hardware i edge computing – zahvaljujući projektima poput SAIFA (Serbian Artificial Intelligence Antenna Factory) koji je deo evropske AI mreže.
Na Embedded World 2026. u Nirnbergu Srbija je imala nacionalni paviljon sa deset kompanija – to je pokazatelj da smo prepoznati u Evropi. RT-RK radi na multimedijalnim sistemima za automobile, NOVELIC na radarima za autonomnu vožnju, a mlađe firme razvijaju module za pametnu poljoprivredu i energetiku.
Ipak, istina je da većina „srpskog hardvera“ i dalje znači montažu ili dizajn za tuđe brendove. Nemamo svoju veliku fabriku čipova kao što ima Tajvan ili Južna Koreja. Ali imamo znanje i ljude – a to je ono što može da se promeni.
Budućnost: Da li možemo da se vratimo u igru?
Do 2030. godine Srbija ima realnu šansu da postane ozbiljan igrač u nekoliko niša:
- AI edge devices – mali uređaji koji rade AI bez oblaka (zahvaljujući SAIFA projektu i evropskim fondovima).
- Automotive embedded sistemi – zahvaljujući blizini Evrope i rastu električnih automobila.
- IoT za pametne gradove i poljoprivredu – gde već imamo startape koji rade sa DunavNET-om i sličnim kompanijama.
Ako država nastavi da ulaže u obrazovanje, infrastrukturu i podsticaje (kao što su poreske olakšice za R&D), možemo da vidimo prve srpske čipove ili module koji se izvoze širom Evrope. Ali ako nastavimo samo da budemo „montažna radionica“ i softverski outsourcer, ostaćemo na začelju.
Primer iz sveta: Estonija je krenula od nule posle raspada SSSR-a i danas ima jak tech ekosistem. Mi imamo prednost – već imamo tradiciju od CER-10 i Galaksije. Samo treba da je oživimo.
Zaključak: Nismo počeli od nule – imamo na šta da se nadovežemo
Istorija hardvera u Srbiji nije priča o propasti. To je priča o ambiciji, padovima i novim počecima. Od CER-10 koji je izazivao divljenje u Evropi, preko Galaksije koja je učila generacije da programiraju, do današnjih embedded kompanija koje rade za svetske brendove – mi smo uvek bili tu.
Sada je pitanje šta ćemo sa tim nasleđem. Hoćemo li ostati na nivou montaže i softvera ili ćemo se vratiti u igru pravog hardvera – sa sopstvenim čipovima, modulima i fabrikama?
Podijelite ovaj tekst ako ste ikada pomislili da Srbija može više od „samo softvera“. Razgovarajte sa kolegama, sa studentima, sa onima koji odlučuju. Jer istorija se ne piše samo u prošlosti – piše se i danas, u laboratorijama i fabrikama koje tek treba da se izgrade.
