Mislim da bi developeri, izdavači i svet generalno trebalo da se oslobode koncepta remasterovanja igara. Ova ideologija ima smisla kada uzimate nešto što je bilo fundamentalno manjkavo ili ograničeno vremenom kada je izdano, i onda to prilagodite modernoj publici. Na primer, Gargoyles Remastered je odlično unapredio muziku i vizuale, zadržavajući suštinu lošeg gameplaya. S druge strane, Plumbers Don’t Wear Ties je sačuvao sve elemente iz originala, ali je igru učinio dostupnom svima koji su je propustili prvi put. Remasterovanje igre koja je još uvek dostupna i stara manje od deset godina čudna je odluka, ali ne i nečuvena. Stvaranje My Big Sister: Remastered je neobičan potez, ali nije neprijatno ili neželjeno iskustvo.
Luzia i njena starija sestra Sombria imaju tipičan odnos. Svađaju se, zadirkuju, ali se u dubini duše vole. Sombria krišom izlazi da puši kada mama nije kod kuće, a Luzia neće da ide na spavanje na vreme. Luzia zove svoju sestru „Sombie“ kao nadimak, iz ljubavi i šale. Kada obe devojčice budu kidnapovane radi izvođenja okultnog rituala koji oduzima Sombrii njenu ljudskost, Luzia odlučuje da preuzme odgovornost i pomogne svojoj sestri da se vrati u ljudski oblik. Igrači moraju da istraže složeni svet igre, koji se oslanja na prequel koji nije dostupan na konzolama i širi se kroz više puteva i završetaka. Ova avantura je čudna i jeziva, ali odnos između dve sestre, uz razigrane dijaloge, održava momentum sve do šokantnog ili dirljivog kraja.
My Big Sister: Remastered navodno donosi nekoliko unapređenja u odnosu na original, ali nisam igrao originalnu verziju, i pretpostavljam da većina čitalaca takođe nije. Reč je o avanturi u RPG Maker stilu s pikselizovanim dizajnom, gde uglavnom upravljate Luzijom, krećući se kroz prostorije i rešavajući zagonetke dok prikupljate predmete. Puno je NPC-jeva s kojima možete razgovarati kako biste dobili tragove, ali, kao i u najboljim pikselizovanim RPG igrama, možete potpuno zaobići dijalog ako unapred sakupite predmete potrebne za interakciju. Igra ima jezivu atmosferu, ali nije pravi horor naslov poput The Witch’s House ili Ib – jezivi trenuci više dolaze iz povezivanja i spoznaje nego iz iznenadnih skokova ili jurnjava.
Vizuelni stil My Big Sister: Remastered odmah me je privukao. Likovi su dobro dizajnirani, a njihove transformacije jasno prikazane kada se nešto promeni u svetu igre. Razlikovanje između likova moglo je lako postati zamagljeno, ali dizajn je pažljivo izveden tako da svaki ugao i izgled imaju smisla. Toliko je detaljno da Steam verzija sadrži upozorenje na golotinju, iako se ne može reći da sam to primetio, čak i kada je neki lik tehnički bio u „nepristojnoj“ pozi.
S povećanjem vizuelnog kvaliteta dolaze i određeni problemi. Igrači se ponekad mogu izgubiti ili frustrirati pokušavajući da pronađu tačnu interakciju koja ih vodi napred. Igrao sam na Switch-u, i mali ekran me je često primoravao da lutam unaokolo tražeći tačku za interakciju. Neke interakcije su jasno označene, dok druge nisu, što može otežati napredak. Na primer, trebalo je da pronađem mesto na zidu gde se krije lik, a tek mi je ćerka pokazala senku u obliku maske koju sam više puta promašio.
Dijaloge balansira humor s dozom pretnje, ali povremeno previše komični trenuci mogu narušiti ozbiljnost igre. Na primer, ekran game over-a izgleda kao da je preuzet iz crtanog filma, što može delovati previše neozbiljno u poređenju s mračnim tonom priče. Dok neki vizuelni gegovi i zabavni dijalozi pomažu u održavanju balansa, ovakvi trenuci mogu narušiti ukupni doživljaj igre.
Mehanika igre je jednostavna: uglavnom prikupljate predmete i koristite ih na pravim mestima. Međutim, igra ponekad iznenadi neobičnim zadatkom. Na primer, kada imate sve delove za pravljenje štapa za pecanje, nema opcije „napravi štap“. Umesto toga, morate intuitivno otići do mesta za pecanje i kliknuti tamo, što je suprotno od svih prethodnih interakcija. Slični problemi mogu zbuniti igrače, što može izazvati frustraciju.
My Big Sister: Remastered nije igra brzih refleksa ili složenih veština, već priča ispričana kroz neobičan medijum, s elementima fantazije i halucinacija. Kraj igre zavisi od izbora koje napravite, a neki završeci donose osećaj straha i horora koji proizilazi iz tema opsesivne ljubavi i mentalne nestabilnosti. Iako igra nije dugačka, njen narativ je snažno izveden.
Moram pohvaliti i muziku. Umesto očekivanih čipjunu melodija ili minimalističkih aranžmana, soundtrack je dinamičan, s disonantnim sintisajzerima, klavirskim akcentima i azijskim motivima. Pesma „It’s A Long Way Home“ posebno mi se dopala i preporučujem da je poslušate.
My Big Sister: Remastered je prijatno iznenađenje. Iako povremeno može delovati sporo, a tehnički problemi na malom ekranu frustrirajući, igra dobro teče kada to želi. Dijalozi su sjajno napisani, priča je intrigantna, a vizuelni i zvučni dizajn su impresivni. Ako tražite nešto neobično za ovu sezonu horora, preporučujem ovu uznemirujuću priču o tuzi, patnji i mračnim stvarnostima prikrivenim dečjim fantazijama.
