Početak igre „Mayhem in Single Valley“ me je uzbudilo. Igra počinje tako što ispadate iz aviona. Zadatak vam je da pokušate sakupiti što više klonova sebe koji takođe ispadaju iz aviona, dok izbegavate padajuće olupine aviona. Uhvatiti tri ili četiri svoja klona, samo da bi bili pogođeni padajućim otpadom i ipak umrli, bilo je jedinstven početak igre. Onda shvatite da je sve to bio samo san i da je „Mayhem in a Single Valley“ nešto stvarniji od toga da budete superheroj koji leti okolo spašavajući svoje klonove.
Istina je mnogo običnija. Budite se iz sna poslednjeg dana pre nego što napustite dom, krećući se ka umetničkom koledžu. Kako napokon napuštate kuću, vreme je za oproštaj od porodice. Ovo otvaranje služi kao tutorijal, učenje kako funkcioniše sistem zadataka, kako pokupiti predmete i baciti ih. Našao sam smešnim što ste morali da sakupljate piva iz frižidera, a zatim ih bacate stvarajući stazu za vašeg pijanog oca da se dovuče do kreveta. Ostali zadaci uključuju čišćenje pasa iz dvorišta, pronalaženje pasoša i uspavljivanje mlađeg brata ili sestre. Kada odlučite da se još jednom popnete do svoje kuće na drvetu, vidite nešto zlokobno što se dešava. Misteriozna figura izbacuje zelenu kanalizaciju u vodovodni sistem. Zelena supstanca pretvara vodu u zelenu boju, a životinje i ljudi koji dođu u kontakt s njom postaju zombi-slična čudovišta. Sada je vaš zadatak, Džeku, da otkrijete ko stoji iza ovog zlodela.
Platformisanje je važan element igre „Mayhem in a Single Valley“. Nažalost, to često predstavlja slabiju tačku igre. Kada Džek skače, čini se da lebdi oko sekund duže nego što bi trebao. Često promašujem skok i idem dalje nego što treba. Često sam morao pokušavati više puta da bih stigao gde sam želeo. Ostalo kretanje je u redu, kretanje po svetu prolazi bez problema, samo precizno platformisanje mi stvara probleme, a „Mayhem in a Single Valley“ ima puno toga.
Jedna od stvari u kojima „Mayhem in a Single Valley“ dobro uspeva jeste upotreba meta-komentara i prekidanje četvrtog zida. Šale su smešne, a komentari o tome šta radimo životnoj sredini nisu preterano napadni da bi me nervirali. Iako je igra smešna, priča nije najdublja. Glavni zapleti su predvidljivi, a likovi su jednostrani. Nema mnogo dubine za likove izvan njihovih osnovnih ideja. Čak ni vaš lik Džek nema mnogo razvoja. Ranije sam išao prema školi, ali imao sam osećaj da mi treba duže vremena da stignem tamo nego što bi trebalo. Par puta sam imao taj osećaj tokom igranja, kao da mi je trebalo više strpljenja da bih stigao do cilja.
„Mayhem in a Single Valley“ ima puno malih elemenata igre na koje treba obratiti pažnju. Ima mnogo tajni koje možete sakupiti, poput klonova. Oni se pojavljuju u samoj igri, a ne samo u otvarajućem snu. Pronalaženje tih tajni olakšava igranje igre, ali „Mayhem in Single Valley“ je sasvim dobar i ako ne otkrijete svaku skrivenu mogućnost. Proširenje inventara, pronalaženje oklopa radi povećanja zdravlja ili drugih pogodnosti poput povećane brzine kretanja pomažu olakšavanju igranja, ali nikada ne deluju kao da potpuno narušavaju igru. Povećana brzina kretanja je odlična za bežanje od zombija, ali može otežati precizno skakanje.
Borba nije bila onakva kakvu sam očekivao, mislim da nije bila onakva kakvu bi bilo ko očekivao. Ne borite se zaista protiv zombija, već ih više ometate hranom. Određeni zombiji vole određenu hranu – zmije vole jaja, veverice vole orahe, a ljudi vole hotdogove. Pronalaženje hrane za bacanje nikada nije bio izazov, možete je pokupiti svuda. Problem je postao imati previše različitih vrsta hrane. Pomeranje kroz različite vrste hrane postalo je više nego dosadno. Često sam bacao pogrešnu vrstu hrane. Pokušavajući da pobegnem i istovremeno izaberem pravu hranu koju želim baciti, obično bih se sudario sa zombijem. Na kraju možete izlečiti zombije, ali ako ne izlečite sve koji su u blizini, izlečeni zombiji se lako mogu ponovno pretvoriti. Sveukupno, borba ne deluje kao borba, više kao bežanje i bacanje hotdogova dok to radite.
Pridružujući se frustracijama zbog nedostatka prave borbe, tu je i zdravstveni kapacitet koji Džek ima. Tokom igre „Mayhem in a Single Valley“ možete pronaći predmete koji povećavaju broj udaraca koje vaš lik može podneti. Ali primećujem da ih trošim brže nego što ih mogu pronaći. Bez obzira na ono što biste mogli misliti, oklop ili kante za smeće koje pomažu povećanju zdravlja nisu na svakom koraku. To rezultira mnogo smrtnih udaraca iz jednog pokušaja. „Mayhem in a Single Valley“ postaje lakša kada naučite putanje koje neki stvorenja prate, ali umiranje nikada nije prijatno. Srećom, kada umrete, ponovno se pojavljujete na toj mapi, pa nema puno vraćanja unazad.
Nisam imao mnogo problema sa rešavanjem zagonetki u „Mayhem in Single Valley“. Pravi problem je bio u izvođenju pokreta i skokova koji su mi predstavljali izazov. Zagonetke su pristojne, ništa što se ne može rešiti, ali ni tako lako da mogu shvatiti bez napora. Bilo je šteta što sam imao osećaj da se ne mogu kretati kroz zagonetke i platforme na način na koji su to autori igre zamislili.
Bio sam očaran vizualima; to je bio glavni razlog zašto sam odlučio da pregledam „Mayhem in Single Valley“. Vizuelno, igra je vrlo privlačna. I muzička podloga u čip-tjun stilu savršeno se uklapa u igru. Zagonetke, meta-komentari i prekidanje četvrtog zida su dodatni plusovi igre. Ali „Mayhem in Single Valley“ nije bio onakav kakav sam očekivao. Neprecizno platformisanje i pojednostavljene likove malo kvari iskustvo. Borba je jedinstvena, ali nije potpuno zadovoljavajuća, a sistem zdravlja može dovesti do frustracije zbog velikog broja smrtnih udaraca iz jednog pokušaja. Priča je tu, ali likovi deluju kao da nemaju motivaciju, imaju samo jednu ili dve pokretačke sile tokom cele igre. Smrt se često dešava, srećom, niste surovo kažnjeni zbog toga.
Većinu vremena, „Mayhem in Single Valley“ deluje kao korak iznad obične igre sa sneaking elementima. Bacim hranu da ometem nešto, preskočim ponor ili izbegnem voz, izbegavajući neku vrstu zombi stvorenja, i tako u krug. To ne znači da „Mayhem in Single Valley“ nema neke sjajne elemente. Pikselizirana grafika i muzička podloga u čip-tjun stilu su savršena kombinacija. Iako nisam ušao u borbu, ona je drugačija i originalna, i može se doživeti kao osveženje za pravu osobu. Takođe, tu je puno skrivenih elemenata za otkrivanje koji bi vas zadržali zauzetima. Sveukupno, „Mayhem in Single Valley“ može biti zabavna igra, ali njeni nedostaci sprečavaju da postane nezaobilazno iskustvo koje treba odigrati.
