„I Am Setsuna“ je objavljena 2016. godine i predstavlja pravi omaž klasičnim RPG igrama devedesetih godina. Kompanija Tokyo RPG Factory ostvarila je dovoljno uspeha da njihova matična kompanija, Square Enix, odobri i duhovnog naslednika u obliku „Lost Sphear“. Iako je prva igra bila zaista prijatna, imala je svojih nedostataka. Da li su stvari zaista poboljšane ovim najnovijim naporom, ili nas jednostavno čeka više istog materijala?
„Lost Sphear“ počinje tako što Kanata i prijatelji žive uglavnom lagodnim životima u staromodnom selu okruženom šumama. Stvari se naglo pogoršaju nakon napada čudovišta, a nakon toga njihovo selo prosto „nestane“ – izraz koji se koristi kada neki objekt postane sjajna bela silueta, naizgled zamrznut u vremenu i odsečen od stvarnosti. Ovo otkriva ozbiljnije probleme sa stvarnošću prirode, nakon čega vrlo skromno počinje prava epska avantura, što je uobičajeno za ovaj žanr. Zaplet je lako predvideti, a stvari se prosto odvijaju previše savršeno u toku priče. Postoji dosta RPG klišea u „Lost Sphear“, ali to je i deo razloga što ova igra uopšte postoji.
„Lost Sphear“ nije grafički gigant poput nekih drugih serijala kompanije Square Enix, naime „Final Fantasy“. Tokyo RPG Factory je za svoju igru koristila Unity endžin. Ovo ne znači da će grafički aspekt igre biti očajan, a u slučaju težnje ka klasičnom izgledu možemo reći da više ne znači nužno bolje. Pošto je manje vremena za razvoj izdvojeno za istraživanje najnovijih tehnika za anti-aliasing, mapiranje tekstura, algoritama senčenja i drugih nižih nivoa grafičkih efekata, moglo se posvetiti više vremena dizajniranju nivoa, priči, kao i drugim aspektima igre. Onima koji tragaju za avanturom koja će probuditi nostalgiju možemo reći da će je u ovoj igri pronaći. Bilo da je u pitanju kamera iz ptičje perspektive, povećana veličina lika dok putujete svetom, sve u njoj prosto odiše aromom RPG igre devedesetih godina.
Međutim, šta vredi to što je igra vizuelno verna, ako zvuk nije odgovarajući? „Lost Sphear“ takođe karakterišu dela Tomoki Miyoshija, i to sa klavirima, flautama, bubnjevima, rogovima i drugim instrumentima koji oživljavaju akciju na ekranu. Neki od muzičkih motiva se ponavljaju, naročito ako provodite dosta vremena u prodavnici ili gostionici, ali to je bio slučaj i sa RPG igrama iz prošlosti.
Lost Sphear
Nije ni sve iz „Lost Sphear“ jednostavno omaž prošlim igrama. Većina likova koje koristite poseduje nešto što se zove Vulcosuit. To su u suštini mehanička odela koje možete koristiti kad god poželite u toku većine borbi. Naravno, njihovo korišćenje koristi specijalni vid energije poznat kao VP, koji se ne može dopunjavati često. Korišćenjem Vulcosuit otključavaju se specijalne sposobnosti i omogućava se usklađivanje napada dva lika za dodatnu štetu. Ova mehanika nudi još jednu mogućnost koju morate uzeti u obzir kada pripremate taktiku za borbu protiv bossa – uglavnom je iza ugla i boss ili miniboss, pa bi trebalo osigurati da vam je na raspolaganju dovoljno VP, što pruža fin balans ovim inače moćnim mašinama.
Lost Sphear
Active Time Battle (ATB) sistem iz „I Am Setsuna“ koristi se i u „Lost Sphear“. Ovoga puta, nakon što odlučite da napadnete ili iskoristite veštinu ili predmet, svaki lik se može slobodno kretati po bojnom polju. Ovo omogućava mnogo više taktičkih opcija, pošto sada domet napada i sposobnosti može uticati na više neprijatelja, i obratno. Držanje više likova na malom prostoru obično će se ispostaviti kao loša strategija, što ćete brzo naučiti u toku borbi protiv brutalnih bosseva. Neprijatelji imaju sopstvene ATB merače koji se pod normalnim okolnostima ne mogu videti, a koji se zaustavljaju kada se izabere napad, veština ili predmet (iako postoji i podešavanje koje u potpunosti onemogućava pauziranje, za mazohiste među nama).
Lost Sphear
Momentum sistem iz „I Am Setsuna“ se takođe nalazi i u „Lost Sphear“, ali je značajno izmenjen. Za one kojima je on nepoznat, napomenućemo da svaki lik može dobiti do tri momentum nivoa u toku borbe. Ranije ste momentum dobijali tako što jednostavno niste napadali, samim time povećavali štetu dok se merač punio. Ovoga puta se momentum konstantno puni, a koristi se kako bi se liku omogućio dodatni napad. Pošto je sada dozvoljeno kretanje između napada, prilaženje grupi neprijatelja s leđa će započeti borbu u vidu preventivnog napada, a svakom liku automatski dodati jedan nivo momentuma. Dakle, čekanje kako bi napali neprijatelja s leđa predstavlja stratešku odluku.
Lost Sphear
Većina igara koje izlaze ovih dana imaju oko 6 do 12 sati sadržaja, a skoro sve što imaju da ponude biće viđeno za to vreme. Za „Lost Sphear“, međutim, biće vam potrebno bar 30 sati, a veći deo tog vremena potrošićete savladavajući veliki broj mehanika koje se uvode dok priča napreduje. Postoji period sporog zagrevanja koji će možda odvratiti one koji nisu navikli na duži razvoj priče. Međutim, svaki lik se tokom tog perioda značajno razvija i napreduje u okviru sopstvenih grana priče. Glavni lik Kanata, na primer, kreće u avanturu koja će uništiti njegovu nevinost, ali će zacementirati njegovu dobronamernu, herojsku prirodu. Sporedni likovi su podjednako snažno okarakterisani, a razgovori koje možete voditi između potraga su kratki ali zabavni.
Lost Sphear
Ponekad je najbolji način za učenje jednostavno raditi. „Lost Sphear“ naglašava tu izreku svakim novim aspektom borbe koji baca pred igrače. Par pomoćnih saveta se pruža igraču svaki put kada se uvede nova taktika, ali se akcenat baca na eksperimentisanje igrača i njihovo umeće u upravljanju resursima, balansiranju tima i pripremi pred borbu. Čak se i čuvanje napretka ostavlja kao izbor igraču. Postoje lokacije na kojima možete čuvati svoj napredak, ali ga možete brzo sačuvati na skoro bilo kom mestu izvan borbe; međutim, može biti samo jedno brzo čuvanje po sačuvanoj igri. Brzo čuvanje može biti pravi dar s neba, i bez sumnje će uštedeti mnogo sati frustracije. U pravom stilu staromodne RPG igre, neće biti mnogo tetošenja. Nekima se možda neće svideti ovakav pristup, ali većina ljudi koji su zaista zainteresovani za ovu igru već znaju šta mogu da očekuju.
„Lost Sphear“ ima sve odlike klasičnih RPG igara, a pored toga ima i još nekih znakova koji se mogu očekivati u ovom žanru. Sama prezentacija će mnoge gejmere vratiti u zlatno doba RPG igara, sa opširnim menijima, šarmantnim umetničkim stilom i intenzivnom muzičkom podlogom. Grafika će se možda činiti previše retro onima koji su se navikli na igre poput „Final Fantasy“ i njihove grandiozne aspiracije, ali nema nedostatka sitnih detalja u „Lost Sphear“, bilo da se radi o pokretima kuvara koji je dobio sastojak koji je žarko želeo, ili pak o odmahivanju glave lika razdraženog zbog odgovora kolege. „Lost Sphear“ zaista ispunjava sve uslove onih koji žude za tradicionalnom RPG igrom u kojoj se mogu izgubiti u narednih 30 ili više sati.
