Postoji mišljenje među nekim psiholozima da je dosada vitalni deo mentalnog blagostanja osobe. Uzmimo, na primer, psihologe Jamesa Danckerta i Johna D. Eastwooda, koji u članku u Guardianu tvrde da „dosada može da nas usmeri ka ostvarivanju našeg potencijala i životu punom, smislenih života.“ Zaista, sugeriše se da, u našoj kulturi preplavljenoj tehnologijom, ne provodimo dovoljno vremena dosađujući se. Danckert i Eastwood veruju da je „dosada bila pokretač mnogo kreativnosti, inovacija i rasta“ u ljudskom društvu. Za svakoga ko želi da se unapredi kroz blagodeti dosade, imam idealno rešenje: prođite kroz Harold Halibut. Koliko god da izgleda dobro, nažalost, to je jedna od najdosadnijih video igara koje sam ikada doživeo.
Harold Halibut je vizuelni trijumf, to je sigurno. Svaki lik i okruženje su pažljivo izgrađeni tradicionalnim tehnikama izrade modela i vajanja. Kao takva, stop-motion stil grafike i animacije ima veoma taktilni analogni kvalitet. Dok igrate igru, čak ćete videti otisak vajarevog palca utisnutog u metalni zid, ili primetiti trag nokta na obrazu stanovnika podvodnog svemirskog broda FEDORA. Vizuelno, Harold Halibut blista sa svim eklektičnim šarmom Wallacea i Gromita ili Chicken Run-a. Programeri Slow Bros sigurno se oslanjaju na ovaj uticaj, sa izborom ekscentričnih likova koji se ističu svojim bizarnim ponašanjem.
Do sada je sve dobro, ali kada počnete da igrate igru umesto da je gledate kao crtani film, ona zastaje kao iskustvo. Navodno narativna avantura, Harold Halibut bi se najbolje mogao opisati kao neprestani zadaci prikupljanja. Igrate kao majstor Harold, kome su povereni svi poslovi koje niko drugi ne želi da radi.
Svaki zadatak koji preduzmete, bez obzira na to koliko je u početku zanimljiv, rezultira time da iznova i iznova hodate kroz beskrajne hodnike FEDORE. Čitave misije često se svode na ništa više od omogućavanja dva lika da imaju razgovor na daljinu. Zašto ova futuristička civilizacija koja putuje svemirom još nije izumila neku vrstu telefona (stacionarnih ili mobilnih) izvan je mojih shvatanja. Ipak, da su tekstualne poruke stvar, vaš protagonist ne bi imao mnogo šta da radi. Povremeno, postoji neka interakcija u obliku mini-igre, ali nekako ove igre uspevaju da budu još dosadnije od celokupnog kretanja unaokolo; odvrtanje mnoštva šrafova sa kontrolne ploče jednostavnim klikom na njih nije ničija ideja dobre zabave.
Osim toga, vaša interakcija je ograničena na izbor dijaloških opcija. Međutim, zbunjujuće je što ono što izaberete da kažete ima malo ili nimalo veze sa onim što Harold zapravo kaže. To postavlja pitanje zašto ste se uopšte trudili. Rezultat je prekid veze između igrača i protagonista. Trebalo bi da budete Harold, ali nikada se ne oseća kao da preuzimate tu ulogu, jednostavno posmatrate dok vaš avatar radi svoje.
Još iritantnije je što se Harold kreće kao ljudska cigla sapuna koja pokušava da kliza na ledu u katranskoj jami. Morate stajati na tačno pravom mestu da biste razgovarali s nekim ili stupili u interakciju s nečim, što rezultira čestim premeštanjem Harolda dok promašuje svoju destinaciju i udara u zidove. Što je smešnije, igra se takođe bori da usmeri Harolda. Konačno, kada ga postavite na pravo mesto da razgovara s nekim likom, Harold će zatim biti automatski premešten opet kako bi bio na pravom mestu za scenu.
Sve ovo bi bilo podnošljivo kada bi narativni zamah avanture bio interesantan. Nažalost, kapriciozni tempo igre je smešno spor i razvučen. Nakon sat vremena igranja – koji je delovao kao dva – bio sam uznemiren otkrićem da se ništa značajno nije dogodilo. Iako postoje neki zanimljivi narativni momenti kasnije u igri, oni su više potopljeni besmislenom fluffom nego što je FEDORA potopljena vodom.