Danas mnoga deca imaju sreću da u školi nauče osnove programiranja, ali u moje vreme to nije bilo tako. Časovi informatike obično su se svodili na izradu dosadnih tabela u Excelu ili prezentacija u PowerPointu, dok je ideja da napravim svoj program ili video igru bila potpuno nezamisliva. Glitch Hero, iako ima svoje nedostatke, pruža priliku za učenje programskih osnova kroz samu igru, što bi za mene nekada bila prava poslastica.
Glavni lik ovog edukativno-zabavnog avanturističkog naslova je Ada, mlada devojka čiji je otac, inače stručnjak za kompjuterske nauke, zarobljen u virtuelnom svetu Codeland. Sa čekićem.exe kao svojim glavnim oružjem, Ada mora da spasi svog oca iz digitalne stvarnosti koju je on kreirao, uz ponešto „debagovanja“ usput. Sama priča je simpatično osmišljena i brzo uvodi igrače u svet piksela i bajtova, dok ih postepeno upoznaje sa osnovama programiranja.
Većinu vremena u igri provodite vitlajući čekićem u Zelda-stilu, gledajući akciju iz ptičje perspektive. Iako me ovakav pristup u početku prilično zainteresovao, ubrzo sam shvatio da je borba u igri, nažalost, loše izvedena. Posebno u ranim fazama igre, Ada se kreće sporo, a njen čekić ima smešno mali domet, što sukobe sa digitalnim neprijateljima čini napornim i frustrirajućim. Zbog toga sam bio skeptičan da ću uživati u igri.
Srećom, drugi aspekti igre ubrzo preuzimaju glavnu ulogu. Zelda-inspirisane tamnice i zagonetke u njima pravo su osveženje. Sa novim sposobnostima koje Ada otkriva, poput guranja kutija ili brzog prelaženja preko provalija, svaka nova tamnica donosi uzbuđenje i mogućnosti za dalje istraživanje. Duboko unutar ovih tamnica nalaze se i programske zagonetke, koje su definitivno najzabavniji deo igre.
U ovim zagonetkama Ada ostaje zaključana na mreži kvadrata, gde mora da stigne do izlaza tako što unosi niz komandi kao što su „pomeri se napred,“ „skreni levo“ ili „napadni neprijatelja.“ Sa ograničenim brojem komandi na raspolaganju, igrači moraju da koriste strategiju i kreativnost.
Kako igra napreduje, zagonetke postaju složenije. Uvodi se funkcija „ponavljanje“ koja omogućava da se sekvenca komandi ponavlja određeni broj puta, što znatno štedi poteze. Ova funkcija može biti jednostavna, poput hodanja nekoliko koraka unapred, ili kompleksna, poput zaobilaženja neprijatelja i preskakanja provalija. Iako čak i na najtežem nivou težine (nazvanom 12+ mode) zagonetke nisu previše zahtevne, za mlađu publiku predstavljaju idealnu krivu učenja.
Pored funkcije „ponavljanje,“ uvode se i druge programske osnove, poput funkcije „ako-onda“ (if-then), koja se, na primer, koristi za sortiranje ananasa u fabrici slatkiša. Ove funkcije su jasno objašnjene i omogućavaju lakše razumevanje programskih koncepata.
Ipak, najveća mana igre je borbeni sistem, koji je prilično nezgrapan. Iako skupljanjem nula i jedinica koje dobijate uništavanjem neprijatelja ili trave možete unaprediti svoje napade, čak i sa maksimalno unapređenim čekićem često ćete primiti udarce dok pokušavate da se približite neprijatelju. Unapređenja brzog kretanja i projektila takođe su ključna, ali osećaj da ste primorani da se fokusirate samo na osnovne napade čini borbu dodatno frustrirajućom.
Glitch Hero je odličan način da se mlađim igračima predstave osnovni koncepti programiranja, ali kao samostalna video igra ima svojih problema. Zagonetke i tamnice u stilu Zelda-e su uvek zabavne, dok borba ostaje najslabiji deo, posebno pre nego što unapredite svoj lik. Ipak, kao alat za podsticanje interesovanja za programiranje, Glitch Hero nudi jedinstveno iskustvo koje bi, da sam igrao kao dete, sigurno podstaklo moje interesovanje za kodiranje.
