Zlatno doba prve PlayStation konzole iznedrilo je neke od najčudnijih, najhrabrijih i najluđih projekata u celokupnoj istoriji gejming industrije. U to vreme, nezavisni razvojni timovi i manje kompanije imali su neverovatnu slobodu da eksperimentišu sa formatima koji bi u današnjem, strogo korporativnom svetu, verovatno bili odbijeni na prvom sastanku. Jedan od takvih neverovatnih, skrivenih bisera je svakako Geppy-X, naslov koji je u Japanu izašao 1999. godine. Kada sam prvi put odlučio da nabavim i pokrenem ovaj klasik, očekivao sam solidnu, retro pucačinu. Međutim, ono što me je dočekalo na ekranu bilo je mnogo više od toga – to je bilo pravo ljubavno pismo jednom prošlom vremenu, genijalna parodija i potpuno interaktivno anime iskustvo.
Iza ovog ambicioznog projekta stoji sada već zaboravljeni razvojni tim i izdavač Aroma, kome je ovo ostvarenje bilo ujedno i kruna karijere. Geppy-X nije samo video igra; to je savršeno precizna i urnebesno smešna rekonstrukcija takozvanih „super robot“ anime serija iz sedamdesetih godina prošlog veka, poput legendarnih serijala Mazinger Z i Getter Robo. U redovima koji slede, podeliću sa vama svoje lične impresije i detaljno analizirati zašto ovaj naslov predstavlja nešto što svaki pravi kolekcionar i ljubitelj japanske pop kulture mora da doživi.
Četiri diska ispunjena čistom nostalgijom i lažnim reklamama
Prva stvar koja vas apsolutno zapanji kada uzmete Geppy-X u ruke jeste činjenica da ova video igra dolazi na čak četiri CD-a. Za jednu 2D pucačinu, ovo zvuči potpuno suludo. Međutim, razlog za ovoliku količinu podataka postaje jasan već nakon prvih pet minuta igranja. Aroma nije napravila samo igru, već je napravila celu „televizijsku sezonu“.
Igra je podeljena na 32 epizode, a svaka epizoda je strukturirana tačno onako kako bi izgledala epizoda animea na japanskoj televiziji 1970-ih. Počinje uvodnom špicom sa epskom, vokalnom muzičkom temom, zatim sledi prvi deo priče (animirana sekvenca), pa prelaz (takozvani „eyecatch“) koji vodi u reklame. Da, dobro ste pročitali – reklame! Razvojni tim je snimio potpuno lažne komercijalne spotove za igračke, sokove i grickalice brendirane motivima igre Geppy-X. Ove reklame su snimane sa pravim glumcima, decom obučenom u odeću iz sedamdesetih, dok u pozadini ide namerno loš kvalitet VHS trake sa ispranim bojama. Nakon „reklama“, konačno dobijate kontrolu i započinjete gejmplej deo epizode.
Kada završite misiju i pobedite glavnog neprijatelja (bosa), epizoda se završava odjavnom špicom i obaveznim „u sledećoj epizodi…“ tizerom, gde prekomerno dramatičan glas najavljuje sledeću veliku pretnju. Ovaj nivo posvećenosti detaljima i atmosferi je nešto što moderne video igrice jednostavno ne mogu da repliciraju. Dok sam igrao, zaista sam imao osećaj kao da sam se probudio u subotu ujutru pre pedeset godina i seo ispred starog CRT televizora.
Priča o tri heroja i vanzemaljskoj imperiji
Kao i svaka prava meka priča iz tog perioda, zaplet je namerno pojednostavljen i prepun klišea. Zla vanzemaljska imperija napada Zemlju šaljući gigantska, bizarna mehanička čudovišta, a jedina nada čovečanstva je institut za istraživanje energije i njihov novi super robot – Geppy-X.
Robota kontrolišu tri potpuno stereotipna, ali beskrajno šarmantna pilota. Tu je Kei, usijana glava i dežurni heroj; Jin, hladni i smireni rival sa tragičnom prošlošću; i Riki, krupni, dobrodušni momak koji voli da jede. Kroz 32 epizode, gledaćete kako prolaze kroz standardne anime zaplete – svađaju se oko toga ko je bolji pilot, suočavaju se sa strahom, gube kontrolu nad robotom, a povremeno se pojavljuju i misteriozni saveznici. Aroma je angažovala prave legende japanske glasovne glume iz tog doba, tako da svaka izgovorena linija zvuči neverovatno autentično. Dijalozi se isporučuju sa tolikom dozom teatralnosti i vikanja da je nemoguće ne nasmejati se od srca dok slušate Keija kako urla ime svakog svog specijalnog napada.
Transformacije i gejmplej – kako se ova video igra zapravo igra
Iako vas neverovatna prezentacija i animacije stalno drže prikovanim za ekran, gejmplej ne zaostaje. U svojoj srži, Geppy-X je klasičan horizontalni skrolujući „shoot ’em up“ (pucačina). Ono što ga izdvaja iz mora sličnih naslova na PlayStation 1 konzoli jeste direktna primena anime logike na gejmplej mehanike.
Baš kao u serijalu Getter Robo, Geppy-X je sastavljen od tri odvojene letelice koje se spajaju u jednog velikog robota, a u zavisnosti od toga koja letelica je na vrhu, menjaju se forma, pilot i način napada. Tokom same bitke, pritiskom na jedno dugme, vaš robot se transformiše u realnom vremenu uz prepoznatljivu animaciju i zvučne efekte:
-
Geppy-X1 (Kei): Ovo je standardna forma. Savršeno je izbalansirana, puca dijagonalne i ravne projektile, a njen specijalni napad je gigantski vatreni mač koji briše sve pred sobom sa ekrana. Idealan je izbor za većinu standardnih situacija u vazduhu.
-
Geppy-X2 (Jin): Teška forma namenjena prvenstveno za borbu protiv ciljeva na zemlji. Brzina kretanja je znatno smanjena, ali je šteta koju nanosi drastično veća. Poseduje rakete koje padaju po tlu i razorne bušilice.
-
Geppy-X3 (Riki): Agilna forma sa širokim rasponom pucanja, savršena za situacije kada vas napadne veliki roj sitnih neprijatelja. Takođe, ova forma je superiorna pod vodom, što se savršeno uklapa u epizode koje se odvijaju u okenu.
Osećaj promene forme usred vatrenog okršaja kako biste se prilagodili tipu neprijatelja je izuzetno fluidan i zabavan. Video igre iz ovog žanra često znaju da budu brutalno teške, ali je Aroma svesno donela odluku da Geppy-X bude prilično praštajući. Cilj ove igre nije da vas frustrira i tera da memorišete svaki metak na ekranu (kao što je to slučaj u takozvanim „bullet hell“ igrama), već da vas provede kroz epsku priču i omogući vam da se osećate kao nezaustavljivi super heroj. Naravno, bos okršaji na kraju epizoda zahtevaju određenu dozu taktike i izbegavanja prepoznatljivih paterna, ali uz malo vežbe, svako može da savlada igru.
Zvučna podloga i muzika kao iz vremenske mašine
Ne mogu da napišem recenziju za ovu igru a da ne posvetim poseban pasus njenom zvuku. Muzika je verovatno njen najveći kvalitet. Naslovnu numeru izvodi Isao Sasaki, legendarni pevač poznat po pevanju tema za klasike kao što su Space Battleship Yamato i Grendizer. Njegov prepoznatljiv, moćan glas podiže adrenalin do maksimuma svaki put kada pokrenete novu epizodu.
Pored uvodnih i odjavnih špica, sama muzika tokom gejmpleja obiluje snažnim deonicama na trubi, brzim bas linijama i onim specifičnim, blago sintetičkim zvukom sedamdesetih. Zvučni efekti eksplozija namerno zvuče malo prigušeno i „krckavo“, kako bi simulirali gledanje serije na oštećenoj celuloidnoj traci. Svaki put kada ispalite specijalni napad (pametnu bombu), igra pauzira akciju i prikazuje kratku animaciju u krupnom planu gde pilot vrišteći najavljuje ime svog napada. To je onaj nivo čistog šunda (camp-a) koji se savršeno uklapa u viziju koju su autori imali.
Vizuelni stil i grafička rešenja na prvoj PlayStation konzoli
Kada je u pitanju grafika, važno je napomenuti da PlayStation 1 nije bio poznat kao savršena mašina za 2D grafiku (tu je dominirao Sega Saturn). Međutim, Geppy-X gura konzolu do njenih apsolutnih granica kada je u pitanju manipulacija pikselima i sprajtovima. Glavni robot i neprijatelji su sačinjeni od ogromnih, prelepo nacrtanih, detaljnih sprajtova koji se sjajno animiraju.
Pozadine su šarene, višeslojne i daju sjajan osećaj dubine i brzine dok letite iznad futurističkih gradova, kroz vulkane ili u dubinama svemira. Efekat „prljave filmske trake“ i povremene smetnje na ekranu namerno su ubačene kako bi se pojačao utisak gledanja starog materijala. Bilo je trenutaka tokom mog igranja kada sam morao da pritisnem pauzu samo da bih se divio dizajnu neprijateljskih mehanizama – od divovskih mehaničkih pčela, preko brodova u obliku lobanje, pa sve do grotesknih kiklopskih robota.
Zašto su ovakve video igrice danas retkost
U današnje vreme, gejming industrija se u velikoj meri svela na proverene formule, žive servise i takozvane rimejke proverenih hitova. Kada odigrate nešto ovako specifično i strastveno napravljeno, shvatite šta smo vremenom izgubili. Geppy-X nije morao da ima četiri diska; mogao je da izbaci sve anime scene, lažne reklame i dugačke dijaloge, i da bude samo još jedna prosečna pucačina koja staje na jedan obično CD-ROM. Ali, upravo taj trud, ta beskompromisna posvećenost jednoj uvrnutoj viziji, čini ga neprocenjivim.
Aroma je napravila igru iz čiste ljubavi prema žanru. Svaki frejm animacije, svaki snimljeni glas i svaki komični skeč svedoče o tome. Zbog svoje ekskluzivnosti za japansko tržište (igra nikada nije zvanično prevedena na engleski niti izdata na Zapadu, mada se zbog prirode gejmpleja može igrati bez problema i uz minimalno poznavanje japanskog jezika), ova video igra je dugo bila čuvana tajna među hardcore kolekcionarima.
Konačna presuda – vredi li odigrati ovaj klasik
Ako sebe smatrate ljubiteljem retro gejminga, anime kulture, ili prosto želite da vidite koliko su nezavisni autori krajem devedesetih bili kreativni, Geppy-X je naslov koji apsolutno morate da probate. Njegov humor ne bledi, njegova muzika će vam nedeljama biti u glavi, a sama pucačka mehanika je dovoljno zabavna i pravedna da vas ne odbije.
Ovo nije samo još jedan naslov iz prašnjave arhive. To je spomenik jednom specifičnom žanru, ljubavno pismo televiziji, meka robotima i vrištećim herojima koji pravdom i vatrenim mačevima čiste svemir od zla. Sedite ispred ekrana, zamislite da je ponovo rano jutro negde u 1970-oj, odvrnite zvučnike do kraja i uživajte. Geppy-X je, bez svake sumnje, iskustvo kakvo se u svetu gejminga doživljava samo jednom.
