Kao ključni stub rane dominacije Microsofta sa konzolom Xbox 360, Gears of War je predstavljao seizmičku promenu u odnosu snaga i rasplamsao je rivalstvo između konzola kakvo nije viđeno još od dana Nintenda i Sege.
Objavljena samo deset dana pre severnoameričkog lansiranja PlayStation 3 konzole, bombastična pucačina iz trećeg lica kompanije Epic Games krenula je punom parom i pokrenula period kontinuiranog uspeha za svog izdavača, Microsoft. Prebacimo se u sadašnjost i nalazimo se u potpuno drugačijem vremenu, vremenu u kojem je Microsoft preusmerio svoj fokus sa tradicionalnog konzolnog mentaliteta na izdavanje svojih udarnih franšiza na konzolama koje su se nekada smatrale rivalskim.
Sveto Trojstvo – Gears of War, Forza i Lost Odyssey (dobro, izbacimo ovaj poslednji i ubacimo Halo) – čini se da će uskoro preći na PlayStation, a ovo najnovije reizdanje prve pomenute igre je dalji dokaz da smo zaista prešli tačku bez povratka. Zaista, Mad World.
Ako zanemarimo kontekst toga da serijal po prvi put izlazi na PlayStationu, prirodno se postavlja pitanje da li je ovo isplativ poduhvat u poređenju sa izdanjem Gears of War: Ultimate Edition iz 2015. godine. Odgovor na to je u velikoj meri „da“.
Poput filma Commando pre njega, uvod u priču igre Gears of War traje svega nekoliko minuta pre nego što vas baci direktno u akciju, što se najbolje vidi po tome što možete preskočiti tutorijal i odmah se upustiti u sukob sa podzemnim antagonistima igre, Locustima.
Kampanja se odvija kroz pet činova, pri čemu je svaki podeljen na manje delove. Iako postoji element ponavljanja, posebno u kasnijim činovima, to je uravnoteženo svešću da se stvari moraju odvijati brzo, pa se retko zadržavate na jednoj lokaciji duže nego što je potrebno za napredak priče. Naravno, to ne važi ako poginete i budete vraćeni na početak poslednjeg okršaja, što prirodno deluje pomalo zastarelo u poređenju sa modernim dizajnerskim standardima.
Kao dodatni pokazatelj njene starosti, kampanja igre može delovati rudimentarno u nekim aspektima – ili, da se lepše izrazimo – kroz skriptovane sekvence na očigledniji način pokazuje „šavove“ svog dizajna. Uđete u područje koje će uskoro postati borbena zona, očistite ga kišom metaka, a zatim ulazite u razgovor sa komandom ili saborcima preko radija, praćen prinudnom sekvencom hodanja, pre nego što pređete u sledeće, prethodno zaključano područje. Možda ćete čak morati da tražite poslednjeg skrivenog neprijatelja zbijenog u nekom ćošku kako biste pokrenuli promenu muzike koja signalizira da možete dalje.
Sve u svemu, ovo su sitne zamerke i više su odraz toga koliko su se stvari promenile od originalnog izdanja. Sa druge strane, postoji jedna čistota koja je očigledna tokom kampanje od otprilike osam sati; igra sledi svoj cilj vratolomnom brzinom, retko se odmara na lovorikama, sa jasnom namerom da se prepusti adrenalinskoj fantaziji moći, što ona nesumnjivo i jeste.
Ipak, uprkos svojoj bombastičnoj fasadi, Gears of War je uvek bio malo promišljeniji u svom pristupu borbi, podstičući obilnu upotrebu sistema zaklona kako biste nadmudrili i zaobišli utvrđene neprijatelje. U zavisnosti od izabrane težine, možda ćete morati da se ukopate i strpljivo čekate pravi trenutak, ili još bolje, da se direktno suočite sa neprijateljem koji je upravo izašao iz zaklona pomoću motorne testere na vašem Lanceru.
Čuveni Roadie Run, iako nije posebno zgodna mehanika, deluje važno za celokupan tok igre Gears of War, s lakoćom se nadovezujući na sistem zaklona koji i dalje deluje fluidno, brzo i dopunjuje inače teško kretanje. Korišćenje taktičkih prečica je zgodna mehanika, posebno u kooperativnoj igri – kratka priroda kampanje i dalje deluje kao stvorena za ovakav način igranja – ali se čini potpuno relevantnom samo za zaobilaženje mitraljezaca, posebno na normalnoj težini.
Igra ima pravu težinu, a to što se po prvi put na konzolama prikazuje u 60 frejmova u sekundi takođe čini čuda u povezivanju celokupnog osećaja. Nema mnogo „viška masnoće“ u kampanji igre Gears i ona se odlično drži s obzirom na svoje godine.
Koristeći kao osnovu rad urađen na Ultimate Edition izdanju, Reloaded zadržava prilično transformativne promene u osvetljenju, sa primetno manje bluma u poređenju sa originalom. Prerađene senke i teksture uspevaju da održe celokupan osećaj igre, iako će neki preferirati onaj siroviji, ispraniji prikaz vizuala. Prisutne promene omogućavaju da paleta boja više dođe do izražaja, a uz 4K prezentaciju u Reloaded verziji, to je jedna od izraženijih razlika u poređenju sa Ultimate Editionom.
Multiplayer paket igre Gears of War je, naravno, uključen, i za one koji imaju ožiljke koji to dokazuju, brutalan je baš kao što ga se sećate. Standardni Team Deathmatch je posebno vatreno krštenje, sa snajperima i sačmarama na sve strane i naizgled neograničenom gornjom granicom veštine (skill ceiling), ali barem postoji stabilan broj modova igre koji će vam pomoći da stanete na noge.
Mogućnost igranja u 120 frejmova u sekundi doprinosi ukupnoj glatkoći i predstavlja veliku prednost s obzirom na to da je kompetentna upotreba mehanika zaklona i kretanja zaista ključna za uspeh. Iako izostanak botova ostaje prepreka za proces uvođenja novih igrača, ovo je zaokružena ponuda koja i te kako ima svoje mesto u paketu. Dodatak cross-play opcije je takođe dobrodošao, osiguravajući bez sumnje da će veterani sa Xbox i PC platformi biti blagi prema svojim novim rođacima sa PlayStationa.
Dodatne sitnice pronađene u Ultimate Editionu, kao što su stripovi u igri za sakupljanje COG pločica, pregledač sinematika i konceptualne umetnosti, sve se vraćaju, ali nema ničeg značajnijeg pored toga. Tu je i lep detalj u vidu tri odjavne špice, koje obuhvataju originalnu igru, Ultimate Edition i Reloaded – jednostavan gest, mogli biste pomisliti, ali onaj koji može biti upadljivo odsutan u sličnim remaster naporima.
S obzirom na to da se ovo smatra definitivnim izdanjem igre Gears of War, prepuno je opcija za prilagođavanje kako sadržaja igre tako i kontrola, od podešavanja za daltoniste do toga da li je vaša pozicija za pucanje levoruka ili desnoruka. Takođe uključuje nove opcije za uštedu energije koje Sony sada zahteva, podeljene na kampanju i multiplayer, obe sa „eko-kvalitet“ i „eko-performanse“ modom. Postoji i podešavanje za neaktivnost, pri čemu se broj frejmova smanjuje kada dugme nije pritisnuto određeno vreme.
Posmatrano samo po sebi, devetnaest godina nakon originalnog izdanja, Gears of War je i dalje prokleto zabavan za igranje, pokazujući svoje godine samo na sitne načine koji ne umanjuju ono što je kapitalno delo. Iako nije previše udaljen od Ultimate Editiona iz 2015. godine, niža početna cena ovo čini lakšim za progutati za vlasnike PlayStationa koji su u iskušenju da urone u serijal koji je definisao jednu generaciju Xbox fanova i koji je malo koja igra nadmašila u godinama koje su usledile.
