FPS je laž: Zašto su hardverske recenzije koje ignorišu ekologiju postale saučesništvo u zločinu

Svako od nas u IT zajednici zna taj ritual. To je skoro religiozno iskustvo. Čekamo mesecima. Gledamo „curenja“ (leaks). A onda, na dan X, embargo pada. YouTube i naši omiljeni IT portali (domaći i strani) eksplodiraju.

„NVIDIA RTX 5090 TEST – DA LI JE OVO KRAJ AMD-a???“ „INTEL CORE i9-15900K RECENZIJA – KRALJ JE MRTAV, ŽIVEO KRALJ!“

Gutamo te recenzije. Preskačemo uvod. Idemo pravo na „meso“: Benchmark grafikone. Cyberpunk 2077, 4K, Ultra Settings, Ray-Tracing ON… 120 FPS! 140 FPS! Gledamo brojke. Gledamo kako je nova kartica za 12% brža od prošlogodišnjeg modela od 1.500 evra. Osećamo uzbuđenje. Osećamo potrebu.

Mi smo zajednica opsednuta jednom metrikom. Jednim bogom. A ime tog boga je FPS (Frames Per Second / Frejmovi u sekundi).

Na portalu ITNetwork.rs, gde se tehnologija gleda bez PR filtera, vreme je da kažemo carevo novo odelo. FPS je postao lažni bog. A naše slepo obožavanje te jedne, jedine metrike, postalo je saučesništvo iz nehata u nečemu mnogo mračnijem.

U našem prethodnom tekstu („Krvavi pikseli„), detaljno smo analizirali odakle taj hardver zaista dolazi. Iz rudnika kobalta u Kongu gde rade deca. Iz „vodenih ratova“ za litijum u Čileu. Iz toksičnog „jezera đavola“ u Kini. Mi smo, kao industrija, saučesnici u tom lancu. A IT mediji i recenzenti (reviewers) su, nažalost, postali njegovi nesvesni (ili svesni?) promoteri.

Ovaj tekst je predlog. Ne, ovo je zahtev. Zahtev da se način na koji testiramo i vrednujemo hardver fundamentalno promeni. Ovo je polemika o tome zašto IT recenzije moraju da uključe obavezan ekološki test – test potrošnje energije, „cenu“ u ugljen-dioksidu i ocenu popravljivosti – kao metriku koja je jednako važna (ako ne i važnija) od pukog broja frejmova.

Jer, proizvod koji vam daje 200 FPS-a, ali troši 600W struje (iz uglja), koji je nemoguće popraviti i koji je napravljen od „krvavih“ minerala – nije „pobeda“. On je tehnološki, ekološki i moralni poraz.

Poglavlje 1: Anatomija „Benchmark zablude“ – Kako smo postali zavisnici od brzine

Kako smo stigli ovde? Kako je IT recenzija, koja je počela kao „vodič za pametnu kupovinu“, postala puka tabela sa brojevima frejmova?

1.1. Zlatno doba „Vrednosti“

Sećate se zlatnog doba overclocking-a? (O čemu smo takođe detaljno pisali). Kultura je bila drugačija. Bilo je to vreme vrednosti (value).

• „Kupio sam Celeron 300A i ‘otključao’ ga da radi kao Pentium II.“
• „Kupio sam Duron i spojio vodove olovkom da postane Athlon.“
• „Overklokovao sam GeForce 2 MX i dobio 30% više performansi.“ U to vreme, „performanse“ nisu bile nešto što kupujete, već nešto što zaslužujete znanjem i „čačkanjem“. Recenzenti su bili naši vodiči u tom „haku“. Fokus je bio na efikasnosti: kako dobiti više za manje (para i struje).

1.2. Era „Brute Force“ (Sirove snage)

A onda je industrija postala zrela. Postala je gigant od bilion dolara. „Besplatan ručak“ je ukinut. Overclocking je zaključan i monetizovan. Počeo je rat „velikih brojeva“.

• Intel vs. AMD: Rat za GHz. Nije važno što se Pentium 4 (NetBurst) grejao kao furuna; radio je na 3.0 GHz i to je bilo važno za marketing.
• Nvidia vs. AMD: Rat za FPS. Jedini cilj svake nove generacije je da ima više frejmova od konkurencije.

„Dovoljno dobro“ je postala psovka. Morali smo da imamo „još“. A najlakši način da se dobije „još“ nije bila pametna arhitektura. Bio je to „brute force“ (sirova snaga). „Samo ‘odvrni’ napon i dodaj još jezgara.“

1.3. Slučaj „RTX 4090“ – Vrhunac apsurda

Vrhunac ove „brute force“ filozofije je Nvidia GeForce RTX 4090. Kada je izašla, bila je čudovište. Apsolutna dominacija. Recenzenti su pali u nesvest. „Kralj je stigao.“ Ali, hajde da pogledamo „drugu cenu“ te kartice:

• Cena: 1.600+ dolara (u Srbiji i preko 2.000 evra).
• Veličina: Bukvalno „cigla“ koja zauzima 3-4 slota i krivi matičnu ploču.
• Potrošnja (TDP): 450W. U realnom gejmingu, često i više.
• Posledica: Zahtevala je novi, skupi ATX 3.0 standard napajanja i kontroverzni 12VHPWR konektor (koji se, sećamo se, topio ljudima).
• Pitanje: Mi smo slavili 30% više FPS-a, ali smo ignorlisali činjenicu da kartica troši 100W više od prethodne generacije i zahteva promenu celog ekosistema.

IT mediji su u ovome saučesnici. Mi smo ti koji smo postavili metriku. Mi smo ti koji smo rekli publici: „FPS je jedino što je važno.“ I publika je, istrenirana godinama, počela da veruje u to.

Stvorili smo kulturu potrošnje, umesto kulture efikasnosti.

Poglavlje 2: Predlog #1 – Obavezna metrika: Performanse-po-Vatu (PPW)

Ako želimo da budemo odgovorni recenzenti (i kupci), prva stvar koju moramo da promenimo je naša definicija „performansi“. Performanse nisu samo „brzina“. To je efikasnost.

Predlog: Svaka recenzija CPU-a ili GPU-a mora da ima grafikon Performanse-po-Vatu (Performance-per-Watt) kao ključnu, a ne sporednu metriku.

2.1. Zašto je PPW važan? (Više od računa za struju)

Naravno, prvi razlog je vaš džep.

• Srbija: Živimo u zemlji gde cena struje konstantno raste. Vreme „jeftine“ energije je gotovo.
• Surova matematika:
  • Imate GPU A (npr. Nvidia, 350W) i GPU B (npr. AMD, 250W).
  • Obe daju ~100 FPS.
  • Ali GPU A troši 100W više. Ako igrate igrice 3 sata dnevno, to je 0.3 kWh dnevno, ili ~110 kWh godišnje.
  • Na skali od 5 godina (koliko bi hardver trebalo da traje), GPU A vas je koštao desetine hiljada dinara više samo na računu za struju. „Jeftinija“ kartica je postala skuplja.
• Ovo se zove TCO (Total Cost of Ownership – Ukupni trošak posedovanja), i to je metrika koju biznisi koriste, a koju gejmeri ignorišu.

Ali račun za struju je najmanji problem.

• Ekološki uticaj: Tih 100W viška u Srbiji ne dolazi iz solarnih panela. Dolazi iz uglja. Dolazi iz Kolubare i Kostolca. Vaš „višak“ FPS-a direktno doprinosi zagađenju vazduha u Obrenovcu i Boru. Postoji direktna linija od vašeg benchmarka do nečijih pluća.
• Inženjerska briljantnost: Najvažnije, PPW je prava mera inženjerskog umeća.
  • Lako je napraviti brz auto ako u njega stavite motor od 5000 kubika koji troši 30 litara. To je glupa snaga.
  • Teško je napraviti auto koji ide 200 km/h, a troši 5 litara.
  • Slučaj Apple M-čipova: Zašto je Apple „šokirao“ svet sa M1/M2/M3 čipovima? Ne zato što su bili brži od Intela u svemu. Već zato što su nudili 90% performansi uz 30% potrošnje. Zato MacBook Pro traje 20 sati na bateriji, a Dell XPS (sa Intelom) jedva 6.
  • Apple je dokazao da je efikasnost nova „premijum“ kategorija.

2.2. Kako bi ovo trebalo da izgleda u recenzijama?

Lako je. Većina dobrih recenzenata (kao Hardware Unboxed ili Gamers Nexus) već meri potrošnju. Ali je sakrivaju na dnu članka. Predlog:

1. Obavezno merenje: Potrošnja celog sistema tokom gejminga (ne samo „TDP sa kutije“) i potrošnja u leru (idle).
2. Centralni grafikon: Napraviti grafikon „Prosečan FPS po 100W“.
3. Finalna ocena: Uvesti „Ocenu Efikasnosti“ (npr. od 1 do 10) koja ulazi u finalni skor proizvoda.

Kartica koja daje 120 FPS ali troši 400W je lošiji proizvod od one koja daje 110 FPS ali troši 250W. Vreme je da i naše recenzije to kažu.

Poglavlje 3: Predlog #2 – Obavezna metrika: Ocena popravljivosti (Repairability Score)

Druga velika laž IT industrije je „rok trajanja“. Vaš laptop od 1.500 evra nije „zastareo“ posle 3 godine. On je dizajniran da zastari. Ovo smo detaljno pokrili u našoj analizi o „krvavim pikselima“: E-Waste (Elektronski otpad) je toksična katastrofa.

Naša „potrošačka“ kultura (kupi, koristi 2 godine, baci) je neodrživa. A mediji su saučesnici jer slave tu kulturu. Svaka recenzija novog telefona je „vau, novi dizajn“, a niko ne postavlja pitanje: „Šta se desilo sa starim?“

Predlog: Svaka recenzija hardvera (telefona, laptopova, pa i komponenti) mora da ima Ocenu Popravljivosti (Repairability Score), po uzoru na pionirski rad sajta iFixit.

3.1. Zašto je Popravljivost važna?

• Ekološki: Svaki telefon koji bacite je 500 grama toksičnog otpada (olovo, živa, litijum) koji završava u Vinči ili, još gore, u Gani. Najbolji način da se smanji e-waste je da ne stvarate e-waste. A to znači: koristiti uređaje duže.
• Ekonomski: Zašto da bacite ceo laptop od 1.000 evra ako mu je „crkla“ baterija od 50 evra? Zato što je proizvođač (gledamo u tebe, Apple) zalepio bateriju i učinio njenu zamenu nemogućom za običnog korisnika.
• Zakonski (EU „Right to Repair“): Ovo više nije hobi. Ovo postaje ZAKON. Evropska unija agresivno gura direktive o „Pravu na popravku“. Proizvođači će morati da obezbede rezervne delove 7-10 godina. Moraće da dizajniraju proizvode koji se mogu rastaviti.

3.2. Kako bi ovo trebalo da izgleda u recenzijama?

Ovo zahteva više truda od recenzenta. Zahteva da otvore uređaj. (Nešto što Gamers Nexus već radi za GPU-ove, ali sa fokusom na hlađenje, ne na popravku). IT novinar mora da postane i istraživački novinar. Ocena (1-10) bi se bazirala na odgovorima:

1. Pristupačnost: Da li se uređaj otvara standardnim šrafcigerima (npr. Philips), ili su potrebni specijalni, bizarni alati (pentalobe šrafovi)? (Veliki minus za Apple).
2. Modularnost (Komponente): Da li su ključne komponente (RAM, SSD/HDD, baterija) zalemljene za ploču?
   • Zalemljen RAM/SSD = Automatska ocena 1/10. To je definicija planiranog zastarevanja.
3. Zamena baterije: Koliko je teško zameniti bateriju? Da li je zalepljena tonom industrijskog lepka (Apple, Samsung) ili je drže 2 šrafa (stari laptopovi, Framework)?
4. Dostupnost delova: Da li proizvođač (Dell, HP, Lenovo…) javno prodaje rezervne delove i nudi uputstva za popravku (service manuals)?
   • Primer svetlosti: Framework Laptop. Ceo biznis model im je zasnovan na ovome. Možete kupiti svaki deo. Možete sami zameniti matičnu ploču i nadograditi CPU za 5 godina. Oni su dokaz da je moguće.

Kada bi ITNetwork.rs, Benchmark.rs i drugi počeli da daju „Ocenu popravljivosti 2/10“ svakom novom MacBook-u, to bi stvorilo pritisak. Korisnici bi počeli da razmišljaju.

Poglavlje 4: Predlog #3 – Ocena „Prljavog lanca“ (Transparentnost)

Ovo je najteži, ali i moralno najvažniji deo. U tekstu „Krvavi pikseli“ utvrdili smo da su naše komponente natopljene kobaltom iz dečijih rudnika u Kongu i da se prave od retkih zemnih elemenata koji stvaraju toksična „jezera đavola“ u Kini.

Mi, kao recenzenti, ne možemo da odemo u Kongo. Ali možemo da uradimo nešto drugo. Možemo da zahtevamo transparentnost.

Predlog: Svaka recenzija mora da ima „Ocenu Transparentnosti Lanca Snabdevanja“. Ovo nije test hardvera. Ovo je test kompanije.

4.1. Kako testirati „Transparentnost“?

To je novinarski posao. Zahteva 30 minuta „guglanja“ pre objave recenzije.

• Korak 1: Otići na corporate sajt kompanije (Nvidia, AMD, Intel, Apple, Samsung…).
• Korak 2: Potražiti njihov najnoviji „Conflict Minerals Report“ (Izveštaj o mineralima iz konfliktnih zona) ili „Sustainability/ESG Report“ (Izveštaj o održivosti).
• Korak 3: Postaviti 3 pitanja:
  1. Da li kompanija uopšte ima ovaj izveštaj? (Ako nema, automatski padaju).
  2. Da li imenuju svoje topionice (smelters)? (Da li nam kažu od koga kupuju obrađeni metal?).
  3. Kakva je njihova politika o kobaltu? Da li imaju audit (reviziju) svojih dobavljača?
• Rezultat:
  • Kompanija A (Apple, koji je pod pritiskom i ovo radi relativno dobro) – Ocena 8/10.
  • Kompanija B (npr. neki manji brend koji nikada nije objavio izveštaj) – Ocena 0/10.

4.2. Zašto je ovo važno?

Zato što to prebacuje pritisak. Kada stotine IT portala širom sveta počnu da daju lošu ocenu brendu, ne zato što je hardver spor, već zato što je netransparentan, marketing odeljenja će poludeti. Natiraće svoje supply chain (lanac snabdevanja) timove da „srede“ taj izveštaj.

Mi, kao mediji, imamo moć da učinimo transparentnost „seksi“ metrikom.

Poglavlje 5: Surova realnost – Zašto recenzenti ćute?

Ako su ove ideje ovako dobre, zašto ih niko ne primenjuje? Zašto se 99% recenzija (globalno i u Srbiji) i dalje svodi na „FPS, FPS, FPS“? Odgovor je brutalan, ali iskren: Biznis model.

5.1. Strah od „Crne Liste“ (Egzistencijalna pretnja)

Ovo je prljavi veš IT novinarstva.

• Kako radi: Da bi portal (npr. Benchmark, AXE.rs, PC Press, SK…) imao recenziju na dan lansiranja, oni zavise od proizvođača. Nvidia (ili njihov lokalni distributer) im pošalje karticu pre svih.
• „Dil“ (Dogovor): Taj sample (uzorak) je „pozajmica“. Često uz NDA (Non-Disclosure Agreement) – ugovor o tajnosti.
• Ucena: Zamislite sada da vaš portal objavi recenziju: „Novi Intel CPU je super, ali dobija 2/10 za popravljivost i 1/10 za transparentnost lanca snabdevanja. Ukupna ocena: 5/10.“
• Posledica: Šta mislite, da li će vam Intel poslati sledeću generaciju CPU-a na test? Naravno da neće. Staviće vas na crnu listu.
• Zaključak: Recenzenti su postali taoci kompanija čije bi proizvode trebalo objektivno da kritikuju. Oni su, u suštini, postali neplaćeni (ili plaćeni) deo njihove marketing mašine.
• Da bi bili „prvi“, žrtvovali su „objektivnost“.

5.2. Publika to (navodno) ne traži

Ovo je drugi deo problema. Mi, publika.

• YouTube algoritam (i Google Search) je mašina za „pažnju“ (o čemu smo takođe pisali).
• Video sa naslovom: „RTX 5090 vs RX 9900 XTX – 4K GAMING TEST!!!“ – 1 milion pregleda.
• Video sa naslovom: „RTX 5090 – Analiza potrošnje i lanca snabdevanja kobaltom“ – 5.000 pregleda.
• Recenzenti su istrenirani algoritmom da prave sadržaj koji donosi klikove. A klikove donosi „digitalni doping“ – čisti, nefiltrirani FPS.
• Krivi smo mi jer smo kliktali na pogrešne stvari.

5.3. Kompleksnost (To je težak posao)

• Testirati FPS je lako. Instaliraš 10 igara, pokreneš benchmark, upišeš u Excel, napraviš grafikon.
• Analizirati potrošnju ispravno? Za to vam treba posebna oprema (kao NVIDIA PCAT ili ElmorLabs PMD).
• Rastaviti laptop i proceniti popravljivost? To traži vreme, veštinu i rizik da uništite uzorak od 2.000 evra.
• Pročitati ESG izveštaj od 200 strana? To je dosadan, novinarski posao.
• Lakše je samo „provrteti“ benchmark.

Poglavje 6: Budućnost (2026+) – Regulatori dolaze, a AI meri sve

„Rat za FPS“ je pri kraju. Performanse su dostigle tačku opadajućih prinosa (diminishing returns). Razlika između 120 i 140 FPS je ljudskom oku skoro neprimetna. Tržište se menja, i recenzenti će morati da se promene sa njim.

1. Novi „Benchmark“: AI Efikasnost (TOPS-per-Watt)

• Rat se seli sa GPU-a na NPU (Neural Processing Unit).
• Nova metrika nije FPS. Nova metrika je TOPS (Trillions of Operations Per Second) – koliko brzo vaš laptop „vrti“ AI modele.
• Ali, što je još važnije, biće TOPS-per-Watt. Zašto? Jer AI modeli (posebno on-device, na samom uređaju) „jedu“ bateriju.
• Efikasnost se vraća na velika vrata. Recenzenti će morati da mere potrošnju, jer će to biti ključna prodajna tačka.

2. Regulator (EU) dolazi po svoje: Kao što smo rekli, „Pravo na popravku“ i „Digitalni Pasoš Proizvoda“ su zakoni koji stižu u EU.

• Digitalni Pasoš Proizvoda će terati kompanije da na QR kodu na proizvodu daju sve podatke: odakle su minerali, kakav je karbonski otisak, kako se reciklira.
• Šta to znači za recenzente? Posao će im biti lakši. Neće morati da „istražuju“. Moraće samo da pročitaju pasoš i da ga ocenjuju.
• Srbija: Kao kandidat za EU, moraće da uskladi svoje zakone. Ovo stiže i kod nas.

3. Nova generacija publike (Gen Z):

• Stara publika (Milenijalci, Gen X) je htela performanse.
• Nova publika (Gen Z) je odrasla uz priče o klimatskim promenama. Oni brinu o etici. Njima jeste bitno da li je brend „zao“ ili „dobar“.
• Medij koji prvi usvoji „Eko-ocene“ će osvojiti poverenje ove nove, najvažnije demografije.

Vreme je da recenzenti „odrastu“

Vratimo se na početak. Naš ritual obožavanja FPS-a je bio lep dok je trajao. Ali bio je naivan. Bio je dečiji. Sada je vreme da IT industrija, i mediji koji je prate, odrastu.

FPS je laž. Ili, tačnije, samo četvrtina istine. Potpuna istina o proizvodu je:

1. Performanse (FPS)
2. Efikasnost (Performanse-po-Vatu)
3. Održivost (Ocena Popravljivosti)
4. Etika (Ocena Transparentnosti)

Proizvod koji ima 10/10 za FPS, ali 2/10 za sve ostalo, nije dobar proizvod. To je neodgovoran proizvod.

Kao IT portal (ITNetwork.rs) i kao IT zajednica, mi u Srbiji imamo izbor. Možemo da nastavimo da budemo pratioci – da kopiramo Linus Tech Tips i vrtimo iste benchmarke kao i svi. Ili možemo da budemo lideri.

Možemo da budemo prvi u regionu koji će reći: „Dosta.“ Možemo da budemo prvi koji će uvesti „ITNetwork Eko-Pečat“. Da, rizikujemo. Možda će nas Nvidia staviti na „crnu listu“. Ali, zauzvrat ćemo dobiti nešto mnogo vrednije: poverenje naših čitalaca.

A u „Ekonomiji pažnje“ (o kojoj smo takođe pisali), poverenje je jedina valuta koja zaista vredi. Vreme je da prestanemo da brojimo frejmove, i da počnemo da brojimo stvarnu cenu.