Krvavi pikseli: Zašto je vaš novi „GeForce“ ili „Radeon“ natopljen suzama, i zašto smo svi mi saučesnici

Otvarate kutiju. Miris nove plastike i antistatičke kese. Vadite „zver“. Masivna je, teška, savršeno dizajnirana. Vaša nova NVIDIA RTX 5090 ili AMD Radeon RX 9900 XTX. Artefakt čiste, digitalne magije. Ubadate je u PCIe slot, palite mašinu, i svet se menja. 4K. Ray-Tracing (praćenje zraka). 144 frejma u sekundi (FPS). Čisto, savršeno, digitalno bekstvo od stvarnosti.

Mi, IT profesionalci, gejmeri, entuzijasti, živimo u „čistoj“ industriji. Naš posao je u „oblaku“ (cloud). Naši proizvodi su kod. Naš svet je sazdan od informacija. Kakva divna, utešna laž.

Na portalu ITNetwork.rs, gde se tehnologija gleda bez filtera, vreme je da upalimo svetlo i pogledamo u mračne uglove naše „čiste“ sobe. Vreme je da prestanemo da se lažemo. Naša industrija nije „čista“. Ona je, vrlo verovatno, jedna od najprljavijih, najbrutalnijih i ekološki najdestruktivnijih industrija na planeti.

Ovo nije priča o potrošnji struje vašeg računara. Ovo je tvrda, terenska reportaža o onome što se dešava pre nego što taj čip uopšte stigne u fabriku. Ovo je priča o lancu snabdevanja (supply chain). To je priča o deci u sandalama koja kopaju golim rukama da bi vi dobili „bolji framerate„. To je priča o zajednicama čija je voda za piće otrovana da bi vi imali „bolji benchmark„.

Ovo nije napad. Ovo je optužnica. I na njoj smo svi mi – Intel, AMD, Nvidia, Apple, ali i mi, potrošači – geooptuženi za saučesništvo iz nehata. Vreme je da se suočimo sa pitanjem: Koliko stvarno košta taj savršeni, brzi piksel?

Poglavlje 1: Anatomija „Zveri“ – Od čega je sačinjen vaš hardver?

Da bismo razumeli problem, moramo da „rastavimo“ taj GPU ili laptop. Šta je unutra? Nije „magija“. To je periodni sistem elemenata, izvađen iz zemlje na najbrutalniji mogući način. Naša digitalna ekonomija stoji na četiri stuba „krvavih minerala“.

1. „3TG“ Minerali (Srce sukoba):
   • Tin (Kalaj): Lem. „Lepak“ koji drži svaku komponentu na svakoj štampanoj ploči (PCB).
   • Tantalum (Tantal): Ključan za kondenzatore (capacitors). Nijedan moderni čip ne može da radi bez sićušnih tantalskih kondenzatora koji „peglaju“ napon.
   • Tungsten (Volfram): Koristi se za vibracione motore (u telefonima, džojpedima) i kao provodnik u čipovima.
   • Gold (Zlato): Savršen provodnik koji ne korodira. Svaki konektor, svaki pin na vašem CPU, RAM-u i GPU-u je presvučen tankim slojem zlata.
2. Kobalt (Kralj baterija):
   • Ključna komponenta Litijum-jonskih (Li-ion) baterija. Bez njega, baterija u vašem gejming laptopu, telefonu ili DualSense kontroleru ne bi bila stabilna.
3. Litijum (Bela nafta):
   • Osnova svake moderne punjive baterije.
4. Retki Zemni Elementi (REEs – Rare Earth Elements):
   • 17 elemenata (kao Neodimijum, Disprozijum).
   • Koriste se za pravljenje najjačih magneta na svetu. Gde su oni? U svakom ventilatoru (fan) u vašem kućištu i na GPU-u. U svakom zvučniku u vašim gejming slušalicama. U hard diskovima (HDD).

Sve ove „čiste“ tehnologije zahtevaju prljavo kopanje. Problem je što mi, kao krajnji korisnici, vidimo samo poslednji korak – Foxconn fabriku u Kini. Ali, Foxconn ne kopa rudu. On je samo sastavljač. Prava priča, i pravi horor, dešava se hiljadama kilometara daleko. U rudnicima.

Poglavlje 2: Slučaj #1 – Kongo i cena kobalta (Digitalni feudalizam)

Ovo je najmračnija tajna IT industrije. Sramota o kojoj giganti kao Apple, Tesla, Samsung i (indirektno) Nvidia/AMD apsolutno mrze da govore.

Činjenica: Preko 70% svetskog kobalta dolazi iz jedne zemlje: Demokratske Republike Kongo (DRC). DRC je zemlja blagoslovena resursima i prokleta istorijom. To je mesto gde je vrednost ljudskog života direktno vezana za cenu metala na Londonskoj berzi.

Rudarenje kobalta u DRC-u se deli na dva tipa:

1. Industrijsko: Ogromni kamioni, mašine, u vlasništvu (uglavnom) kineskih multinacionalnih kompanija.
2. Artizanalno (Artisanal Mining): Ovo je reč koju industrija koristi da opiše „divlje“ kopače. Lepa reč za pakao na zemlji.

Šta je „artizanalno“ rudarenje? To je 40.000 dece. Procene variraju, ali Amnesty International i druge NVO godinama upozoravaju na ovo. Deca, neka stara i 6-7 godina, rade zajedno sa odraslima. To su ljudi, poznati kao creuseurs (kopači), koji u papučama, bez ikakve zaštitne opreme, golim rukama i lopatama kopaju tunele duboke i po 60 metara. Ti tuneli se konstantno urušavaju. Ljudi ginu zatrpani, svakodnevno. Oni provode dane udišući kobaltnu prašinu, koja je toksična. Dovodi do fatalne bolesti pluća poznate kao „kobaltna pluća“ (hard metal lung disease).

Za ovaj rad, oni zarade jedan do dva dolara dnevno.

Kako taj kobalt stiže do vas? Ovo je genijalnost „prljavog“ lanca snabdevanja.

• Creuseurs prodaju džakove rude lokalnim posrednicima (negociants).
• Posrednici prodaju rudu većim trgovcima.
• Trgovci je prodaju topionicama/rafinerijama (najveće su u vlasništvu kineskih kompanija, kao Huayou Cobalt).
• U topionici se dešava „magija“: „krvavi“ kobalt iz artizanalnih rudnika se meša sa „čistim“ kobaltom iz industrijskih rudnika.
• Taj „oprani“ kobalt se prodaje proizvođačima baterija (CATL, Samsung SDI, LG Chem).
• Oni ga prodaju Apple-u, Dell-u, HP-u, Tesli… i, naravno, proizvođačima hardvera za Nvidiju i AMD.

Kada Nvidia objavi svoj „Izveštaj o održivosti“, oni mogu da kažu: „Naš dobavljač Samsung SDI nam garantuje da je kobalt ‘čist'“. Oni svesno kupuju opran materijal. Svi u lancu znaju šta se dešava, ali sistem je dizajniran da stvori „verodostojno poricanje“ (plausible deniability).

Svaki gejming laptop. Svaki smartphone. Svaki Tesla. Svaka GeForce i Radeon kartica koja ima ventilator. Ona radi zahvaljujući ekonomiji koja je direktno podstaknuta dečijim radom.

Poglavlje 3: Slučaj #2 – Litijumski trougao i „Ratovi za vodu“

Problem nije samo u Africi. Hajde da odemo u Južnu Ameriku. U „Litijumski trougao“ (Čile, Argentina, Bolivija). Mesto gde se kopa „bela nafta“, gorivo za sve naše baterije.

Ovde nije problem „krv“, ovde je problem voda.

• Lokacija: Pustinja Atakama (Čile). Najsuvlje mesto na planeti.
• Metoda rudarenja: Ovo nije klasično kopanje. Litijum se nalazi u slanoj vodi (brine), zarobljenoj duboko ispod pustinjskog tla.
• Proces (Evaporacija): Rudarske kompanije buše zemlju i ispumpavaju milione litara te slane vode u gigantske, plitke bazene na površini.
• Zatim, one čekaju. Mesecima. Sunce Atakame (najjače na svetu) polako isparava vodu, ostavljajući koncentrovanu „supu“ minerala, iz koje se na kraju hemijski izdvaja litijum.

Koja je cena? U najsuvljem mestu na svetu, vi bacate (isparavate) milione tona vode.

• Ljudska cena: Ta voda nije „prazna“. To je ista podzemna voda od koje zavise starosedelačke zajednice (narod Likan-Antaj) koje tu žive hiljadama godina. Njihovi preci su gajili lame i kinou. Danas, njihovi bunari presušuju. Njihova zemlja umire. Oni su klimatske izbeglice u sopstvenoj domovini.
• Ekološka cena: Ovo uništava ceo ekosistem. Ugrožava opstanak flamingosa i drugih vrsta koje zavise od tih slanih jezera. A hemijski otpad (hlor, ostaci kiselina) koji se koristi u preradi zagađuje preostalu vodu.

UDARAC U OGLEDALO
I sada, oštra istina za nas. Mi u Srbiji smo ustali na noge protiv Rio Tinta i projekta Jadar. I to sa punim pravom. Borimo se da sačuvamo reke, njive i zdravlje od našeg litijumskog rudnika. Svi smo stručnjaci za „sumpornu kiselinu“ i „zaštitu životne sredine“.

A šta radimo dok protestujemo? Kucamo poruke podrške na iPhone-ima. Kupujemo gejming laptopove. Vozimo (ili sanjamo o) električne automobile. Mi smo licemeri.

Mi se borimo da naše dvorište ostane čisto, dok istovremeno plaćamo da se uništava tuđe dvorište u Čileu, koje nam je „nevidljivo“. Naša potražnja za „čistim“ digitalnim životom je ono što stvara potrebu za rudnicima, bilo u Jadru ili u Atakami. Sledeći put kada kupite novi laptop, setite se da je ta baterija plaćena nečijom vodom za piće.

Poglavje 4: Slučaj #3 – Kineski monopol i „Jezero đavola“

Nisu samo kobalt i litijum. Tu su i Retki zemni elementi (REEs). Neodimijum, Disprozijum, Terbijum… bez njih, nema jakih magneta za ventilatore, zvučnike, hard diskove.

• Problem: Ovi elementi nisu toliko „retki“, ali je njihova prerada (refining) ekološki pakao. Zahteva tone kiselina, vode i stvara radioaktivni otpad (često sadrže uranijum i torijum).
• Biznis model: Zapad (SAD, Evropa) nije hteo da se „prlja“ ovim. Zato su, decenijama, prepustili celu proizvodnju Kini.
• Danas: Kina kontroliše oko 90% globalne prerade REE.
• Epicentar: Grad Baotou, u Unutrašnjoj Mongoliji.
• Ljudska cena: Pored grada Baotou nalazi se najveća „rana“ na planeti: Bajen Obo (Bayan Obo) – „Jezero Đavola“. To je džinovsko, veštačko jezero, prečnika 10 km, koje nije ispunjeno vodom. Ispunjeno je crnim, toksičnim, radioaktivnim muljem – otpadom iz prerade retkih zemnih elemenata.
• Vetar raznosi tu prašinu. Usevi u okolini su zatrovani. Ljudi obolevaju od raka, bolesti kostiju, gube zube.

Geopolitička cena: Zaboravite ekologiju na sekund. Ovo je strateško oružje. SAD i Evropa su shvatile da su 100% zavisne od Kine. Ako Peking sutra odluči da „zavrne slavinu“ za retke zemne elemente, nijedna fabrika na Zapadu ne može da napravi ni F-35 lovca, ni vetroturbinu, ni iPhone, ni Nvidia RTX 5090. Naš „slobodni“ IT svet je, u suštini, tehnološki talac Pekinga.

Poglavje 5: Krug se zatvara – Pakao elektronskog otpada (E-Waste)

Mislili ste da je problem samo na početku lanca (u rudniku)? Ne. On je i na kraju.

Šta se dešava sa vašim starim GeForce-om GTX 1080 kada ga bacite? Sa vašim starim telefonom? Da li se on reciklira? To je još jedna laž.

• Činjenica: Manje od 20% globalnog E-otpada (E-Waste) se stvarno reciklira.
• „Reciklaža“: Većina tog otpada se (često ilegalno) utovari na kontejnere i pošalje u zemlje „trećeg sveta“.
• Destinacija: Agbogbloshie, u Akri (Gana). Najveća deponija elektronskog otpada na svetu.
• „Proces“: To je slika iz „Pobesnelog Maksa“. Desetine hiljada ljudi, uključujući decu, žive na deponiji. Njihov posao? Spaljivanje.
• Oni pale plastične obloge sa kablova da bi došli do bakra. Pale štampane ploče da bi „otopili“ kalaj i zlato.
• Cena: Vazduh je ispunjen otrovnim dimom (olovo, živa, kadmijum, dioksini). Reka koja protiče tuda je mrtva – crna je od hemikalija. Prosečan životni vek ljudi koji tamo rade je… pa, možete pretpostaviti.

I tako se krug zatvara. „Čisti“ hardver, koji je počeo kao dečiji rad u Kongu, završava svoj život tako što ga deca u Gani pale, trujući sebe i planetu.

Poglavje 6: Mi, saučesnici – Uloga „Benčmark“ kulture

I sada, moramo da okrenemo ogledalo ka sebi. Ka IT zajednici. Ka gejmerima. Ka čitaocima ovog teksta. Lako je upreti prstom u Nvidiju, Apple ili Kinu. Ali, ko stvara potražnju? Mi.

• Opsesija „frejmovima“: Mi smo ti koji smo stvorili kulturu u kojoj je 2% više performansi vredno vesti. Mi smo ti koji na forumima (kao Benchmark, PCAxe, SK…) vodimo svete ratove oko toga da li je Intel bolji od AMD-a.
• Kultura bacanja: Mi smo ti koji smo prihvatili da grafička kartica od 1.500 evra zastareva za 2 godine. Ne zato što je crkla, već zato što „ne može da vuče“ novu igru na Ultra podešavanjima. Naš „gejmerski ponos“ nam ne dozvoljava da smanjimo Textures sa „Ultra“ na „High“.
• Cinizam: „Ma, šta ja tu mogu? Ja sam samo jedan.“ To je alibi koji dozvoljava da se sistem nastavi.

Svaki put kada kupimo novi GPU koji nam realno ne treba, mi smo lično potpisali „radni nalog“ za još jedno dete u Kongu. Svaki put kada se hvalimo novim benchmark rezultatom, mi aplaudiramo sistemu koji isušuje Atakama pustinju. Svaki put kada bacimo stari telefon umesto da ga popravimo, mi šaljemo još jedan paket u Ganu.

Ovo je surova istina naše saučesništva. Tih dodatnih 10 FPS-a (frejmova u sekundi) koje ste dobili kupovinom nove kartice su direktno plaćeni nečijim zdravljem.

Poglavje 7: Ima li izlaza? („Zeleni“ kod i „Dovoljno dobar“ gejming)

Ovaj tekst ne bi imao smisla ako je samo „crnilo“. Postoje li rešenja? Da. Ali ona nisu laka. I zahtevaju fundamentalnu promenu filozofije.

1. Tehnička rešenja (Inovacija):

• Baterije bez kobalta: Najveći proboj. Tesla i kineski BYD/CATL već guraju LFP (Lithium-Iron-Phosphate) baterije. One su jeftinije, bezbednije, duže traju i ne koriste kobalt. Ovo je game-changer.
• Reciklaža 2.0 (Urban Mining): Moramo da prestanemo da mislimo da su rudnici u zemlji. Najveći rudnik zlata i kobalta je deponija. Kompanije kao Apple (sa svojim robotom „Daisy“) i evropski Redwood Materials ulažu milijarde u stvarnu reciklažu.
• „Zeleni“ kod (Green Coding): Ovo je posao za nas, programere. Neefikasan kod, „težak“ softver, loše optimizovane igre… sve to zahteva jači hardver. Naša „lenjost“ (oslanjanje na brute-force hardver umesto na optimizaciju) direktno doprinosi problemu.

2. Ekonomska rešenja (Regulativa):

• Transparentnost lanca (Blockchain?): Blockchain je predlagan kao rešenje za praćenje minerala „od rudnika do telefona“. U teoriji, savršeno. U praksi, kako naterati creuseura u Kongu da koristi blockchain? Teško. Ali Volvo i IBM pokušavaju.
• Pravo na popravku (Right to Repair): Najvažniji zakon! Borba protiv Apple-a i drugih koji „lepe“ baterije i čine popravku nemogućom. Ako možete da popravite telefon/laptop, nećete ga baciti. Manje bacanja = manje e-otpada = manja potreba za novim rudnicima.

3. Filozofska rešenja (Naš posao): Ovo je najteže. Moramo da promenimo sebe.

• Prihvatanje „Dovoljno dobrog“: Da li vam zaista treba 144 FPS? Da li je 60 FPS (što je bio „sveti gral“ 10 godina) odjednom postalo „nepodnošljivo“? Moramo da se borimo protiv marketinga koji nas ubeđuje da nam treba „još“.
• Podrška „Efikasnosti“:
  • Cloud Gaming (GeForce Now, Xbox Cloud): Ovo je ekološki mnogo bolje rešenje. Jedan high-end GPU u data centru (koji se efikasno hladi) opslužuje stotine igrača. To je deljena ekonomija za gejming.
  • Mobile/Handheld (ARM): Gejming na ARM čipovima (kao u Nintendo Switch ili Steam Deck) je drastično energetski efikasniji od x86 (Intel/AMD) zveri.

Cevi su prljave

Vratimo se u vašu „čistu“ sobu. Taj novi, moćni GPU i dalje stoji tu. I dalje je lep. I dalje je magičan. Ali, mi kao IT profesionalci moramo da shvatimo da smo mi kao vodoinstalateri. Mi gradimo i održavamo cevi digitalnog sveta. A ovaj tekst je upozorenje da su cevi koje donose vodu do nas – prljave. Negde, daleko, na izvoru, voda je zatrovana.

Mi ne možemo sami da očistimo izvor. Ne možemo da srušimo globalni kapitalizam. Ali možemo da prestanemo da se pravimo da problem ne postoji.

Možemo da, kao developeri, pišemo efikasniji kod. Možemo da, kao kompanije, tražimo transparentnost od naših dobavljača (i da platimo više za „čist“ mineral). I možemo da, kao potrošači, prestati da menjamo hardver kao čarape.

Sledeći put kada vidite benchmark i osetite „svrab“ da kupite novi hardver, zapitajte se: „Koliko frejmova vredi jedno detinjstvo?“ To je jedino pitanje koje je, na kraju krajeva, važno.