Kreiranje Souls-like igre može biti izazovno za developere, uglavnom zbog ogromnog uspeha FromSoftwarea i njihovih izuzetno popularnih i rafinisanih RPG-ova koji mogu biti poput tegova oko vrata novih igara u ovom žanru.
Međutim, poslednjih godina smo videli kako novi IP-ovi preuzimaju Souls model i blago ga prilagođavaju kako bi ponudili nešto sveže i inovativno, dok i dalje odaju počast onome što je prethodilo.
Samo ove godine, igre kao što su Nine Sols i Black Myth: Wukong pojavile su se na sceni i ponudile brutalna Souls-like iskustva vredna igranja, a sada je red na Enotria: The Last Song.
Inspirisana italijanskim folklorom, ova igra obećava epske vizuale, duboke sisteme i kaznene šefove. Sve što bi jedan sadistički fan Souls igara, poput mene, mogao poželeti. Ali ostaje pitanje, da li je ova igra novi hit među Souls-like igrama, ili samo bleda imitacija svojih prethodnika? To ćemo otkriti u našoj recenziji Enotria: The Last Song.
Kada govorimo o svetu igre Enotria, mora se reći da ova igra uspeva da kreira trio vizuelno privlačnih i prostranih regiona koji su uživanje za istraživanje.
Od prelepog područja ranog dela igre u donjim predgrađima, koje izgleda kao šarmantno malo selo pored jezera Komo, do mračnog i oronulog manastira Maja, koji dolazi nešto kasnije, jasno je od samog početka da igra ima raspon i nudi pregršt vizuelnih poslastica.
Ali nije samo u pitanju lepa scenografija bez sadržaja, jer ovaj svet proklet Canovaccio-om zaista izgleda kao da je naseljen maničnim glumcima koji nazivaju ovu opustošenu zemlju domom. Ulice su ispunjene odbačenim scenografijama i rekvizitima, koji dodaju boju svakom sokaku i sporednoj ulici.
Naći ćete glumce na sceni koji nude šekspirovske ekspozicije o svetu oko vas, a pronaći ćete i mnoštvo unosa u kompendijumu koji će ponuditi dodatnu lore za one koji žele da naprave pauzu od akcije i upiju malo literature.
To je igra koja odmah osvaja s narativne i vizuelne tačke gledišta, nudeći mnogo preteranih i bajkovitih tačaka interesa koje privlače igrača.
Ali igra potkrepljuje ovaj početni interes dizajnom sveta koji izgleda kao nešto preuzeto direktno iz Miyazaki-jeve knjige trikova, sa mnoštvom skrivenih puteva, međusobno povezanih prečica i prljavih malih trikova koji iznenađuju igrača.
Dok sam lutao po krovovima donjih predgrađa, osetio sam sličan osećaj kao kad sam istraživao uske ulice i krovove Leyndell-a, i iako nije toliko zadivljujuće kao prestonica iz Elden Ring-a, samo uživanje u tom osećaju ponovo je bilo dobrodošlo.
Enotria izgleda fantastično, i od trenutka kad bacite pogled na bezbroj suncokreta na Fields of Beginning, to postaje jasno. Ipak, uprkos tome što igra nudi svet koji je uživanje za istraživanje, cela iskustva su donekle narušena očiglednim performansnim problemima. Mogu potvrditi da to nije do mog računara, već do same igre.
Bilo je manjih detalja koji su mi smetali tokom igre, kao što su problemi sa zvukom kada se spuštate niz merdevine ili lavež psa koji se uopšte ne čuje. Takođe, neki neprijatelji bi povremeno samo stajali i dopuštali da ih ubijete, što pokazuje manjak poliranosti u AI-u neprijatelja. Ali ovo se lako može zanemariti, i verovatno će biti ispravljeno u zakrpi ubrzo nakon izlaska.
Ono što nisam mogao zanemariti, međutim, bio je povremeni pad frejmova. U svom najboljem izdanju, Enotria se igra odlično i bukvalno prede.
Ali kako se na ekranu dešava više stvari, kad umrete i ponovo se učitate u igru, tokom cutscene ili ponekad bez ikakvog razloga, igra će početi da koči, a u Souls igri to je praktično smrtna kazna.
Možda je malo nesrećno što Enotria dolazi u trenutku kada igra kao Black Myth: Wukong postavlja neverovatno visoke standarde u pogledu vizualne vernosti. Dok Enotria nije loša u vizualnom segmentu, nisam siguran da je kompromis u pogledu performansi vredan te vizualne vernosti.
To nije nešto što bi mi u konačnici pokvarilo uživanje u Enotria-i, uglavnom zbog činjenice da je igra mnogo lakša od većine Souls igara na tržištu, ali je svakako izazvalo nekoliko trenutaka frustracije tokom igranja.
Što se tiče toga kako Enotria ostavlja svoj trag u Souls formuli, jasno je od samog početka da ova igra želi da igraču pruži mnoštvo izbora i opcija, omogućavajući eksperimentisanje i promenu taktike u hodu.
To je zanimljiva ideja koju sam video loše implementiranu u nekim nedavnim Souls-Like igrama, kao što je Deathbound. Ali na sreću, u Enotria-i sistemi su prilično dobro implementirani.
Postoje mnogi Souls elementi koji su blago prilagođeni kako bi se uklopili u ovaj svet, nudeći osećaj poznatosti dugogodišnjim fanovima žanra.
Ipak, igra se ne oslanja previše na svoja postignuća, i najzanimljivije razlike u odnosu na Souls-Like standard dolaze u obliku elemenata igre i statusnih efekata, uloga i linija, kao i Path of Innovators.
Na kraju, Enotria: The Last Song je Souls-like iskustvo koje preuzima mnogo velikih rizika, i iako nailazi na nekoliko prepreka, mnogi od ovih rizika se isplaćuju. Sloboda eksperimentisanja sa buildovima, planiranje unapred sa unapred postavljenim opremama i preuzimanje uloga vaših poraženih neprijatelja sve su standout karakteristike koje ovu igru izdvajaju. Iako performansni problemi, manjak konzistentnog izazova i neki sistemi koji ne ispunjavaju potpuno svoja obećanja sprečavaju ovu igru da postane ikonično ime unutar podžanra, kada se zavesa spusti, siguran sam da će mnogi u publici bacati ruže i aplaudirati bez obzira na sve.
