Detroit: Become Human je kulminacija interaktivnog pripovedačkog stila programera Quantic Dreamer-a. Napisan i režiran od strane Davida Cage-a, Detroit deluje kao prirodan sledbenik najhvaljenijeg rada ovog tima, Heavy Rain-a: on prati mnogobrojne naizgled nepovezane narativne niti koje se pametno prepliću dok se priča odvija, popunjen je sa napetim brzim događajima koji se oslanjaju na aktivnu ulogu igrača i odlikuje realistične likove sa intrigantnim pozadinskim pričama i još interesantnijim motivima – Detroit sve ovo čini još bolje. Ključna razlika je u tome što troje likova koje igrač kontroliše u Detroitu su zapravo androidi i njihova odvojena putovanja su usmerena na ispunjenje obećanja samog naslova – pokazivanje svetu šta znači biti ljudsko biće.
Iako su neki osetili da je prethodan naslov Quantic Dream-a ,,Beyond:Two Souls’’ predstavljao korak nazad po kvalitetu u odnosu na Heavy Rain, Detroit je učinio jedan veći pomak u dokazivanju da je ovaj studio na vrhuncu svojih sposobnosti. Umesto plivanja u nefokusiranom pripovedanju, troje protagonista Detroita su jasno definisana. Kara, android kojeg je uništio njegov vlasnik i nakon toga ga ponovo sklopili njeni tvorci u CyberLife-u, vraća se u ovo opasno okruženje, bez ikakvih sećanja. Konor, jedinstveni policijski model, ima za zadatak hvatanje mutiranih androida koji su nekako odmakli od svojih programiranih ograničenja. Markus, android koji se brine o starom i poznatom umetniku, dobija ulogu spasitelja, pošto mora da sazna kako da oslobodi svoje prijatelje androide.
Detroit: Become Human
Svaka od ovih priča je jedinstvena, i tematski i u mehanici igre. Karina priča je usredređena na ljubav i porodicu, sa velikom ulogom igrača u odlučivanju o zaštiti i održavanju odnosa sa mladom devojkom Alice. Konor je najneposrednije nalik mašini, prateći protokol najpre prema T-u, mada on postaje više nezavisan kroz interakcije sa njegovim partnerom Lt. Andersonom i kroz njihova iskustva u istraživanju mesta zločina u vezi sa androidima. Markus na kraju postaje taj oko koga se okreće cela radnja, pretvorivši se u figuru Isusa za ugnjetavane androide širom sveta. Njihove jedinstvene osobine dodatno su pojačane uključivanjem tri odvojena kompozitora koji rade na muzici za svakog karaktera ponaosob-Quantic Dream je radio na tome da učini da deluju što je moguće više različiti.
Detroit: Become Human
Radnja Detroit-a je smeštena u potpunosti u istoimenom gradu u godini 2038, koji je oživeo pojavljivanjem android tehnologije u tom području. Ograničeni samo na ovaj jedan grad, putevi ova tri karaktera se presecaju na vrlo pametne načine. Konorova istraživanja direktno utiču na Karu i Markusa, a igrač često mora da odluči da li njegovi postupci otežavaju ili pomažu drugima. Markusovo oslobađanje od androida polako prerasta u svetski događaj koji igraču daje opciju da postane nasilni uzurpator ili mirotvorni demonstrant. Pokušaji Kare i Alice da napuste zemlju neprestano su onemogućavana ovim aktivnostima, sa javnim mišljenjem o androidima koje zavisi od aktivnosti igrača sa sva tri karaktera.
Ritam ove igre je sjajno podešen stalnim smenjivanjem između priča karaktera. Ovi delovi uglavnom traju 10-20 minuta, retko prekoračujuući taj interval i uvek pomerajući zaplet korak napred na ovaj ili onaj način. Nikad nema dovoljno vremena provedenog u jednom segmentu priče da bi opao momentum, a kada nastupaju mirniji momenti, kao npr. kada Kara smišlja priču za spavanje za Alice ili Markus baci pogled na grad nakon nekih aktivnosti, dobija se jedan dobro osmišljeni efekat.
Detroit: Become Human
Pravo dostignuće priče, kao i način na koji igrači imaju veliku kontrolu nad time kako se ona odvija, jeste to kako ona polako odaje humanističku poruku. Na početku, lako je razdvojiti svaki od ovih likova, zamišljajući ih samo kao napredne mašine koje se ponašaju na predvidiv način, ali na kraju igre, životi androida zaista deluju isto (ako ne i više) vitalni kao i kod ljudskih likova. Onda kada androidi postanu devijanti, oni uče kako da budu ljudi na sopstveni način, iako im ljudi koji se na njih oslanjaju i dalje ne veruju i progone ih. Troje protagonista su divno definisani akcijama igrača, iako ima nekoliko manje bitnih likova koji postoje samo radi zapleta. Slično, njihov dijalog može deloovati pomalo teško i forsirano, kako njihovi arhetipi postaju očigledni sa svakom od uloga koju dobijaju u priči- jedan od najgorih prestupnika je predsednik SAD-a, koji ima najsmešniji lažni američki akcent koji smo čuli od Heavy Rain-a.
Detroit: Become Human
U Detroit svetu, nezaposlenost je preko 30%, ekonomija Sjedinjenih Država je jača nego ikad, širenje obala dovodi do toga da bogataši prelaze u unutrašnjost zemlje, a siromašni trpe posledice, Kina i Rusija su u konkurenciji da postanu istočna super sila sa android tehnologijama, a svet je na ivici Trećeg svetskog rata. Ove informacije su mudro dozirane kroz novinske izveštaje na TV-a u pozadini i digitalne časopise koji su razbacani tokom igre. Ovi časopisi uvek nude dva kratka članka koja nikada nemaju više od nekoliko paragrafa, ali oni produbljuju celokupnu priču i vode misli igrača izvan granica grada Detroita. Naslovi na kraju počinju da odražavaju akcije igrača, kako priče androida direktno utiču na dešavanja u svetu.
Detroit: Become Human
Na kraju svakog poglavlja, igraču se pokazuje tok njegovih aktivnosti kao i delovi u kojima je mogao doneti drugačije odluke, tako da postoje različiti mogući načini odvijanja igre. To je genijalan pomak od dela Quantic Dream, pošto pokazuje koliko se igra razgranato odvija i čini poteze igrača još više jedinstvenim za njega. Priča se da igranje svih dostupnih branši zahteva i do četrdeset sati i to bi moglo biti potcenjivanje ove igre. Većina igrača će moći da odigra Detroit za oko deset sati, iako će mnogi morati da započnu odmah novu igru da bi videli kako su stvari mogle drugačije da se odvijaju. Ova igra omogućava igračima da se vrate u bilo koji momenat u ovom flowchart-u kako bi ponovo pustili scenario koji bi želeli da izmene ili da bi videli njegov drugačiji ishod, iako se preporučuje da ostavite stvari takve kakve jesu pri vašem prvom igranju. Na ovaj način, ulog deluje mnogo veći.
U Detroitu postoji konstantni balans odnosa i ova igra vam uvek aktivno govori na čemu ste sa onima oko vas. Karin odnos sa Alice je veoma važan za ovu mladu devojku koja sa njom sarađuje, iako ona ponekad mora da preduzme aktivnosti koje se Alice ne sviđaju, kako bi je zaštitila. Markus ima više pratilaca od kojih svaki ima različite ideje o tome kako bi on trebao da predvodi pobunu androida i svaki od njih će odobriti ili ne odobriti njegove akcije na osnovu svojih ličnih stavova. Iako ovo može delovati veštački, to daje vašim akcijama u igri utisak određene težine, kao da postoji gotovo opipljiva kvantifikacija vašeg uticaja, iako nijednom liku nije pripisana potpuno dobra ili zla aktivnost. Sve je to sivo područje.
Detroit: Become Human
Potezi igrača su slični onim u prošlim Quantic Dream igrama, gde kontrole na neki način imitiraju filmsku akciju što bliže moguće. Desni i levi okidači često simuliraju radnje hvatanja, desni štap je rotiran u četvrtinskim intervalima radi okretanja, DualShock 4 touchpad se koristi za okretanje stranica digitalnih časopisa, a gestovi pokreta se često koriste za intenzivnije radnje. na kraju krajeva, ovaj način interakcije sa svetom je doteraniji nego u Heavy Rain ili Beyound: Two Souls, ali je i dalje često nezgodan. Srećom, tokom više brzih sekcija, jedan ili dva propuštena dugmeta neće dovesti do propasti karaktera, iako se ove greške uvek mogu osetiti i, ako je dovoljno njih napravljeno, igraču se definitivno neće dopasti rezultat. Pokreti nisu uvek intuitivni i pritiskanje dugmeta za trčanje tokom dela sa jurenjem može potrajati, ali ovaj metod interakcije ima efekta i pruža iskustvo u kojem se igrač oseća kao da ima kontrolu nad akcijama u igri. Postoje i podešavanja težine – Experienced i Casual, koja pomažu da se izbalansira želja Quantic Dream-a da učini svoje priče dostupnim svima, ali takođe daje igračima neprestani izazov.
Samo igranje ove igre je više raznolika od prethodnih izdanja Quantic Dream-a. Kratki događaji i kontekstualno pritiskanje tastera su dominantni kao i uvek, ali ima još mnogo toga što treba učiniti da bi se proces održao zanimljivim. Konor često rekontruiše mesta zločina nalazeći dokaze unutar scene koji povezuju događaje i on ispituje i ljude i androide u nekim slučajevima kontrolišući nivo stresa subjekta. Markus ’’prekonstruiše’’ putanje koje može da preduzme, određujući verovatnoću uspeha sa svakom mogućom radnjom. Karina igra uključuje više prikrivanja i vrti se oko štićenja Alice, bilo da je to ubedljivim pretnjama da se drži na odstojanju ili direktno intervenišući u raznim situacijama.
Detroit: Become Human
Pošto je Detroit toliko fokusiran na pripovedanje priče, u njemu nažalost ima puno veštačkih barijera unutar sveta, koje ograničavaju istraživanje na relativno male oblasti u datom trenutku. Ovo je razumljivo, s obzirom na to koliko je već složen ovaj razgranati narativ, ali je i dalje šteta što nisu pronađeni neki prirodniji načini da se igrač zadrži unutar ograničenih zona bez njihovog prostog okretanja kada dođu do tačke u ulici koju ne mogu da pređu.
Detroit: Become Human
Detroit je zadivljujuća igra, koja možda važi za najlepšu igru na konzoli, pošto njeni šokantno realistični pokreti lica i vrlo detaljna okruženja nikada ne deluju neprilagođeno. Boje u igri su raskošne, pogotovu kada je omogućen HDR, i animacije likova izgledaju najprirodnije moguće- čak i čudne karakteristike androida su jasno prepoznatljive u poređenju sa njihovim skoro identičnim ljudskim duplikatima. Igra generalno funkcioniše na stabilnih 30 fps, i na standardnom PlayStation-u 4 i na PlayStation 4 Pro, iako je bilo par momenata u kojima je nestalo ove konzistencije. U našim projekcijama nije bilo nikakvih glitch-eva ni pojavljivanja teksturnih pop-ina, tako da je jasno da je u ovoj igri obavljen ekstreman nivo dorađivanja koji je stavlja iznad konkurencije.
Detroit predstavlja najbolju moguću verziju sebe. Interakcije likova i njihove odluke deluju prirodno uprkos priči koja je prepuna veštački inteligentnih stvorenja. I možda je u tome i poenta: njihov veštački život postaje podjednako vredan kao i normalan prirodan život. Do kraja igre, zamagljuju se linije koje određuju šta znači biti čovek i igrač stiče potpuno razumevanje obeju strana konflikta. Ljudi ne žele da ih nadvladaju njihove sopstvene kreacije, ali oni su i dalje sposobni za ljubav i razumevanje prema androidima. Androidi samo žele slobodu, ali oni su nova rasa koja i dalje dolazi u koštac sa svetom. Priča je ispunjena problemima stvarnog sveta, uključujući ksenofobiju, automatizaciju radne snage, klimatske promene, uticaj društvenih medija i još mnogo toga. Iako s vremena na vreme deluje grubo, Detroit predstavlja očaravajuću priču koja je podstaknuta dubljim smislom, uranjajući duboko u samu prirodu čovečanstva. Ova igra dokazuje da interaktivnost i fokusirano pričanje priče ne isključuju jedno drugo, kao i da se ova dva mogu međusobno pojačativati, uzimajući u obzir odgovarajući talenat iza scene.
